Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Podsetnik na objave Davida Đumića iz 2011-2012 godine, na portalu Makroekonomija, niza tekstova na teme koje su sažete u radu koji smo ovde podelili u 5 delova
- УЛАГАЊА У САОБРАЋАЈ И ГРАЂЕВИНАРСТВО
Уколико се ради о реалном пројекту,могло би се размишљати и о потенцијалном улагању у пројекат изградње пловног пута Дунав-Морава-Вардар-Солун,у сарадњи са НР Кином,уколико та држава за исти покаже интересовање и позитивно оцени економску оправданост целог подухвата,као и уколико за поменути пројекат нема природних баријера које су непремостива препрека за његово извођење.Пловни пут би се налазио на траси новог Пута свиле којим кинеска роба долази у Европу,а у повретку би ишли пољопривредни и прехрамбени производи из Србије.Бројни су стручњаци који тврде да СР Нмеачка велики део своје конкурентности на међународном тржишту управо дугује мрежи канала на својој територији која јој омогућава ниске цене унутрашњег робног транспорта.Идеја о градњи канала није нова. У другој половини 19. века у САД је пословало предузеће за изградњу пловних путева. Један од директора овог предузећа био је Србин Игор Еуген Лазаревић Хребељановић. Ово предузеће је наручило у Београду пројекат канала Дунав – Морава – Вардар – Егејско море.Пловни пут Дунав – Морава – Вардар – Солун био би подељен у пет деоница. Прву би чинила Велика Морава од Дунава до Сталаћа, другу Јужна Морава и латерални канал од Сталаћа до вододелнице код Прешева, трећу прелаз преко вододелнице. Четврта би била повезивање вододелнице са регулисаним Вардаром и латералним каналом до Грчке, а пета регулисање Вардара у Грчкој до Солуна. Укупно, 650 километара, од чега 345 километара припада моравском сектору.Први пројекат овог канала по наруџбини наведеног предузећа израдио је Никола Стаменковић, професор Универзитета у Београду. Овај пројекат је стручно и креативно одредио главну трасу канала која је опстала до данас. Пројекат је био на српском језику стављен на увид јавности 1900. године, а пројектно решење објављено је на енглеском језику 1932. године.После тога рађен је 1961. године пројекат који је претежно радио инжењер Константин Бобров. Треци пројекат је био заједницка разрада решења изградње канала прилагођена Грчкој и Југославији. Рађен је од 1973. до 1980. У сва три пројекта задржана је главна траса канала. Изградњом канала Дунав -Морава-Вардар-Егејско море скраћује се пут бродовима од Београда до Солуна за 1260 километара.Колико је то економски исплативо говоре подаци о трошковима транспорта роба по тони – километру. То изгледа овако: друмски – железницки – речни саобрацај односе се приближно у цени као 1 према 0,4 према 0,2. Остварио би се, не само јефтин и ефикасан транспорт људи и роба, него би се обезбедила знатна производња електрицне енергије са новим системом електрана који би се ту градио. Акумулицијом воде снабдело би се становништво питком водом која недостаје и омогуцило би се наводњавање пољопривредног земљишта. Затим би се извела заштита земљишта од поплава.Трајно би се регулисали токови нивоа воде Велике Мораве, Јужне Мораве, Западне Мораве, Пчиње и Вардара. Регулисало би се трајно отицање подземних воде, а изградио би се и систем рибњака од притицајних речица. Развио би се бањски туризам, изградила се пристаништа у приобалним градовима. Такође, јефтино би се експлоатисао шљунак и песак за грађевинске потребе. Изградио би се повољан амбијент за живот и рад што би довело до децентрализације великих насеља. Јавни радови би подстакли и запошљавање људи из научно истраживачке делатности, кадрова који највише одлазе из земље, а упослило би се грађевинарство, машино и електроградња, бродоградња итд. Користи су изузетно велике. За целокупну изградњу су оспособљена домаћа предузећа. Била би ангажована и домаћа индустрија,која производи грађевинске материјале као што су цемент, опека, одливке, отковке, ваљан и вучен целик итд.. Процене су да градња у целини може да буде изведена за 8-12 година. На његовој изградњи у Србији, Македонији и Грцкој требало би да се ангажује око 37000 запослених, а само у нашој земљи око 22000. Користи од градње оваквог канала су за државу многоструке. Процене стручњака о потребном капиталу за његову изградњу крећу се у распону од 12-17 милијарди евра.