SUDBINA ODUZETE IMOVINE

Umiru čekajući restituciju i EU…

Do kraja 1945. godine na imanja vojvođanskih Nemaca doseljeno je iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavije 45.000 porodica sa otprilike 250.000 članova uglavnom boraca i simpatizera pokreta otpora.. Nemcima, bivšim stanovnicima Jugoslavije oduzeto je 637.000 hektara, a od toga samo u Vojvodini oduzeto je 389.256 hektara zemlje

 

Piše: Branislav Gulan

Vratiti oduzetu imovinu… Ukloniti tuđe greške… Rehabilitovati nevine… Sve ove nepravde počinjene posle Drugog svetskog rata o kojima se glasno govori poslednjih šest decenija trebalo je da ispravi zakon o restituciji. Pored građana Srbije čija je imovina nacionalizovana posle Drugog svetskog rata, odlukom AVNOJ-a od 21. novembra 1944, odluku o vraćanju imovine čekaju i folksdojčeri, odnosno podunavski Nemci… Sad dolaye u Srbiju8, obilaye nekada[nja ognjišta i mesta gde su nastradali i ostavili život njihovi najbliži. Kažu da žele da im podignu spomen ploče! Oni su, naime, šest decenija čekali da se i u Republici Srbiji donese zakon o restituciji.  Svaka dosadašnja Vlada, pa i posle oktobarskih demokratskih promena 2000. godine u Srbiji, obećavala je će doneti ovaj zakon, koji konačno postoji! Sad se traže i njegove izmene kako bi se brže primenjivao u praksi. Na to je Srbiju naterala Evropska unija. Vlada čiji je premijer bio dr Vojislav Koštunica bila je pripremila nacrt ovog zakona, ali je on ostao u fiokama. Donela ga je Vlada koju je vodio Mirko Cvetković. To je i doprinelo Srbiji da postane kandidat za prijem u Evropsku uniju. Srbija je bila i jedna od poslednjih zemalja socijalističkog lagera koja je posle raspada ex Jugoslavije, donela ovaj zakon. Pored bivših stanovnika Srbije, folksdojčera, odnsono podunavskih Švaba, ovaj zakon čekali su i oni kojima je ta imovina neopravdano oduzeta u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Autor o tome piše i knjizi ,,Sudbina oduzete imovine’’.

Samo Nemcima je, naime, na teritoriji Jugoslavije posle Drugog svetskog rata oduzeto 97.720 zemljišnih poseda. Od toga je u Vojvodini bilo 68.035 imanja. Ukupna površina oduzetih nemačkih imanja u Jugoslaviji iznosila je 637.000 hektara, a od toga u Vojvodini 389.256 hektara. I dok oni kojima je imovina neopravdano oduzeta sa nestrpljenjem već više od šest decenija čekaju ispravku te nepravde, sve češće pominje se da su se od donošenja zakona o restituciji pribojavali vojvođanski kolonisti. Oni koji su ,,vozom bez voznog reda’’ sa zajedničkom ,,kartom’’ overenom Zakonom o agrarnoj reformi (donetim jula 1945. godine) iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore doselili se u ravnicu. Restitucija je u tku, ali teče puževim korakom. Većina onih koji čekaju da ima se vrati imovina su već umrli, pa je sad čekaju naslednici.  S obzirom da taj proces traje dugo, procena je da se namerno i odugovlači, zbog toga što je država siromašna pa nema uslove da je vrati svima koji to očekuju.

