Ministri i obećanja i očekivanja

Србија је некада по извозу меса и угледу у свету била у Европи! Данас се од дозвољеног контигента извоза црвеног меса у ЕУ испуњава тек пет одсто! Празна села и стаје, па нема ни стоке

Бранислав Гулан

Пољопривреда Србије је у последње три деценије просечно расла годишње по стопи од само 0,45 одсто, али и поред многобројних обећања, један од кључних проблема је катастрофалан однос државе према овој грани привреде. Сељани у Србији, званично има 628.000 газдинстава, стално очекују боље сутра, које им је на све дужем штапу. Најкритичније стање је у сточарству које са мање од 30 одсто учествује у БДП пољопривреде. То је карактеристика неразвијених земаља. Бригу о селима у Србији води више од 35 институција на разним нивоима. Резултат те бриге је да од 4.709 насеља, односно села, нестаје свако четврто. За деценију и по нестаће њих 1.200! Нестајање села значи и нестајање Србије. А, број становника опада у 86 одсто села. У Србији данас имамо и око 200.00 празних кућа, а то значи и најмање толико празних стаја за тов стоке, или обора за тов свиња. Све мање производимо, али и извозимо меса па је ФАО Србији прогнозирао да ће од извозника хране постати његов увозник. Први пионирски кораци ка побољшању стања чине се са акцијом ,,500 задруга у 500 села“, коју води министар за реионални развој Милан Кркобабић. Кроз ову акцију за три године у развој задругарства треба да се уложи око 25 милиона евра. Све до 2017. године Србија је била земља у којој се годишње гасило 100 задруга. За само годину и по дана основано је 311 нових. Тако је промењена и задружна мапа Србије. Очекује се да се кроз развој задругарства врати и живот у села и успостави равномеран регионални развој Србије!

Највећа криза је у сточарству јер производимо укупно мање од 400.000 тона свих врста меса и трошимо по становнику мање од 30 килограма. У време распада СФРЈ, на просторима данашње Србије производило се око 650.000 тона свих врста меса и трошило 65 килограма по становнику. Данас је стање такво да се из Србије све мање извози меса и прерађевина, и све више увози! За протекле три деценије сточарство у Србији опада по годишњој стопи од око три одсто! Да тонемо у кризу све дубље указују чињенице из претходних година. Тако је примера ради, у Србији 2012. године било заклано 368.000 говеда и 5,8 милиона свиња! Толики борј стоке отишао је у кланице и неколико година пре тога, али и после тог рока! Резултат је да смо на почетку ове године у Србији имали само 12.000 јунади! Сад их је знатно мање, јер смо по подацима надлежних, у овој години, после дужег времена, извезли око 3.000 тона јунећег и говеђег меса. Али, пошто извозимо и последње тоне оног што имамо, сад се догађа да у свету продајемо и оно што немамо. Најбољи пример је јунеће месо! Јер, 2015. године извезли смо само 315 тона ,,беби бифа“, годину дана касније 420, а 2017. године око 480 тона овог квалитетног црвеног меса! Годишње се у земљи произведе око 75.000 тона овог квалитетног меса. Европска унија годишње увози из Бразила и Аргентине око 700.000 тона јунећег меса. Од Србије су тражили да за наредних пола века, сваке године припреми по 50.000 тона. Креатори агроекономске политике су остали глуви на ову потражњу и понудили су извоз свињског меса. ЕУ неће свињско месо из Србије због вакцинације против болести куге! И не да га неће она, него оно неможе ни да се транспортује преко земаља ЕУ. У Русију може авионом што се неисплати или бродом из луке Бар у Црној Гори. Тај транспорт траје 45 до 47 дана! Актуелни министар је већ два пута обећао да ће обуставити вакцинацију свиња. То није урађено јер је годишња вредност увезених вакцина око 20 милиона долара! Дакле, ни од тога за сада нема ништа! Требало би прво да се организује тов стоке у Србији, пре свега, говеда, а продају у Турској и другим земљама тада ће моћи да обављају и комерцијалисти!

Сетимо се да је Југославија, а са њом и Србија на почетку распада СФРЈ, већ била у Европи, бар када су ови производи у питању. До увођења санцкија стока и месо су се извозили на 40 тржишта. Некадашња СФРЈ је имала 45 кланица које су имале право извоза у ЕУ. Од тога је 25 било из Србије. Затим је имала 16 великих индустријских кланица које су имале дозволу за извоз у САД, од којих је 12 било из Србије.  Позната је била шунка у лименки са којом смо учествовали чак са 15,2 одсто укупног америчког увоза конзерви, тако да смо били на трећем месту по увозу после Данске и Пољске. Такође треба знати да смо наш ,,беби биф“ извозили у количини од 54.400 тона! Од тога је око 30.000 тона било са подручја Србије. После укидања санкција 1996. године Србија је добила контигент од 9.975 тона. Пошто се никада нисмо приближили тој бројци у извозу, она је смањена за 1.000 тона. Данас је важећи контигент за ЕУ око 8.875 тона, али извозимо тек пет одсто од те количине. Да смо имали, углед у некадашње време, показују подаци да је Фонд за унапређење сточарства (СТОФО) и његови сточари били чланови европског удружења у Бриселу, иако СРЈ нија била чланица ЕУ!

Међутим, све је заустављено са демократскикм променама у Југославији, 2000. године. Доласком самозваних стручњака на власт у Србији, све је рађено против организованог увоза и извоза. То је зауставило и производњу, испразнило стаје, подстакло исељавање из  села. Резултат такве лоше поолитике је – да данас у Србији у 1.034 села имамо мање од по 100 становника, док у 500 има  мање од по 50!

(Аутор је члан Академијског одбора за село САНУ)