Poreklo stanovništva u opštini Kuršumlija

Досељавање Срба у Косаницу ишло је споро. Прво су се вратиле породице из села која су избегла 1876 (Требиње, Парада, Штава, Луково, Сеоце, Трећак). Затим неке породице из села Блажевске општине. Такође и неке породице из села горњег тока реке Лаба. После Берлинског конгреса и доношења „Закона о насељавању новоослобођених крајева“ 1880, насељавање је ишло нешто брже.

Ради регилисања положаја досељеника донети су: „Закон о насељавању новоослобођених крајева“ 1880 и „Закон о аграрним односима“ 1881. По њима је једна земљорадничка породица добијала 4 ха и за окућницу 20 ари, као и по 2 ха на сваког мушког члана преко 16 година. После 15 година обрађивања земља прелази у приватно власништво. Ослобођени су плаћања пореза држави, служења стајаће војске за 5 и народне војске за 3 године по досељењу.

Занатлијама је дато по 1 ха земље, окућница и бесплатна грађа за кућу. За купљену земљу од Арнаута постојали су посебни прописи.

Циљ српске државе био је да се Топлица што брже насели Србима. За досељавање су били заинтересовани сељаци из пасивних и неослобођених крајева. Такође и извесне врсте занатлија.

Ево неких података одакле су дошле и где су се населиле српске породице:

Из околине Ужица у: Горње Точане, Пролом, Зебице, Ђаке, Пљаково, Бело Поље, Вршевац, Мачковац, Пепељевац.

Са Копаоника у: Доње Точане, Богујевац, Грабовницу, Крчмаре, Рачу, Орловац, Превитицу, Куршумлијску Бању, Данковиће, Тмаву, Пљаково, Ново Село, Барлово, Ђаке, Бело Поље, Врешвац, Мачковац, Пепељевац, Спанце, Иван Кулу.

Са Косова у: Доње Точане, Богујевац, Грабовницу, Крчмаре, Пролом, Трмку, Тијовац, Куршумлијску Бању, Марковиће, Баћоглаву, Данковиће, Пљаково, Бело Поље, Вршевац, Мачковац, Пепељевац, Барлово, Тмаву, Спанце, Требиње.

Из Црне Горе у: Доње Точане, Крчмаре, Пролом, Зебице, Иван Кулу, Свињиште, Секирачу, Добри До, Трн, Трпезе, Купиново, Мачју Стену, Мердаре, Васиљевац, Дегрмен, Матарово, Орловац, Рачу, Превитицу, Вукојевац, Дабиновац, Тачевац, Трмку, Тијовац, Ковиљачу Бању, Самоков, Растелицу, Луково, Барлово, Ново Село, Пљаково, Равни Шорт, Бело Поље, Вршевац, Мачковац, Пепељевац.

Из Санџака у: Грабовницу, Ђаке, Рачу, Орловац, Превитицу, Дабиновац, Трмку, Тијовац, Дубраву, Барлово, Ново Село, Пљаково, Спанце.

Из околине Пећи у: Зебицу, Иван Кулу, Свињиште, Рачу, Орловац, Превитицу.

Из Ибарског Колашина у: Марковиће, Параду и Спанце.

По једна породица: у Спанце (из Ивањице), Куршумлијску Бању (из Шумадије) и Требиње (из Херцеговине). Досељавање је настављено више године по ослобођењу Косанице.

Досељавање Црногораца у Косаницу 1889 извршено је по споразуму српске и црногорске владе. Разлог томе је велика суша у Црној Гори, која је довела до сиромаштва и глади. Прве две групе од четири колико је досељено у Јужну Србију, распоређене су у Косаници по селима:

Бањани – 98 породица у: Растелицу, Вукојевац и Дабиновац;

Трепчани – 25 породица у: Трмку.

Никшићке Рудине – 52 породице у: Тачевац и Трмку.

Граховљани – 45 породица у: Орловац и Превитицу.

Опутне Рудине – 47 породица у: Матарову.

Кучи – 68 породица у: Васиљевац и Мачју Стену.

Братоножићи – 72 породице у Јевремовац (Мердаре)

Зећани – 41 породица у: Мачју Стену и Трпезе.

Пипери – 71 породица у: Трпезе и Трн.

Бјелопавлићи – 31 породица у Секирачу.

Укупно 550 породица.

Милојко Максимовић-Дамњан „Хроника Косанице“, стр. 33-34.

На основу: Рудић Вујадин, Становништво Топлице, Београд, Етнографски институт, 1978. И Костић Мита, Исељавање Црногораца у Србију 1889, Гласник Етнографског института САН 1957, књиге II-III (1953-1954), стр. 99-113.