Jasenovac, nepopisane žrtve, ustaše

Званично пописан број од 83 хиљаде жртава у логору Јасеновац је веома удаљен од стварног броја из мноштва разлога, попут:

Хиљада Јевреја из Загреба за које је непознат логор ликвидације, а највећим делом су били жртве Јасеновца или Аушвица.

Хиљада Срба из села где је највећи број становника ликвидиран у Јасеновцу, али преживели нису могли да попишу све предратне становнике.

Ликвидација непосредно пред логором или око логора, од Козаре до села у непосредној близини Јасеновца, а где као место смрти не стоји логор Јасеновац већ Градина, Драксенић, Међеђа, Демировац, Брочице, Пакленица…

Ликвидација заробљених четника.

Ликвидираних усташа у логору. Они су могли бити ликвидирани из нечијег чистог хира, а претходно су предњачили као кољачи, или зато што су помагали логорашима. Овде наводимо презиме једног: Белушић. Не постоји ни једна пописана жртва у Јасеновцу или уопште у Другом светском рату са овим презименом. Разлог зашто није пописан је једноставан: био је усташа, а сарадници окупатора нису ушли у званичан попис жртава рата.

Приликом пробоја логораша из Јасеновца већина преживелих били су Хрвати, и то махом из Загреба уз пар Јевреја и 3-4 Срба. Њихова сведочанства о зверствима над Србима и Ромима су остала као зрнце светла над најмрачнијим паклом у историји човечанства. Срби, сем ако су успели пре пробоја да побегну, нису преживели зверства да би о њима и сведочили.

Тачно је да се током 1943. године чак играо и фудбал у логору јер су усташе необично волеле фудбал, као и данас када са Томпсоном славе вицешампионско достигнуће. Али такви детаљи о „културном животу у логору“ не могу да пониште монструозност садизма испољеног над жртвама у временима када је било „материјала“ за клање и за експерименталне методе иживљавања.

Прилажемо неколико детаља из сведочења Хрвата, преживелог логораша.

Canossa

“Ustaška bolnica bila je opasna samo po svome atributu. Zapravo, ona je od svog osnutka, u jesen godine 1942., bila utočište logoraša iz logora ciglane. Ustaška je bila po tome, što su u njoj ležali bolesni ustaše, ali bolesni ustaše nisu ni izdaleka bili tako opasni kao zdravi. Upravitelj bolnice bio je već toliko spominjani doktor Marin, ustaški »nadporučnik « i kasnije »satnik«, bivši logoraš jasenovačkog logora, u mladosti Jugoslaven ljotićevskog smjera, no sada, iako u ustaškoj uniformi, nepomirljivi protivnik koljačkog ustaštva te zaštitnik I branitelj svakoga političkog kažnjenika, bez obzira na vjeru i političku pripadnost. Bio je prilično labilnog karaktera, neodlučan i oportunistički nestalan, ali je uza sve svoje mane bio neprocjenljivi oslonac zgažene i do životinjstva ponižene logorske raje. Njegov pomoćnik, ustaški poručnik Belušić, nesvršeni medicinar, bio je daleko pozitivniji čovjek i otvoreno je stajao na našoj strani prezirući i ignorirajući svoje ustaške drugove. Nisam ga pobliže poznavao i ne znam, što ga je rukovodilo, da obuče ustašku uniformu. Belušić se družio isključivo sa zatočenicima, dok je Marin silom okolnosti morao održavati najprisnije veze s vodećim ustaškim ličnostima.

Obojica, i Marin i Belušić, bili su upleteni u zavjeru, kojoj je bio cilj oslobođenje logora, te su septembra 1944. obješeni u Jasenovcu.

Ostalo osoblje, liječnici, magistri farmacije, bolničari i pomoćni personal bili su sve logoraši”.

Milko Riffer, Jasenovac, Grad mrtvih 1943., Str. 177.

На други дан Божића скинута је плоча с логора 3Ц. Логораши, њих око стотину, одведени су скелом преко Саве и херметички зазидани у неку нову, још необијељену кућу.

Još dugo iza toga slikala mi je užasom zaražena mašta u snu paklenske događaje, što su se neminovno odigravali u prostorijama te kuće, u koju su zatvoreni ljudi određeni da se međusobno pojedu. Među njima bio je i žandarmerijski kapetan Munjin, nekadašnji grupnik s nasipa, i bestijalni Stipe, kome smo svi u bolnici I. priželjkivali smrt, a kome su ustaše, evo, dostojno plaćali za učinjene vučje usluge. Tko li je posljednji od njih poginuo od gladi, žeđi i nestašice zraka? Da li je to bio uhranjeni Stipe? Ili su ga možda ipak od gladi podivljali logoraši logora III C živoga rastrgali već prvoga dana zajedničkog života? Čvrsto vjerujem u ovu drugu mogućnost.

Стр. 118.

Или:

Он је био свједоком паљења картотека, које су се испуњавале за оне логораше, што су прешли праг логора. Тим картотекама ложен је котао електричне централе једне ноћи у пролеће 1943. Колики ли су број логораша репрезентирале те картотеке! А колики ли је број био оних што су ликвидирани пред улазом у логор, и о којија није заповједништво логора никада водило било какве писмене евиденције!

Исто, стр. 139.

Доласком Бркљачића процвао је „културни“ живот логораша. Уз казалишне представе и концерте смјели су се логораши за слободног времена бавили и спортом: одбојком и ногометом. За одбојку је уређено игралиште на „булевару слободе“, а на „тргу пуре“ уређено је примитивно и неравно ногометно игралиште. Ту су се сваке недјеље одвијала жива такмичења за првенство логора. Скоро свака радна група имала је свој ногометни клуб, но најбољи су били представници економије, ланчаре, обртне групе и управне писарне. Те четири момчади бориле су се за првенство логора. Најфанатичнији поборник ногометног спорта био је Гајбек, који је за своју момчад (обртна група) сашио чак и дресове. Духовно водство ногомета имао је у рукама Риболи, ногометни стручњак и ногометни судац.

Бивши логор 3Ц нестао је. Скинута је жица, што га је опкољавала; стреха, под којом су се логораши борили против милијуна буха и штакора, срушена је, а земљиште преорано. На њему је Слободан засијао кукуруз и крумпир. Од ногометног игралишта био је бивши логор, сада врт, одвојен само симболички танком жељезном жицом, која се могла лако прекорачити.

Након прве полуфиналне утакмице између ланчаре и управне писарне, у којој је ланчара изашла као побједник, нестала су два најбоља играча побједничке момчади. Отишли су исте ноћи у непознатом правцу из самога логора. Била је то сензација, која је нарочито озлоједила наше чуваре, јер дотада није никоме успјело побјећи из самог логора. Сви бјегунци прије и велика већина касније налазили су се на вањским радовима. То су у првом реду били припадници економије, на раду по пољима, гдје није било довољно стражарског осигурања.

Бијег тих „ланчара“ имао је за посљедицу забрану ногомета на неодређено вријеме, но двије три недјеље након тог инцидента опет су дозвољене утакмице, јер су их усташе веома радо гледали.

Стр. 141-142.