Neopravdan strah kolonista

Pred preostalim švapskim kućama u mnogim vojvođanskim selima, poslednjih godina, pa i ove zastaju neznanci… Merkaju, zagledaju… Iza zavesa proviruju zabrinuta, upitna lica, pre svega, staraca… Da li su se to vratili stari vlasnici?! Nemci, odnosno podunavske Švabe, kako sami sebe nazivaju? Šta hoće? Njihovo da im se vrati! Iako su sporadične, ove pojave uznemiruju ukućane. Koloniste ili njihove naslednike. Jedna država ih je naseljavala, dala im kuće i zemlju, sad neka država naslednica posle DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG, sad Srbija hoće da ih raseli…

Prilikom prve ovakve pojave posle oktobarskih promena 2000. godine Andreas Birgermajer, predsednik Udruženja Nemaca ,,Donau’’ iz Novog Sada smatra da kolonisti mogu biti spokojni. Oni su stanari države, a ona je ta koja treba da obešteti prave vlasnike. Nemcima je imovinu uzela država, ona treba i da je vrati,  govorio je Birgermajer. Niko ne namerava da iseljava koloniste. Postoji mnogo načina da se pravim vlasnicima nadoknadi oduzeto: novcem ili akcijama. Nasilno se sigurno nikom neće otimati ali ako postoje prazne kuće (takvih je u Vojvodini više od 15.000) zbog odumiranja sela, one treba da se vrate vlasnicima. Tačnih podataka koliko je nemačkih kuća, imanja i zemlje u posedu ,,države’’ niko ne zna. Poznato je, da je oko 40 odsto privrednih i poljoprivrednih dobara u Vojvodini nekada pripadalo Nemcima. Te podatke u statističkim i zemljišnim knjigama ima jedino država.

Nemcima je imovina konfiskovana na osnovu odluke Predsedništva AVNOJ-a, donete 21. novembra 1944. godine. Razlog za donošenje ove odluke bio je taj što je ovdašnje nemačko stanovništvo u celosti podržalo okupaciju, objašnjavao je istoričar Nikola Gaćeša. Time je nemačka nacionalna manjina (izuzev onih koji su se borili u sastavu NOR-a i drugim partizanskim odredima) potpuno bila lišena pokretne i nepokretne imovine. Dobra su istom avnojevskom odlukom oduzeta Srbima i drugim narodima za koje je utvrđeno da su ratni zločinci ili njihovi pomagači. Prema podacima ovog istoričara, u Vojvodini je živelo oko 300.000 Nemaca. Prema popisu iz 31. marta 1948. godine na teritoriji Jugoslavije je bilo oko 50.000 Nemaca. Mnogi su bili u logorima, oni koji su preživeli to zatočeništvo otišli su u Austriju i Nemačku. Ostalo ih je svega nekoliko hiljada (marta 2003. godine bilo ih je 3.901). Od ove odluke bili su izuzeti folksdojčeri, saradnici narodnooslobodilačkog pokreta, kao i oni iz mešovitih brakova. Na osnovu Zakona o državljanstvu, donetog 23. avgusta 1945. godine, svi folksdojčeri, ranije bez imovine, ostali su tada i bez jugoslovenskog državljanstva. Inače, kada je reč o nemačkoj nacionalnoj manjini u ratnim i poratnim godinama, kakva je sudbina ovoj manjini bila namenjena, svedoče dokumenta Istraživačkog odeljenja britanskog Ministarstva spoljnih poslova iz 1943. godine. Iz njih se vidi da je već tada bio formulisan stav da predstavnici nemačke nacionalne manje treba da budu iseljeni iz svih delova Evrope gde su bili naseljavani u ranijim periodima (Vojvodina, Slavonija, Slovenija, Mađarska, Čehoslovačka, Poljska SSSR…). Pošto je Treći rajh išao ka totalnom slomu, upravo to se i dogodilo predstavnicima nemačke manjine koji nisu bili uključeni u ,,planove’’ evakuacije. Iz oblasti Transilvanije u okviru ovih planova, prvih dana oktobra 1944, bilo je, recimo, evakuisano je oko 20.000 tamošnjih folksdojčera pred Crvenom armijom. Ali, bilo je i onih koji su ostavljeni kao ,,živi bedem’’, baš kao i onih 110.000 folksdojčera u Banatu. Gde god da su ostali folksdojčeri, kao što je to bio slučaj i u Vojvodini, odnosno Bačkoj, vlasti su prema njima preduzele mere po svemu slične onima iz odluke AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine. Znači bila im je oduzeta imovina, a za njih otvoreni sabirni centri, odnosno logori.

