Nema stida u Hrvata: sveti Vukašin Mandrapa

Проучавајући усташке злочине почињене током Другог светског рата основни и најачи утисак оставила ми је чињеница масовности покоља цивилног становништва од стране наоружаних војних јединица – кољача. Након Јеврејског Холокауста ово је највећи масовни злочин почињен у Другом светском рату, па нaкон њега можемо наводити страдање Руса, Рома, и других народа. Ући у око 3.000 села и заклати све што се у њима затекло, од трудница и новорођенчади до непокретних стараца. Нешто слично се поновило, у битно мањем обиму, јер је становништво већином избегло, у срамотној операцији етничког чишћења Хрватске „Олуја“.

 

На основу својих личних истраживања, испитивања пријатеља, али и случајних сусрета (нпр. месара у суседном Максију о његовом гламочком презимену Менђан) са избеглима 1995 или пореклом западно од Дрине, стекао сам утисак да је у Босни и Херцеговини пописана само половина побијених Срба у Другом светском рату: око 160 од 320 хиљада. Колико је у овом броју још недостајућих Вукашина и Мандрапа?

 

Мотив за текст ми је (линк ) сумња у постојање светог Вукашина Јасеновачког где је извор за сумњу текст хрватског историчара у Слободној Далмацији (линк ). Вреди прочитати овај текст који говори колико менталне поремећености и данас има у Хрватској и да се, очигледно, и данас, већина Хрвата осећа као усташки кољачи из Јасеновца и хиљада српских села у којима су почињени масовни злочини. „Прича из бајке“ је за хрватског историчара, који се још позива и на морал, о старцу Вукашину, јер је за Хрвате, у већини (која слави успех фудбалске репрезентације уз месаре Љубе Милоша, Макса Лубурића и стотина кољача из Јасеновца) Јасеновац очигледна бајка, лепо излетиште за одмор, забаву и рекреацију.

 

Без могућности да тврдим о постојању Вукашина Мандрапе, једне од 160.000 непописаних српских жртава Другог светског рата, прилажем списак страдалих Мандрапа у Другом светском рату, из Клепаца и других насеља.

 

Колико је била јака потреба да се одмах по завршетку рата заташкају злочини Хрвата над Србима говори чињеница да хрватска комисија („Zločini u logoru Jasenovac, Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača“) која је испитивала злочине почињене у Јасеновцу није сазнала да је Мирослав Филиповић – Мајсторовић учинио најмонструознија клања деце 7.2.1942 у околини Бања Луке, и да су Немци згрожени тим злочином тражили да буде кажњен, већ се, по комисији, појавио као обичан логораш кога су усташе прихватили јер им је био симпатичан у показивању кољачких квалификација. Од 62 испитаних логораша, који су преживели пробој из логора, чак 35 је било из Загреба, а не више од петоро Срба и 10 Јевреја.

 

Прилажем списак пописаних Мандрапа из списка жртава Другог светског рата. Осим низа кољачких локација (Чељево, Опузен, Бивоље брдо, Клепци, Драчево…) има и жртава Јасеновца, а то су Даница, Јелка, Младенка, Доброслав и Спасоје Мандрапа. Зар Младенка Мандрапа, девојчица од 5 година убијена у Јасеновцу није једнако невина, а тиме и света жртва Јасеновца? И уз Младенку десетине хиљада недужне деце побијене у својим местима рођења, у логорима и дечјим „прихватилиштима“?

 

Заиста нема стида у Хрвата, добрих католика, некажњених и заштићених за злочине почињене над Србима православцима.