SRBIJA NEMA MESA ZA IZVOZ

Prazne staje, tanka šnicla

Nema napretka da Srbija izvozi meso u daleke zemlje, ali u našim oborima nema dovoljno stoke. Potrebno bar pet godina ozbiljnog ulaganja u svinjarstvo i govedarstvo da bi ih obnovili

Dok je na pašnjacima i u štalama sve manje stoke, na papirima i u priči sve su veće mogućnosti za izvoz mesa iz Srbije. Država uklanja administrativne prepreke, kako mi domaće meso stiglo do daleke Kine, Turske i Rusije, a srpski stočari sve češće uklanjaju obore i okreću se ka biljnoj proizvodnji i ratarstvu. Tako, ni od najavljenog izvoza jagnjetine za Kinu, sredinom prošle godine, nije bilo ništa. Stručnjaci objašnjavaju da izvoza nema i da ga još dugo neće biti, jer Srbija nema dovoljno stoke.

Srbija, inače, ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini i izvozu mesa sa dalekim zemljama. Između ostalog, za Tursku, bez carine, može da ode 5.000 tona goveđeg mesa godišnje, a u Kinu, ta kvota je oko 500.000 tona goveđeg i jagnjećeg mesa na godišnjem nivou.

Branislav Gulan, član Akademijskog odbora za selo SANU nije preveliki optimista kada je reč o najavljenom izvozu mesa za Kinu, Indiju i Tursku. Kaže, te destinacije su toliko daleko da bi cena mesa morala biti zlata vredna kako bi se pokrili samo troškovi transporta.

– Odavno pratim kinesko tržište i jedino što smo imali jeste neki manji izvoz semena, jer to ima visoku vrednost – govori Gulan. – To je daleko tržište i najmnogoljudnija zemlja, a mi ne da nemamo kapacitet u stočarstvu, već je ta grana kod nas u ozbiljnoj krizi. Sada imamo samo dva miliona svinja manje nego što ih je bilo devedesetih godina. Imamo i milion goveda manje. Jednostavno, nije lako nadoknaditi vremenski sve ono što smo izgubili. Potrebno je najmanje pet godina ozbiljnog ulaganja u govedarstvo i svinjarstvo da bi se vratili na grane kada smo izvozili svinjsku šunku u Ameriku i bebi-bif u Evropsku uniju. Na kraju 1990. godine Jugoslavija je izvezla 50.000 tona bebi – bifa, a od toga je iz Srbije bilo 30.000 tona. U Srbiji se troši samo tri kilograma junećeg mesa, štogovori da nam je tanka I domaća šnicala. A, da se i ne govori o izvozu. Jer, godišnej se proizvede manej od 400.000 tona svih vrsta mesa, dok se potrošnja po stanvoniku kreće oko 30 kilograma godišnje. GDe se po tome nalazimo najbolji dokaz je činjenica da se u SRbiji 1990. Godien proizvodilo više od 650.000 tona svih versta mesa I po stanovniku trošilo 65 kilograma.

Koliko je devastirana poljoprivreda, ponajviše stočarstvo govori činjenidca da je iz Srbije izvezeno 315 toan bebi bifa, godinhju dana kasniej nešto više od 400 tona,a u 2017. godini oko 480 tona! Dakle, prazen su staje, pa zato I izviz9imo ovog mesa za 100 puta manje nego pre dve decenije! Uz to od 1996. godine, nakon ukidanja sankcija Srbija ima dozvolu za godišnji izvoiz bebi – bifa u EU od 8.875 tona. Toj brojci se nikada nismo ni približili. Nismo jer nema stoke u stajama. Za oporavak poljoprivrede da bi imali prodngo gnovija, za bolej snabdevanej tržišta i izvoz bebi – bifa u EU hitno nam je potrebno 100.000 junica. To bi na početku samo bio spasa sa srpsku poljoprivredu I srpsko selo. Početni koraci su  ve3ć učinjeni sa akcijom ,,500 zadruga u 500 sela’’. Veruej se da će program Minsitarstva za regionalni razvoj u narednetri godine, dodelom 25 milioan evra, pokrenuti razvoj u srsskim seliam, delimično napuniti staje… Ali, ta akciaj je dugoročan zadatak jer za oproavak sr4pskih sela. Jer, nisu ni osiromašena preeko noći.

To je od psoebnog značaja i zbog toga da bi se vratio život u ta sela. Naime, od 4.709 naselja – sela u SRbiji svako četvrto je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. U selima treba stvoriti iste uslove za život kao u gradovima. To je i prvi uslov da bi mladi počeli da ostaju uselima. Jer, bitka za povratak onih koji su otišli je izgubljena. Vraćaju se samo starci, koji su sa sela otišli kada su bili mladi. I još nešto: cailj je da se sa akcijom ,,500 sela u 500 zadruga’’ pokuša zaustaviti odlazak mladih školovnaih iz Srbije u svet. A, godišnje ih ode oko 40.000! Poneko bi možda ostao u selu da radi oko poljoprivrede, ali da ima pristojan život.

A, da bi naše meso stiglo do novih destinacija, poput Kine, Indije, Turske i Rusije, osnovno je da se obnovi stočni fond. Agroekonomista Prostran naglašava da niko ne voli kratkoročne aranžmane, već su to ugovori od najmanje pet do 10 godina zagarantovane isporuke.

Radili bi i više samo da se isplati gajenje muznih krava. U ovom poslu ne postoji nikakva sigurnost, objašnjava Svetozar Toza Murgaški, poljoprivrednik iz Čeneja  kod Novog Sada- Mlekare svakog dana mogu da kažu da im više nismo potrebni, a plaćaju kako hoće. Niko tu ni ne pita da li nam cena odgovara ili ne. Mlekare ne može niko da natera da plaćaju više. Zbog toga većina ljudi odustaje od ovog posla – kaže Murgaški.

– Državnici su otklonili administrativne barikade potpisujući sporazume o slobodnoj trgovini, ali je potrebno uraditi dosta toga za izvoz mesa, kako bi se mi pojavili na tržištu – jasan je Gulan. – Potrebne su ozbiljne investicije u stočarstvu. Rusija je dobro tržište, ali je i tu problem transport.

 

Srbija, priča Prostran, godišnje jedva da proizvede 450.000 tona mesa, pa je sporazum za Kinu, od 500.000 tona na godišnjem nivou – nerealan. Naša zemlja ne ispunjava čak ni kvotu za EU, od 8.750 tona, jer maksimalno što smo uspeli da izvezemo jeste 1.500 tona.

– Pitanje je koliko Srbija može da konkuriše velikim ekonomijama koje žele tržište Kine i Turske – kaže Prostran. – I to što Bosna izvozi meso za Tursku je tako jer oni finansiraju trošak transporta, a nama to niko neće da radi. Nama je potrebno da se domaći proizvođači organizuju u okviru zadruga, pa da mala gazdinstva postanu značajniji i konkurentniji proizvođači.

U EU, stočarstvo čini 70 odsto poljoprivredne proizvodnje, dok 30 odsto pripada ratarstvu. Kod nas je sve obrnuto, iako se zna da je stočarstvo lokomotiva razvoja primarne poljoprivredne proizvodnje.

B.G