Imovinski apetiti

Što se tiče imovinskih apetita folksdojčera, podatke o bogatstvima kojima su raspolagali pripadnici nemačke nacionalne manjine Kraljevina Jugoslavija nije raspolagala. Naime, statistički nisu obrađivani podaci o imovinskom stanju na osnovu nacionalne pripadnosti. Ali, zato su se time bavili pripadnici folksdojčerske organizacije ,,Kulturbund’’. Prema jednom njihovom memorandumu iz 1940. godine, koji je bio upućen jugoslovenskoj vladi, folksdojčeri su u Vojvodini raspolagali sa 31,2 odsto obradivog zemljišta (Vojvodina u istim granicama danas ima ukupno 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta), učestvovali su sa 46,7 odsto u industrijskoj proizvodnji, a sa 40 odsto u zanatskoj. Raspolagali su sa 30,8 odsto bankarskog kapitala, a u stvaranju nacionalnog dohotka Vojvodine učestvovali sa 55 odsto. Ovim podacima, naravno, treba pristupiti oprezno, jer mogu biti pristrasni, s obzirom na izvor. Valja im ipak dodati i činjenicu da su tokom Drugog svetskog rata vojvođanski folksdojčeri imali u vlasništvu 144 od ukupno 355 većih preduzeća. Njihovi posedi su, inače, po pravilu bili dva puta veći od poseda predstavnika drugih nacija i nacionalnih manjina i po pravilu obuhvatali najplodniju zemlju. Potanka istraživanja svakako bi pokazala šta su i koliko tuđeg tokom Drugog svetskog rata, dok su držali vlast, vojvođanski folksdojčeri prigrabili za sebe, o čemu postoje različita svedočanstva. Neka od njih saopštena su već i u prvim izveštajima Državne komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, u poratnim godinama.

Vojvođanski Nemci, odnosno podunavske Švabe,kako sami sebe predstavljaju, su kao jugoslovenski građani i kao etnički kolektivitet bili diskriminisani i u pogledu biračkih prava na velikim narodnim izborima od 11. novembra 1945. godine. Naime, u članu 4. Zakona o izbornim listama od 10. avgusta 1945. godine se kaže: Biračko pravo nemaju članovi ,,Kulturbunda“ i članovi njihovih porodica (Sl. List DFJ br. 59. od 11. avgusta 1945. godine). Na taj način je država uzurpirala prirodno pravo svakog građanina da bira i da bude biran tim pre što puko članstvo u ,,Kulturbundu’’ nije imalo karakter pripadnosti oružanim nemačkim formacijama osim ukoliko ona nije dokazana, a naročito je neshvatljiv barem sa današnjeg aspekta, stav da se biračko pravo oduzima i onima koji su članovi njihovih porodica… Tako su Nemci koji su živeli na ovim prostorima ostali bez prava glasa i imovine…

Sasvim je izvesno da će i Srbija morati da reši pitanje imovine svojih građana ali i Nemaca, bilo kroz poseban neki sporazum, bilo kroz zakon o restituciji koji će se odnositi na sve sadašnje i bivše građane i da bez toga neće moći da počnu pregovori o prijemu u Evropsku uniju, ma koje godine. Nekoliko nemačkih udruženja koja deluju na području Srbije već više godina zahtevaju da se ponište i stave van snage odluke AVNOJ-a po kojima su Nemcima oduzeta imovina i državljanstvo. Imovina je uglavnom konfiskovana u Vojvodini, a nemačka udruženja zapravo traže da po zakonu o vraćanju protivpravno oduzete imovine budu tretirani isto kao i svi ostali građani Srbije.

Restitucija

Od demokratskih promena 2000-te godine urađeno je više nacrta zakona o restituciji, ali i tek poslednji, je usvojena, 2011. godine. U donošenju ovo zakoan, koji je obećavan i čekan šest decenija, konsultovane su i evropske institucije. Naime, povraćaj oduzete imovine bivšim vlasnicima je važan korak na putu evropskih integracija, jer povećava pravnu sigurnost za strane investitore, o kojima Srbija još uvek sanja. Jer, cilj svake Vlade je da obezbedi strane investicije od bar tri milijarde dolara godišnje! To do sada nikada niej ostigla i 2015. godine je stiglo 1,8 milijardi evra, a koliko se očekuej i u 2016. Godini.

