Статистика ликвидација у директном терору у Другом светском рату

Пре 28 година војску сам служио у Сплиту. Док се још могло, из касарне у Драчевцу ишли смо до града пешице кроз Билице па градским превозом. Једном нас је „упуцавао“ дечак узраста 5-6 година, који је затим отрчао и похвалио се оцу речима „тата убио сам четника“. Док је хрватска пропагандна машинерија сатанизовала Србе као „Србо-четнике“ ја сам, 1991-1995 године, завршавао економски факултет користећи сваку прилику да протествујем против власти и ратова у окружењу. Мање због власти и ратова, а више ради бесплатних сусрета са вршњакињама.

Данас, 23 године након операција Бљасак и Олуја, када су Хрвати испунили тисућлетни сан о Хрватској без Влаха, се и даље у државним медијима у овој земљи користи израз „Србо-четник“ који треба да у гледаоцима и слушаоцима изазове страх, или мржњу, шта год.

Прослава Олује, која годи добросуседским односима и изложба о Јасеновцу, која те добре односе нарушава, мотивисали су ме да, колико је то могуће, идентификујем цивилне жртве у Другом светском рату, а према починиоцима злочина.

Други светски рат у Југославији је по својој шизофрености упоредив са садашњим грађанским ратом у Сирији: свако је вршио злочине против свих. Ипак, има ту мало и хронологије која је из крајње једноставности отишла у потпуну шизофренију.

Тито је дошао у Србију да подигне устанак у периоду када су усташе почеле да извршавају најмасовније покоље над Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини. И док су у Хрватској и БиХ комунисти одвраћали од одмазде над Хрватима побуњене Србе, у Србији је изазивање устанка довело до масовне одмазде Немаца над народом, у Крагујевцу, Краљеву, и од Богатића и Шапца све до Ужица.

Овде износимо број страдалих у директном терору над цивилима. Подаци се не односе на страдале у логорима и затворима, приликом борби и из других (или непознатих разлога). Значи, директна стрељања, клања, бацања у јаме, у реке и други видови непосредних злочина.

Јевреји и Роми, као жртве Холокауста имају изузетно мали удео страдалих у директном терору у односу на логоре. Срби су знатно више страдали у логорима него у директном терору, док је код Словенаца незнатно више страдалих у логорима. На другој страни, цивилне жртве Хрвата и Муслимана у логорима су знатно мање од броја страдалих у директном терору.

Место највећег броја ликвидираних лица у Другом светском рату, не рачунајући логоре, је Краљево, у коме је живот изгубило 3.177 лица, испред Крагујевца са 2.829. На месту страдања Козара регистровано је 3.018 цивилних жртава, али овај податак није упоредив из два разлога: ради се о великој географској области и он обухвата само жртве које нису приписане конкретним поткозарачким селима.

Масовна ликвидација радника извршена у Краљеву од 15. до 20. октобра 1941. године била је и преломна тачка у односима између комуниста и четника, готово свих српске националности: партизани су наставили да убијају Немце и потиснути су у Босну и Херцеговину, док су четници одустали од борбе са Немцима и тежиште своје борбе пренели су на заштиту угрожених Срба и одмазду над Муслиманима и Хрватима.

Када се подаци о страдању Срба ставе у однос са њиховим бројем по областима и доведу у везу са теренским позицијама партизана и четника током рата, лако се уочава да је народ много мање страдао где су били четници у односу на територије где су били партизани.

Страдање козарачких Срба средином 1942. године је последње „једнозначно“ страдање (Срба) јер након тога је наступио период где су се сви међусобно убијали, а овде констатујемо размере учињених директних злочина над цивилним становништвом.

Укупно је у директном терору идентификовано 227 хиљада жртава, где сам 87,3%, од укупног броја жртава, успео да расподелим на злочинце. Постоји могућност грешака у извршеној расподели, али овде је био циљ да се дође до редова величина, релативних односа, а не до апотекарске прецизности.

Неидентификовано је 28,8 хиљада извршиоца злочина из више разлога. На пример, у потпуном непознавању историје, а при одсуству назнаке од кога су убијени, највећи део страдалих Македонаца и Албанаца остао је неидентификован. Код Словенаца се ради о 4 хиљаде цивила страдалих до 1944. године, а који би највећим делом требало да се расподеле између Италијана и Немаца. Велики број злочина над Србима у Централној Србији и над Хрватима у Славонији је остао без идентификације јер су код првих злочине вршили (али није назначено) четници и Бугари, а код других усташе и Немци. Стога је број Срба страдалих у четничком терору и Хрвата у усташком терору највише потцењен.

Насупрот овоме стоји 19,4 хиљаде Муслимана страдалих од четника, као број који је могуће да је прецењен. Уколико је у неком селу страдало, на пример 100 цивила, а код 10 је назначено да су их убили четници, а код по једног да су страдали од Италијана и од Немаца, претварао сам у 98 страдалих од четника и по 1 од назначених. Овде ми је мотивација била изјава, и животни став, Лордана Зафрановића да се прво требају сагледати злочини које је учинио мој народ, пре бављења туђим злочинима над сопственим народом.

Приписивања злочинаца жртвама сигурно садрже много грешака које се могу исправити делом кроз неидентификоване злочине, а делом кроз „компензације“ (на пример, уколико је у неком селу више страдалих приписано четницима, а мање Италијанима, у другом селу је могућ обратан случај). Постоји пуно села у којима је пет, па чак и шест, оружаних формација вршило ликвидације њихових становника.

Интересантно је да се Словенци и Македонци не појављују као извршиоци злочина.

Прилажемо табелу 1. о броју страдалих цивила према томе ко их је убио, уз пар коментара око најважнијих релација у бројевима жртава.

