Najamni radnici u preduzećima koja su gradili!

Poništena svaka treća privatizacija i 100.000 ljudi bez posla rezultat je orivatiazcije u srpskom agraru koji je sada na 30 do 40 odsto proizvodnje iz 1989. godine!

Piše: Branislav Gulan

Preostala je još privatizacija jednog, ali vrednog poljoprivrednog preduzeća – Poljoprivredne korporacije ,,Beograd“ (PKB). Sa prethodnima se nismo usrećili. Uz to je likvidirano i 40 odsto zemljoradničkih zadruga. Najupečatljiviji rezultat privatizacije u agraru to što je poništena svaka treća  i što je sada već oko 100.000.

 

Prema podacima Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije, pre početka procesa privatizacije, koji je sproveden od 2000. do 2013. godine, u Srbiji je uspešno radio 91 poljoprivredni kombinat i 108 poljoprivrednih dobara, od čega u Vojvodini oko 106 dobara i 36 kombinata. Zahvaljujući privatizaciji, oko 120.000 hektara završilo je u rukama nekoliko pojedinaca, čime je država izgubila desetine miliona evra, u poljoprivredi Srbije. U toj trgovini državi i njenim građanima naneta je nesaglediva i trajna šteta.

 

Nezakonite privatizacije

Osim gašenja radnih mesta, uništenog stočnog fonda, ali i tehnologije, ugašena je kooperacija desetine hiljada stočara i na taj način je prekinuta ključna karika u lancu poljoprivredne proizvodnje i razvoja srpske ekonomije. Greh vlasti je što poljoprivrednici nisu imali pravo učešća u privatizaciji kombinata koje su svojim radom podizali. Da su oni imnali to pravo, dsanays bi imali akciej u tim prediuzećima odlučivali bi o proizvodnji, cenama na tržištu, otkupu, proizvodnji i prodaji. Oako su najamni radnici u preduzećima koje su gradili. Najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način jer prema važećoj regulativi promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen.

 

Agencija za privatizaciju prodajući kombinate, zapravo je obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna. To je najveći propust. Agencija opet tvrdi suprotno, da nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća. Tu se i krije kvačka srpske privatiazcije u agraru, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme, niti u početnu cenu na licitacijama. Sa dokazom o kupovini firme novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta.

 

Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena Strategija privatizacije, kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na sistemu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen jekao retrogradni element. Rezultat takve politike je veliki broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Nažalost, u tim privatizacijama otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište. Zadatak države bio je da u procesu restrukturiraa oporavi ta agrarna preduzeća, omogući im da opet ,,stanu na noge“, kako bi dobili nove gazde.

 

Radnici najveći gubitnici

Najveći gubitnici srpske privatizacije su radnici, koji su masovno ostali bez posla, a stočni fond je i bukvalno desetkovan. Danas se nalazi na niovu 1910. Godine. Jer, stočarstvo učestvuje tek sa 30 odsto u bruto domaćem proizvode poljoprivrede, a trebalo bi najmanje sa 60 odsto! Stočarstvo se i dalje smanjuje za dva do tri odsto godišnje, a novi srpski tajkuni se uglavnom bave ekstenzivnom proizvodnjom (pšenice i kukuruza) na velikim površinama. Uz visoek prinose,  imaju moćnu mehaniazciju i malo zaposlenih. Jer, to se samo tako isplati raditi, dok na malim površinama (naš prosek je 4,5 hektara) ne! Kada se sve sabere srpski agrar je za protekle tri decenije imao prosečnu stopu rasta od 0,45 odsto, a od 2000. godine tek od 0,6 odsto. Učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu je oko 11 odsto, sa prehrambenom industrijom to je oko 15 – 16 odsto.  I takav, agrara u ukupnom izvozu Srbije učestvuje sa 23 do 25 odsto, što dovoljno govori od kakvog je značaja ta privredna grana za ukupnu ekonomiju zemlje i sa kakvim nemarom smo  joj prišli. Poljoprivredna preduzeća su namerno gurana u stečaj, a potom prodavana u bescenje, pa je to bio jedan od metoda kojim su se pljačkale najčešće vojvođanske oranice. U proteklih dvadesetak godina tajkuni i razni biznismeni za male pare su pokupovali zemlju i voćnjake, ali i farme, mehanizaciju i objekte…

 