U prvom planu donošenja zakona je poštovanje prava svojine, što je civilizacijska norma. Clj je da se na taj način ispravi istorijska nepravda, kao i da građani konačno budu obeštećeni za imovinu, koju su im komunisti oduzeli posle Drugog svetskog rata. Prema najavama zvaničnika, rešenje treba da bude izbalansirano i optimalno za Srbiju, što podrazumeva da budu ispunjeni određeni kriterijumi. Pre svega, da država može efikasno da sprovede zakon, koji neće dovoditi do novih nepravdi i sudskih sporova pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, kao i da bude u skladu sa ekonomskim potencijalom i snagom zemlje, uvažavajući finansijske mogućnosti i razvojne planove države. U konceptu su moguće dve opcije: novčano obeštećenje ili kombinacija novčane i naturalne restitucije.

U Srbiji je prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju do 30. juna 2006. godine 110 hiljada građana podnelo oko 76.000 zahteva za povraćaj oduzete imovine. Prema proceni Poreske uprave, njena ukupna tržišna vrednost se kreće između 100 i 221 milijarde evra, što je za Srbiju ogroman iznos, zbog čega rešavanje ovog problema teče usporeno. Da će biti teško pronaći adekvatno rešenje i sprovesti ga u delo govori i podatak da u Fondu za restituciju, u koji se slivao deo prihoda od privatizacije ima tek oko 50 miliona evra. Posle donošenja zakona, ponovo se moraju podnositi zahtevi i to je sad u toku.

Problem komplikuje i činjenica da se proces privatizacije nesmetano odvijao, čak i u situacijama, gde su postojala saznanja da su poznati naslednici bivših vlasnika. Dodatnu zavrzlamu uneo je Zakon o planiranju i izgradnji, kojim je omogućeno da oni, koji su do sada imali pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta po osnovu privatizacije objekata na njima, postanu vlasnici i zemljišta, jer država prethodno nije zaštitila prava bivših vlasnika. Međutim, razmere ovog problema, ipak, nisu tako velike. Na primer, u Beogradu bi manje od 1,5 odsto gradskog građevinskog zemljišta trebalo da bude vraćeno.

Nevladine organizacije „Mreža za restituciju“ i „Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava“ zahtevale su povlačenje Zakona o planiranju i izgradnji i upozorile da će najavljeno donošenje zakona o javnoj svojini otvoriti nova ozbiljna pitanja. Naime, na taj način su lokalne samouprave postale vlasnici državne imovine, koju danas koriste i sa kojom raspolažu. Te organizacije smatraju da pitanje javne svojine treba rešavati istovremeno sa restitucijom. Pogotovo što prvo treba da se sačini popis državne imovine. Oni se zalažu za povraćaj imovine u naturi, vraćanjem originalnih objekata, izgradnjom novih, ili preuzimanjem od države prava rentiranja novog vlasnika. Tamo gde to nije moguće, država treba da obezbedi finansijsku nadoknadu.

Od ukupnog broja ranije podnetih zahteva za povraćaj imovine, najviše se, čak 97 odsto, odnosi na poljoprivredno, građevinsko i šumsko zemljište. Takođe, u pitanju je veliki broj kuća  i to 11.032, kao i stambenih zgrada 5.413, stanova 3.032, poslovnih objekata 2.104. Zatim, traži se povraćaj 1.223 salaša, 958 mlinova, 837 fabrika, 303 hotela, 107 štamparija, 88 bioskopa, 42 hidroelektrane, 12 vodenica i 3 broda.

