Stara Gradiška, ustaški sadizam

Из сведочења Абинума Јешуе

6 јануара 1942 упућен сам са групом обртника у Стару Градишку, гдје су се тада оснивале обртничке радионице. Распоређени смо сваки по својој струци и почело се са уређивањем радионице.

Неколико се је дана радило но кад су и овдје појединци почели смалаксавати од великог рада и лоше прехране започело се и овдје са ликвидацијама старијих и немоћних односно болесних на исти начин као и у Јасеновцу. Ради лакшег ликвидирања за рад неспособних уређена је дапаче болница у коју су дневно улазили болесници који су ноћу одведени ван казнионе и тамо убијани са маљем и сјекиром и затрпани. Дневно је болница била испражњена и опет наново попуњена новим жртвама.

Главни кољачи у Старој Градишки били су:

Водник Грубишић, заставник Шарац, заставник Гавро, доводник Лука Чоп и заставник Чизмешија док су им клањем руководили злогласни водник Бото, заставник Врбан Анте и управитељ логора Миле Орешковић.

Најтрагичнији дио тог мучилишта била је злогласна женска кула у којој су биле заточене јеврејке и православке са нејаком дјечицом, те су жене сукцесивно одведене у Јабланац и Млаку ван логора и тамо на најгрознији начин убијане и то најприје су им усташки кољачи резали сисе и изнаказили тијело, а онда су их текар дотукли. Злогласни Миле Орешковић и Анте Врбан доводили би младе и здраве жене и дјевојке у своје спаваонице, па би их након силовања ликвидирали ножем или револвером. По мом мишљењу из женске куле није ни једна жена жива изашла.

У мају 1942 дошла је у логор нека њемачка комисија која је изабрала млађе и за рад способне православке растављала их од њихове нејаке дјеце и одвела у Њемачку на рад. Нејака дјеца одведена су ван логора и тамо заклана. У једној ноћи мјесеца маја или јуна убијено је циклонизацијом у једној соби код куле 1.100 жидовске и православне дјеце. Овим убијањем руководио је водник Грубишић тадашњи надзорник кројачнице.

Као нарочиту догодовштину спомињем да је једног дана усташкиња Маја (Буждон – МЗ) која је била логорница женског логора односно заповједница, а која је била опћенито позната да бије заточенице и да с њима најокрутније поступа, убила једну заточеницу из револвера, да јој је приступио усташа Беванда и изљубио, јер је тиме доказала своју праву усташку храброст.

Као нарочита установа за мучење у женској кули била је године 1943 основана ћелија глади, у коју су биле смјештавање углавном православке са дјецом и остављене без хране 8 до 10 дана.

Кад су ти живи костури од боли изазване глађу почели запомагати и дозивати зашли су међу њих усташки кољачи Грубишић, Беванда, Лука Чоп Драгић као дивље звијери и почели их батинати и клати ножевима, док нису били ликвидирани. Гробари који су те несретне жртве морали одтранспортирати и закопати били су након тога ликвидирани маљем, да не би причали како су те љешине биле изнакажене.

Године 1942 основано је и у мушком одјељењу код групе К мучилиште за политичке злочинце који су требали бити убијени глађу.

Друговима који су били смјештени у то одјељење није била дана храна док нису поумирали. Један заточеник издржао је 32 дана, а још један 57 дана.

Овом акцијом руководио је усташа Никола Гачић и Буковац и то Гачић усташки поручник, а Буковац заставник.

Топола 2016, стр. 159-160.