Канал би био канал класе квалитета, попут канала Дунав-Рајна-Мајна-Дунав(пројектант овог канала пружа јавну подршку изградњи нашег канала). Канал је двосмеран и намењен за локални саобраћај, између пристаништа на каналу, и за транзитни међународни саобраћај и транспорт. Пројектован је почетни годишњи транспорт роба од десет милиона тона.Уштеда оперативних трошкова пловидбе,у односу на садашњи пловни пут од Црног Мора, била би око 25-30%, или 1.6-2.0 $/т корисног терета Још већи учинак нови пловни пут би дао због могућности да се из северне и централне Европе до земаља на обалама Средоземног мора и даље терети транспортују водом уместо далеко скупљим превозом друмом и железницом. Уз то би било омогућено и ефикасније и економичније саобраћајно и транспортно повезивање Европе са морским трасама кроз Суецки канал.Пројекат ,,ПИМ-а из 1973. године пловног пута Дунав-Морава-Вардар-Аксиос дао је предност пловидби над енергетиком и показао техничку изводљивост и економску оправданост подухвата, утврђујући трасу за пловни пут 4. реда и пловила носивости 1350 т. Експерти УН су ревидирали и одобрили овај пројекат, чиме је он стекао међународни легитимитет, па је на основу њега Европска заједница до 1990. године финансирала студију водопривредног уређења Вардара. Тиме се на одређени начин отварају услови за концесије и потенцијална улагања страног капитала.Грађевински инжењери Божидар и Миодраг Јовановић у својој студији „Хидроенергетско-пловидбени систем Морава” из 1998. године су дали две варијанте решења регулације Велике и Јужне Мораве за пловидбу и производњу електричне енергије. Једно решење базирано је на каналисању водотокова ових река са чак 11 брана а друго предвиђа изградњу латералног канала за пловидбу, уз производњу струје на 9 брана.У својој студији Божидар и Миодраг Јовановић обрађују само пловни пут између ушћа Велике Мораве у Дунав и Дољевца на Јужној Морави. То образлажу аргументима да је уређење слива и главних водотокова Јужне и Велике Мораве целовито и вишенаменско. Та вишенаменска шема коришћења Јужне и Велике Мораве је разрађена у две варијанте, назване “речна” (каналисање водотока) и “каналска” (изградња латерланог канала). За обе варијанте је утврђен број степеница и одређени су: локација, падови, инсталисани подаци, инвестиције и рентабилност. Посебна пажња је посвеђена процени степена сигурности система од засипања наносом, што је по мишљењу аутора најважнији критеријум, по значају испред свих осталих критеријума (укључујући критеријум инвестиција). Такође је разматрана и сигурност објеката у приобаљу од поремећаја режима поџемних вода услед каналисања водотока.Сам пловни пут подељен је на две деонице: Дунав – Ниш – Дољевац и Дољевац – Прешево – вододелница.Сценарио “речна варијанта” хидроенергетског и пловидбеног система Јужне и Велике Мораве, на укупној дужини од 206 километара предвиђа бране – бетонске прагове са уставама висине од око осам метара, помоћу којих се формирају акумулације у кориту реке. Поред бране сваки хидрочвор треба да има електрану, преводницу, пристаниште и прилазе железници и главном путу.Каналска варијанта предвиђа енергетско – пловидбени латерлани канал дуг 206 километара, који тече од Дољевца преко Ђуниса до базена Сталаћ па даље до Љубичева и завршава се у кориту Велике Мораве. Сам канал треба да буде трапезног попречног пресека, ширине у дну 19 а на површини – “воденом огледалу” 43 метра, са нагибом косине 1:4 и дубином од око четири метра. Имао би насип висине од осам до 12 метара и био би необложен, али са обезбеђењима од ерозије.