Srbija je u međuvremenu, 2006. godine, donela Zakon o vraćanju imovine crkvama i svim verskim zajednicama. Crkva je do sada najbolej prošlka jer joj je od zvanično oduzetih 70.000 hektara već vraćeno blizu 40.000 hektara poseda. Na osnovu tog Zakona do 30. septembra 2008. godine bilo je podneto 3.049 zahteva za povraćaj imovine. Od toga je Srpska pravoslavna crkva podnela 1.619 zahteva, Jevrejska zajednica 520, Rimokatolička crkva 467, a Slovačka evangelistička crkva 236 zahteva. Najveći broj zahteva, oko 86 odsto, odnosi se na zemljište. Od toga 49.060 hektara je poljoprivredno zemljište, 32.498 hektara su šume i 1.263 hektara je građevinsko zemljište. Tome treba dodati i 1.297 zahteva za povraćaj stambenih objekata i 712 poslovnih objekata. Do sada je vraćeno tek oko deset procenata.

Prema proceni analitičara, sam proces restitucije trajaće između 10 i 20 godina. U većini zemalja u tranziciji zakon o restituciji je odavno donet, ali se u praksi različito primenjuje, pa se tako kombinuju oba modela, i naturalni i finansijsko obeštećenje. Kada je reč o državama, koje su nastale posle raspada bivše Jugoslavije, najdalje je otišla Slovenija, koja je gotovo završila taj proces. U Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori je usvojen zakon, ali proces povraćaja imovine teče usporeno i praćen je sudskim sporovima. Iako iskustva ostalih zemalja pokazuju da nijedno zakonsko rešenje nije u potpunosti zadovoljilo bivše vlasnike, važno je da je taj proces započeo i u Srbiji, jer bez toga nema ni daljeg napredovanja ka Evropi.

Kolonizacija

U Zakonu o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945. godine, član 18. glasi: Od zemljišta konfiskovanog od lica nemačke nacionalnosti u Bačkoj, Banatu, Baranji i Sremu, izdvojiće se 500 katastarskih jutara za naseljavanje boraca Jugoslovenske armije koji se prijave i obavežu da će se na zemlju naseliti i istu sa svojim porodicama obrađivati (Sl. List DFJ, br. 64/1945). Ovim zakonskim merama konfiskovano je 162.171 zemljišni posed, od toga 96.874 ili 5,7 odsto poseda pripadnika nemačke narodnosti, odnosno čak 637.000 hektara zemlje.

Struktura oduzetih nemačkih poseda izgleda ovako:

Zemljišni                      posedi                         hektari

Vojvodina                    68.035                        389.256

Hrvatska                      20.457                        120.977

Slovenija                        5.474                        114.780

BiH                                3.523                           12.733

Stara Srbija                           1                               193

 

Do kraja 1945. godine na imanja vojvođanskih nemaca doseljeno je iz raznih rajeva tadašnje Jugoslavije oko 45.000 porodica sa otprilike 250.000 članova uglavnom boraca i simpatizera pokreta otpora, od čega najviše iz Bosnei Hercegovine i Hrvatske. Računa se da je do kraja 1948. godine na imanja vojvođanskih Nemaca doseljeno još oko 200.000 kolonista. Dakle, paušalnim proglašavanjem čitavog nemačkog kolektiviteta neprijateljima i ratnim zločincima došlo se do ogromne imovine u vrednosti, prema procenama iz nemačkih izvora, oko 10 milijardi tadašnjih maraka.

Pojedini folksdojčeri traže svoje

Svi naslednici Nemaca koji su proterani posle rata mogu, ako nisu već obeštećeni, da povrate imovinu. Stranci podneli 438 zahteva, od čega Nemci 43. Imovina vraćena Izraelu, SAD i BiH. Hrvati i Makedonci odbijeni. Sve više folksdojčera i podunavskih Švaba, odnosno naslednika, interesuje se kod ovdašnjih advokata da li i kako mogu da dođu do imovine koja im je oduzeta posle Drugog svetskog rata. Pojedinhi već podnose zahteve za restituciju jer, kako nam je potvrđeno, ni u Ministarstvu spoljnih poslova, ni u Agenciji za restituciju nema dokumenta koji dokazuje da su već obeštećeni, kao što se do sada verovalo.