Baš tako je prošao i jedan od najvećih i najuspešnijih kombinata u kompleksu agrara na prostorima bivše Jugoslavije PIK ,,Bečej“. Posle neuspele prve privatizacije i tranzicije, decembra 2015. godine kupio ga je vlasnik MK Grupe Miodrag Kostić za 45,5 miliona evra! Procenjena vrednost kapitala PIK ,,Bečej“ koji je posle neuspele prve privatizacije proveo četiri godine u stečaju, iznosila je 85,5 miliona evra, a početna cena na licitaciji polovinu tog iznosa. Godinu dana nakon privatizacije PIK ,,Bečej“ koji je tada koristio  oko 9.000 hetktara, obradivog zemljišta, od čega su dve trećine u vlasništvu države, sa 56 hektara raznovrsnih voćnjaka, 3.395 grla junadi, 29.748 grla svinja, 371 ovcom, više od 7o konja, i sa izvozom konzervisanog povrća u Ukrajinu, Belorusiju, Tursku, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, poslednjnih dana 2015. godine, bez ijednog zaposlenog radnika. A, u kombinatu ih je bilo oko 1.400. Naknadno, kasnije je upošljeno od toga ,,izabranih“ oko 600 radnika. Ostali  su ostali na ulici bez posla i u centru žitnice Evrope, Bečeju, prevrću kontejnere kako bi preživeli. Zato se sa setom sećaju nekadašnjih vremena, pa i vremena stečaja kada su primali minimalne zarade, ali se u malom gradu osetilo kada skoro 1.500 ljudi primi taj minimalac pa dođe u prodavnice da pazari. Sad više nema ni toga, pa kod dobrog dela tih porodica vlada glad u gradu  gde se nekada  proizvodilo hrane da se može ishraniti dva miliona ljudi! I to je rezultat srpske privatizacije! Kupovina PIKM ,,Bečej“ o koem se govori da će uskoro dobiti novog vlasniak iz Nemačke, zaokruižena je agrarna imperija ovog biznsimena. Sad se okreće kupovini hotela i razuvoju turizma na prostoriam eks Jugoslavije.

 

 

Okvir

Modeli privatizacije

Stalno se govori da su nužna preispitivanja zemljišne politike. Svaka nova izmena zakona o zemljištu bila je samo lakirovka, što znači da je potrebna izrada nove zemljišne politike, odnosno zakona o zemljištu! Sad kada je ostalo još da se privatizuje PKB postoji i razmimoilaženje oko modela po kom PKB treba da se privatizuje – prodajom kapitala i imovine, javno – privatnim partnerstvom ili da država bude većinski vlasnik. Agrarni analitičar dr Miladin Ševarlić ističe da je pre određivanja modela privatizacije potrebno uraditi nezavisnu analizu procene stanja kapitala i dobara kojima PKB u ovom trenutku raspolaže Što se tiče imovine koju on danas poseduje to je: 20.500 hektara  obradivog zemljišta, 9.000 muznih krava, 3.500 tovnih junadi,, 8.000 tovljenika, 2.000 ovaca, 30.000 koka nosilja. Od mehanizacije kombinat poseduje 35 kombajna, 330 traktora, 17 utovarivača,  12 balirki i 1.370 priključnih mašina. Tu su i fabriek stočne hrane i za doradu semena, silosi, sušare, veterinarska stanice,  avijacija i ,,zelena energija“. Ukupan broj zaposlenih je 1.700!

 

Deo stručne javnosti se zalaže i za to da kombinat ostane državno vlasništvo ili da se preda na upravljanje Beogradskom univerzitetu, naučnim radnicima, ekspertima i ljudima od struke. Uostalom, u Izraelu je sva zemlja državna, pa i kombinati koji se izdaju u zakup na 49 godina, u državnom vlasništvu. I svi dobro rade! Zašto tako nešto ne bi moglo i u Srbiji? Za PKB je to posebno pogodno jer kod sebe ima tržište od dva miliona stanovnika (Beograd), pa ako se vodi investiciona i razvojna politika, ne treba strahovati da neće imati obezbeđenu prodaju svojih proizvoda i da sa znatno manjim troškovima transporta od drugih.

 

Analitičari su saglasni da država ne treba da rasprodaje državno zemljište (ne zna se tačno koliko ga ima, pominje se od 600.000 do0 830.000 hektara). Ako bude ponegde i prinuđena da  to uradi mora se naći način da se spreči da budući vlasnici  preko noći promene namenu i pretvore ga u građevinsko zemljište. Pre donošenja konačne odluke – da li kombinat ostaje pod državnom kapom, ide li na tendersku prodaju ili će se primeniti model  javno-privatnog partnerstva u obzir svakako treba uzeti i loša iskustva s dosadašnjom rasprodajom poljoprivrednih kombinata i preduzeća.

 

Stremimo ka evropskom modelu agrara, a tamo su iskustva s velikim sistemima u poljoprivredi sasvim drugačija. Oni ne samo da opstaju već ih država putem raznoraznih namenskih, fondova maksimalno stimuliše i podupire, jer su nosioci visoko produktivne proizvodnje i garant prehrambene sigurnosti svake države.