Аутори студије напомињу да је ово пројекат од изузетног националног значаја јер “покрива” око 40 % територије Србије где живи око три милиона становника. Као систем објеката представља техничко – економску целину, повезујући важне градове.„Речна” варијанта предвиђа седам “степеница” на Великој и четири на Јужној Морави са укупно 44 агрегата за производњу струје на следећим локацијама: Ниш 2, Алексинац, Ђунис, Сталаћ, Параћин, Ћуприја, Багрдан, Свилајнац – Велика Плана, Владичин Дол и Љубичево.“Каналска” треба да има пет “степеница” на великој и, такође, четири на Јужној Морави са укупно 27 агрегата. Система хидроелектрана у обе варијанте ради као целина, са командом из једног центра, с могућношћу комбиновања коришћења воде из акумулација и режима рада проточне електране. На деоници је распоређено 11 хидроелектрана инсталиране снаге 326 мњ,по речној варијанти,односно 9 хидроелектрана инсталиране снаге 291 мњ по каналској .Систем електрана би радио као целина, са командом из једног центра. Радио би 3-5 сати на дан у дневном врху са инсталисаном снагом, користећи резерве воде из базена и каналске ретензије. Осталих 21-19 сати на дан, радио би у проточном режиму, при минималном протоку који обезбеђује пловидбу и са минималном снагом, акумулирајући воду у ретензијама. У периодима велике потребе за енергијом, овај систем би радио у режиму сезонских акумулација Власине и Завоја.Ови инжењери сматрају да “каналска” варијанта има одређене предности због вишенаменског коришћења система (енергетика, пловидба, водоснабдевање, наводњавање) са мањим борјем “степеница”, што аутоматски смањује и инверстиције. Како кажу, “већи обим земљаних радова компензован је мањим утрошком скупих материјала: гвожђа и бетона. При томе не би било морфолошких промена речног корита и ремећења система поџемних вода. Осим што се елиминишу неповољне еколошке последице ово решење не би довело до трајног потапања великих површина земљишта у приобаљу. Решење се, иначе, уклапа у постојећу саобраћајну инфраструктуру (пруге, путеви, мостови) и штити инфраструктурне објекте у приобаљу (водоводе, канализацију, бунаре, пумпне станице).
Из области грађевинарства свакако би завршетак пројекта изградње и уређења савског амфитеатра и дунавског приобаља у целини,чији је саставни део пројекат Београд на води, била област интересантна за улагање. Ради се о потезу од Аде циганлије до Вишњићке бање са десне стране Саве и Дунава, потезу од Хотела Југославија до Блока 70 са десне стране Дунава и леве стране Саве,те потезу од моста М.Пупин до панчевачког моста,укупне површин веће од 2 000 хектара.Овде се ради о једном од водеђих потенцијала за развој грађевинарства,чијом реализацијом би ова грана индустрије доживела опоравак и квалификовала се за утакмицу на међународном тржишту.Идеју да се град сусретне са реком од дорћолске марине до шпица Аде Хује (око 450 хектара) тако што ће се фабрике, магацини, лука, дивље депоније изместити из центра и заменити их рекреативни садржаји, зеленило, станови, пословни простор и тргови урбанисти су разматрали готово пола века,али до сада ништа није урађено.Интересантно је да је велики део ове локације,данас предмет судског спора са неизвесним епилогом због несавесног поступања разних нивоа власти,са земљиштем Споменимо и калемегданску тврђаву,која би могла постати прави бисер нашег туризма,уколико би била претворена у „тврђаву културе и забаве“.Наиме,за овај пројекат би било потребно изместити золошки врт на локацију Великог ратног острва,и преместити све значајније музеје са територије Града на тврђаву,те све лагуме у оквиру исте попунити забавним садржајима,уз мини железницу која би саобраћала постојећим подземним ходницима. Изградњом језгра града добили бисмо прилику да понудимо атрактивну светску локацију за живот и рад потенцијалним повратницима из расејања који би својим доласком омогућили поред економског и популационо освежење.