Nekadašnja Jugoslavija zaključila je između 1947. i 1983. sa više država sporazume o obeštećenju za nekretnine i pokretnosti oduzete nacionalizacijom i konfiskacijom. Sa Nemačkom takvog sporazuma nema.

Na pitanje advokata Tihomira Konstantinovića, kom su se obraćali zainteresovani naslednici folksdojčera, da li postoji sporazum Tito-Brant, kojim je dogovorena odšteta, iz MSP je stigao odgovor: „SFRJ je sa SR Nemačkom zaključila dva međunarodna ugovora finansijske prirode, jedan 20. decembra 1972, drugi 10. decembra 1974. u Beogradu. Predmet oba dokumenta je zajam koji je SRN odobrila SFRJ“, pišu NOVOSTI, krajem 2013. godine

I Agencija za restituciju je, prema rečima direktora Strahinje Sekulića, tražila od Ministarstva finansija da im dostavi, ako postoji, ugovor sa Nemačkom. Nisu dobili ništa. Tako Nemci koji su ostali bez imovine i proterani, ako su sudski rehabilitovani, mogu da podnesu zahtev za restituciju. Da bi stranci ostvarili pravo na restituciju potrebno je da nisu obeštećeni međunarodnim ugovorom, kao ni da ih je obeštetila ta zemlja za imovinu oduzetu u Jugoslaviji, nezavisno od međunarodnog ugovora. Stranci moraju Agenciji da dostave potvrdu te države da nisu obeštećeni, a potrebno je da postoji i reciprocitet u restituciji, kaže Sekulić. Do sada je imovina vraćena državljanima Izraela i SAD koji su državljanstvo stekli posle 1965, kao i državljanima BiH (Republike Srpske).

Ako je neko ranije i primio nadoknadu, bio on strano ili domaće lice, ta nadoknada bila je ispod stvarne tržišne vrednosti zgrada, fabrika, preduzeća i poljoprivrednog zemljišta. Tu je povređen pravni institut „oštećenje preko polovine“, jer isplaćena naknada nije ni približna polovini tržišne vrednosti. I domaći i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu biće zatrpani tužbama nezadovoljnih. Postupci će trajati tri do četiri godine, kaže Konstantinović.

Da ne bismo svi gubili vreme, Konstantinović predlaže izmene zakona i da se bivšim vlasnicima ili naslednicima daju odgovarajuće nepokretnosti. Tako bi država izbegla zaduživanje i zarobljavanje s obveznicama na 20 godina.

Zanimljiv je slučaj Milana Vukosavljevića, koji ima dvojno, nemačko-srpsko državljanstvo, i koji potražuje čuveni Tadića mlin, na periferiji Valjeva, vlasništvo njegove majke Mileve. Konstantinović je za njega podneo i krivičnu prijavu protiv NN lica iz opštine jer se ne zna da li je mlin dat u vlasništvo ili na korišćenje trećem licu. Agencija radi stručno i korektno, ali su pod velikim pritiskom onih koji su otkupili imovinu, a možda i vlasti,  konstatuje on.

 

 

Pojedinačni ugovori

Bivša Jugoslavija zaključila je sporazume o obeštećenju sa Argentinom, Belgijom, Čehoslovačkom, Danskom, Grčkom, Holandijom, Mađarskom, Norveškom, Švedskom, Turskom, Velikom Britanijom, Austrijom i Čileom. Po dva sporazuma zaključena su sa Francuskom, Švajcarskom i SAD, a sa Italijom četiri. Svaki od ovih sporazuma posebno reguliše obeštećenje. Tako se neki odnose samo na obeštećenje za nacionalizovana preduzeća (a ne i na oduzeto poljoprivredno zemljište ili šume), neki se odnose samo na konfiskovanu imovinu, a bitan je i vremenski momenat kad je lice postalo strani državaljanin. Sporazum sa SAD primenjuje se na lica koja su bili američki državljani 1965, ali ne i na one koji su dobili državljanstvo kasnije.