Табела 1: Број страдалих у директном терору по националности и по војној припадности

Извор: Музеј жртава геноцида у Београду

–          Хрвати (усташе) су ликвидирале 114,7 хиљада Срба, што је мало више од половине (50,5%) од укупног броја жртава директног терора. Убили су 57 пута више Срба, у односу на број убијених Хрвата од стране четника. Послератно изједначавање усташа и четника је било, и сада је крајње непримерено. Посебно уколико додамо жртве Јасеновца, Јадовна и десетина других логора и затвора који ове међусобне односе подижу на висок троцифрен број.

–          Четници су више убили Срба него Хрвата, баш као што су и усташе убиле више Хрвата у односу на број који су убили четници. Злочини четника и усташа над сопственим народима су много већи од приказаних цифара (2,6 хиљада Срба и 2,1 хиљада Хрвата), али нисмо били у могућности да утврдимо прецизан број. Са друге стране, у односу на комунистичке злочине учињене над истим народима у току и по завршетку рата, ови бројеви изгледају релативно малим.

–          За мене изненађујући податак је да су Муслимани (као „цвијеће“ хрватског народа) убили више Хрвата (1.618), него Хрвати Муслимана (1.038). Ово је последица упада муслиманских војника у општину Сињ где су извршили масовне злочине у неколико хрватских села.

–          Немци су највише убили Срба, и то 1941. године. Затим су, у потерама за партизанима кренули да убијају и припаднике других народа. У 1945. години, Немци су убили више Хрвата и Словенаца него Срба. Након броја убијених Срба од стране Хрвата, број убијених Срба од стране Немаца је други по величини.

–          Масовно убијање Муслимана од стране Срба је треће по укупном броју, и сви остали бројеви у приложеној табели су значајно мањи. Муслимани су убили 7,3 хиљаде Срба, па је број убијених Муслимана (19,4 хиљада) 2,6 пута већи. У усташке злочине над Србима приписани су и покољи које су извршили Муслимани у Цазинској крајини, те је овај међусобни злочиначки скор нешто уравнотеженији, али нисмо исправљали званичне податке.

–          Услед бројности злочина над Муслиманима, Срби су убили више цивила у директном терору него сви други, не рачунајући Немце, окупатори заједно: Мађари, Бугари и Италијани.

Прилажемо и табелу (2) о годишњој динамици страдања народа који су имали највећи број жртава у директном терору.

Извор: Музеј жртава геноцида у Београду

Из табеле 2. може се уочити још неколико детаља о динамици злочина и страдања.

• Немци су од 1941. до 1944. године убили највише Срба, док су 1945. године убили највише Слованаца. Након наглог пада броја ликвидираних Срба у директном терору у 1942. години потере за партизанима у Хрватској, БиХ и Црној Гори утицале су да се повећа директан терор над цивилним становништвом, а у складу са офанзивним кретањем Немаца и њихових савезника.
• Срби су чинили 73,9% од укупног броја жртава директног терора, што значи да су у овом сегменту рата страдали скоро три пута више него сви остали народи узети заједно. Од 1941. до 1945. године број страдалих Срба био је у опадању и 1945. године сви други народи узети заједно имали су већи број страдалих од српског народа.
• Четници су 1944. године убили више Срба него Муслимана и Хрвата узетих заједно. Од почетне одмазде за злочине над Србима четници су, како је рат одмицао, све више спроводили терор над комунистичким симпатизерима у свом народу.
• Италијани су 1941. и 1942. године убили највише Срба, у 1943. години највише Хрвата, а 1944. и 1945. године Словенаца. Ови подаци указују на промену од првобитне империјалистичке експанзије па до коначног покушаја одбране територија које су у рату изгубљене. Капитулација Италије утицала је на пад броја убијених са 1.274 у 1942. на 868 у 1943, 141 у 1944. и 47 у 1945. години. Мали бројеви убијених након капитулације указују на борбе локалних италијанских власти са словеначким и хрватским партизанима на тада још увек њиховој територији.

Подаци о страдању се могу довести у однос са бројем становника, а могу се и прокоментарисати подаци о страдалима према полу и узрасту, као и о злочинцима према њиховој структури жртава по овим показатељима. Учинићемо ово друго.

Удели жена и особа млађих од 18 година су индикатори геноцидности извршених злочина. Изненађујући је податак да су Бугари у најмањем проценту убили жена (након Албанаца) и малолетних.

Следећи ову логику, услед ниског удела жена и малолетника код жртава којима злочинце нисам идентификовао, највећим делом се ради о ликвидацијама мушкараца способних за борбу, а од стране усташа (Хрвата), четника (Срба), Бугара (Македонаца) и Немаца и Италијана (Словенаца и других).

Насупрот Бугарима су Муслимани (не рачунајући Козаке због малог броја жртава) са највећим уделом жена и малолетних међу њиховим жртвама.

Међу жртвама највећи удео жена је код Јевреја а деце код Муслимана.

На основу приложених података, а у складу са уводном мотивацијом, не видим разлоге за сатанизацију читавог српског народа као „Србочетника“. Четници су на великом делу територије на коме живи српски народ смањили страдање Срба у односу на територије на којима су били партизани. Учинили су злочине над хрватским цивилима који су неупоредиво мањи у односу на злочине почињене над Србима, док су над Муслиманима починили геноцид који је мало већи од муслиманског над Србима.

Потиснуто зло, са којим није било јавног, потпуног и искреног суочавања након Другог светског рата, ослободило се и поновило 1991-1995. године, а лажно и манипулативно интерпретирање ових новијих догађаја прети да се ново зло догоди у будућности.