- УЛАГАЊА У РАЗВОЈ ТУРИЗМА
У Србији има 49 активних бања и природних лечилишта које су у последњих десетак година у потпуној стагнацији. Такво стање упућује на процес приватизације у овом сектору који ће довести до инвестиција у њихову модернизацију и промоцију на европском тржишту и на тај начин привући туристе који преферирају овај вид туризма којих је на континенту огроман број.Након овог процеса била би отворена врата улагању која би подржавала како нове власнике,тако и становнике у њиховом инвестирању у нове здравствене,смештајне и угоститељске капацитете.Укупан број болничких постеља у нашим бањама је преко 6 500, а број запослених је око 4 000. Многе бање су модерне у смислу пружања медицинских услуга, али је већини неопходна интензивнија примена научнотехничких достигнућа и изградња модерних и реновирање постојећих смештајних капацитета. Ми важимо за земљу бања, које су имале својевремено и висок европски реноме, али је неопходан пословно експанзиван приступ валоризацији овог нашег ресурса.
Овом приликом побројаћемо локације које би биле занимљиве за пружање подршке Банке у развоју инфраструктуре,а у циљу стварања нових планинских туристичких центара;
- Стара планина је скоро пет месеци годишње под снегом, на висини између 1100 и 1900 м. То је добар потенцијал за изградњу дугих стаза за алпско скијање. Изградњом система жичара и ски стаза, смештајних капацитета као и друге инфраструктуре, Стара планина ће веома брзо постати један од највећих и најзначајнијих скијашких центара у Србији, посебно намењен љубитељима скијашких спортова и квалитетног скијања у окружењу неизмерне лепоте и нетакнуте природе.
- o На 34 км источно од Врања налази се Бесна кобила, планина са идеалним условима за зимске спортове. Највиши врх налази се на 1922 м надморске висине.Стручњаци за планинске центре тврде да, осим потенцијално предивних скијашких терена и дуге сезоне под снегом ову планину карактерише и клима која највише подсећа на климу у познатом аустријском смучарском центру Кицбилу.
- Власина је висораван на око 1265 м надморске висине, на југоистоку Србије. Централни део Власинске висоравни заузима Власинско језеро,
- Дукат је планина средње висине у југоисточној Србији, између изворишних кракова Драговиштице, која припада речном систему Струме у Бугарској. Највиши врх је Црноок са 1.881 м. Састављена је од кристаластих шкриљаца прве групе и гранита.
- Голија је једна од најлепших и шумама најбогатијих планина у Србији. Највиши врх је Јанков камен, 1833 м.
- Мокра Гора, се налази на југозападу Србије, на самој административној граници покрајине Косово и Метохија између Ибра и Белог Дрима. Највиши врхови су Жљеб (2.532 м) и Поглед (2155 м). Уз саму планину се пружа и језеро Газиводе које је настало преграђивањем реке Ибар.Одликује је готово нетакнута природа.Планина
- Златар по морфологији, клими и биљном покривачу односно аутентичној природи, сврстава се у значајне туристичке регије, у којој се могу развијати спортско-рекреативни, излетнички, здравствено-лечилишни, ловни, конгресни, екскурзивни и туризам на селу.
- Пештер је познат по специфичној микро-клими, посебно оштрој током зимског периода. Овде је измерена званично најнижа температура у Србији: -39,5°Ц. Због тога га неки називају „Балкански Сибир“, а због географског положаја, климе и историјски значајних локалитета и „Српски Тибет“.
Требало би улагати и у развој медицинског туризма.Поједине болнице су већ одлично уређене и спремне да странцима понуде своје услуге, попут Војномедицинске академије, Клиничко-болничког центра „Бежанијска коса”, очне клиника КБЦ „Звездара“и КБЦ „Др Драгиша Мишовић”. Процењује се да је зарада на међународном тржишту медицинског туризма око 80 милијарди долара годишње, с трендом раста јер је ова врста туризма доживела бум на тржишту западне Европе и Америке. Најуспешније дестинација овог вида туризма,тренутно су Индија, Малезија, Бразил,Аргентина, Костарика, Тајван, који има профит од милијарду долара годишње, а у Европи је то Мађарска,Турска од које бисмо могли само преписати модел раѕвоја ѕдравства.Познати светски консултант из области медицинског туризма Мајкл Хоровиц из Сједињених Америчких Држава указао је да су људи раније из неразвијених земаља ишли по здравствене услуге у развијене, али се крајем 20. века тај смер променио.Тада су пацијенти из развијенијих земаља схватили да врхунску медицинску услугу могу добити и у земљама у развоју и то по много нижој цени и у много краћем времену.