 

 

 

 

 

 

 

Okviri

 

Dogovor Tito-Brant!?

Nemcima u Jugoslaviji je 1945. godine oduzeto ukupno 97.490 poseda sa 638.000 hektara zemlje, kuće, poljoprivredne mašine, radionice, fabrike… Pitanje oduzete imovine je bilo skoro četvrt veka predmet spora između SR Nemačke i SFRJ. Nemačka ga je koristila i uvek potezala kao protivtežu jugoslovenskom zahtevu za ratnu odštetu, koja, po proceni reparacione komisije Vlade FNRJ, iznosi 46,9 milijardi dolara po kursu iz 1938. godine, od toga Nemačka duguje 35,8 milijardi dolara. Nakon višegodišnjeg natezanja oko rešavanja s jedne strane oduzete imovine, a sa druge ratne odštete, Vili Brant i Josip Broz Tito postigli su na Brionima 1973. godine sporazum poznat kao ,,Brionska formula’’ na osnovu kojeg je Nemačka odobrila Jugoslaviji pomoć u kapitalu vrednu 700 miliona maraka, što je utrošeno za izgradnju NE ,,Krško’’ i mnogih fabrika u našoj bivšoj i sadašnjoj državi.

Taj sporazum je Skupština SFRJ ratifikovala 26. decembra 1974. godine. Njegova suština, međutim, bliže je određena u takozvanom ed-memoaru, u kome stoji da ni jedna strana nakon potpisivanja nema pravo na bilo kakva dalja potraživanja i da on u stvari predstavlja ugovor o poravnanju, a ne o finansijskoj podršci, kao i da se njime Nemačka odrekla svih potraživanja na ime imovine nemačkih državljana, a Jugoslavija ratne odštete u ime svih pojedinaca koji su robovali i bili ratni zarobljenici u nacističkim logorima. Pošto je taj ed-memoar proglašen državnom tajnom, on je javnosti nedostupan, mada je rok za njegovu tajnost istekao krajem decembra 2004. godine.

 

Spomenik Nemcima u Bačkom Jarku?

Pod vođstvom predstavnika organizacije podunavskih Švaba Roberta Lara kod improvizovanog spomen-obeležja u Bačkom Jarku, početkom maja 2016. godine, okupili su se nekadašnji internirani Nemci, njihovi rođaci i potomci žrtava stradalih u logoru u Bačkom Jarku između 1944. i 1946.godine.

U obraćanju okupljenima, koji su stigli autobusom iz Nemačke, predsednik skupštine-opštine Temerin Andraš Gustonj izjavio je da će lokalna samouprava verovatno uskoro doneti odluku o odobravanju podizanja „dostojanstvenog spomen obeležja“ u čast žrtvama. Predsednik temerinske organizacije Saveza vojvođanskih Mađara Čaba Čeke takođe je potvrdio ovu nameru, podsećajući da prethodnih godina politička situacija nije omogućavala podizanje spomen obeležja. Predsednik Demokratske stranke vojvođanskih Mađara Bela Čorba tvrdi, na osnovu matičnih knjiga umrlih, da su u Bačkom Jarku živote izgubilo blizu 6.500 logoraša, među njima oko hiljadu dece. Većina žrtava su Nemci, ali među žrtvama ima i oko 300 Mađara.

Nemci su do Drugog svetskog rata bili najbrojnija nacionalna manjina u Vojvodini. Međutim, najveći deo Nemaca se za vreme rata priklonio okupatoru, zbog čega se smatralo da su se nelojalno poneli prema zemlji. Masovno proterivanje Nemaca nakon rata nije se dogodilo samo u Vojvodini, već i u Češkoj i Slovačkoj, dok su u Rumuniji Nemci raseljeni po celoj državi, kaže Jovica Stević, iz Sremske Mitrovice, koji se decenijama bavi ovom problematikom i organizuje dolazak podunavških Švaba da obilaze nekadašnja svoja imanja.

(Autor je član Akademijskog odbora za selo SANU

2018.