Perspektive razvoja sela i poljoprivrede u Srbiji do 2040 godine, drugi deo

СТОЧАРСТВО

 

Сточарство у структури пољопривреде. У погледу заступљености сточарства у укупном аграру Србије, у односу на европске земље, оно знатно заостаје. Заостаје у погледу укупног друштвеног производа у пољопривреди, по броју грла на 100 ha пољопривредног земљишта, количини производа по једном хектару пољопривредног земљишта, количини млека по једној музној крави, итд.

Садашње стање гајених животиња по врстама показује да је укупно сточарство у просеку неорганизовано, уситњено и тржишно неоријентисано. Производња је углавном усмерена за потребе домаћинства, а мањи део (што остане) за тржиште. Највећи број газдинстава у укупном броју (486.368) њих 413.792 гаји живину, а најмањи број 154.972 газдинстава гаји овце.

Највећи број грла и условних грла гаје газдинства региона Шумадије и Западне Србије. Говеда гаје 46,6%, а овце 60% у укупном броју. Центар српског сточарства, кроз векове а и данас био је и остао у региону Шумадије и Западне Србије. Истовремено, ово је и наш највећи и водећи центар аутохтоних технологија у изради сирева у саламури, кајмака и преради меса. Такође, и укупан број газдинстава је највећи у овом региону. Од укупног броја газдинстава која гаје говеда (177.252), 96.336 или 54,3% припада овом региону.

 

 

 

 

Табела 2. Сточарство у структури пољопривредне производње

 

 

Као што се види из података, наше сточарство, апсолутно је екстензивно јер учествује само са 30% у укупној пољопривреди. Такође, процењена вредност (2010., 2015. год.) реализованих сточних производа је свега 1.750 милиона долара, док је извоз ових сточних производа сведен на минимум (око 40 милиона долара).

Према попису пољопривреде Србије (2012. године), бројно стање по врстама животиња за земљу у целини и за регионе (Табела 3).

 

Табела 3. Бројно стање по врстама животиња (грла)

 

 

Одрживи фармски развој сточарства је најбржи и најсигурнији начин да села оживе, да се развијају, а да се газдинства наслеђују и млади остану на селу. Ово је истовремено и најјефтинија државна инвестиција у развоју укупне привреде јер решава економски, еколошки, производни, социјални и безбедносни интерес за дужи период, за будуће генерације.

Српско сточарство у будућности не може да се посматра изоловано. Његов развој ће зависити од укупног развоја пољопривреде и села, окружења, нових техника и технологија које долазе, броја становника на планети, глобализацији у свету и разуме се, од наше организованости и спремности да своје потребе и изазове у савременом агроеколошком развоју производње хране прихватимо и усавршавамо у интересу човека и природне средине.

Према томе, развој сточарства у будућности наше земље треба да пође од следећих претпоставки:

• коришћење природних, људских и агроеколошких потенцијала и развијања савременог континуитета интегралног аграрног и руралног развоја;
• повећање обима, квалитета и здравствено исправних производа који ће трајно обезбеђивати националну прехрамбену сигурност;
• повећање техничко-технолошког нивоа, продуктивности и конкурентности производње хране;
• очување земљишта, вода, шума, генетског потенцијала гајених биљака и животиња и укупног биолошког биодиверзитета – очувања животне средине – одрживи развој;
• уравнотеженост регионалног развоја и поштовање подручја, односно, рејона који су најподеснији за развој одговарајућих пољопривредних делатности;
• обезбеђење стабилног домаћег тржишта пољопривредно-прехрамбеним производима, по обиму, хранљивој вредности, здравственој исправности, по оптималним ценама – доступним свим слојевима друштва, односно, према реалној куповној моћи потрошача хране;
• повећања конкурентног извоза хране и стварања трајног суфицита намењеног извозу. Посебно користити предности извоза производа добијеног са брдско-планинског подручја из еколошке производње (органске);
• субвенције и државни подстицаји – буџетских средстава која треба да буду усмерена у правцу подстицања текуће производње, производње намењене извозу, дефицитарне производње, традиционалне производње, односно, на структурне промене у укупној пољопривреди.

 

Према нашим предвиђањима, уколико се прихвате и имплементирају, односно спроведу све одгајивачке, агроеколошке, агроекономске и друштвене – државне мере које захтева одржива сточарска производња (усаглашена са потребама домаћег тржишта и једног дела за извоз) стабилан број газдинстава – одгајивача као и стабилан број грла по врстама животиња, реално треба очекивати у периоду 2040. године. То значи да, уз озбиљан стратешки програм развоја сточарства који има карактер државног интереса, потребно је време од око 20-25 година, да се производња организује, стабилизује и обезбеде потребе домаћег становништва у храни и задовоље захтеви светског тржишта хране. Ово је веома одговоран и крупан задатак, подједнако важан за струку, фармере и државу. Било је доста лутања, јавашлука и неодговорности, а време које је пред нама не дозвољава никакве експерименте, импровизације, чекање да проблеме и недостатке реши време.

Зато је потребно дефинисати основне потребне правце развоја сточарства, села и укупне пољопривреде који ће се заснивати на:

• интересима државе за производњу хране;
• развојним могућностима подручја (рејонизације);
• тржишту (домаће и страно);
• решавању поседа газдинства (земљиште, животиње);
• очувању агро и екосистема;
• осигурању стабилног дохотка газдинства;
• подршци за мала газдинства и младе да остану на селу;
• страним улагањима и власничким односима; и
• знању – образовању фармера.

 

Оживљавање и развој села, и задржавање младих на селу је приоритет свих приоритета за сеоске средине преко улагања у програме развоја пољопривредних газдинстава, увођењем савремене технологије у производњу, развоју инфраструктуре, улагања у производњу, прераду, агротуризам и друге делатности ради остварења већег прихода домаћинства и квалитетнијег живота на селу.

Према нашим предвиђањима, уколико се прихвате и имплементирају, односно спроведу све одгајивачке, агроеколошке, агроекономске и друштвене – државне мере које захтева одржива сточарска производња (усаглашена са потребама домаћег тржишта и једног дела за извоз) стабилан број газдинстава – одгајивача као и стабилан број грла по врстама животиња, реално треба очекивати у периоду између 2040-2045. године. То значи да, уз озбиљан стратешки програм развоја сточарства који има карактер државног интереса, потребно је време од око 20-25 година, да се производња организује, стабилизује и обезбеде потребе домаћег становништва у храни и задовоље захтеви светског тржишта хране.

Државни утицај је значајан, али он не сме и не треба бити опредељујући, односно да прерасте у „диригујућу производњу хране“. Држава треба и мора да утиче на услове привређивања у пољопривреди, али на начин да омогући – ствара амбијент а који ће определити произвођаче хране да на основу свог слободног опредељења, интереса, доносе одлуке шта ће производити а што је у складу са економском, односно државном аграрном политиком. То значи да у оваквим условима производње, произвођачи хране слободно одлучују о свим питањима свог пословања, односно, о свом газдинству.

Држава није произвођач хране али мере које предузима значајно доприносе повећању продуктивности и укупној ефикасности газдинства, што омогућава да се газдинство развија и наслеђује у одрживом систему.

Према томе, стратешко опредељење државе је развој одрживе, еколошки прихватљиве фармерске продуктивне и конкурентне сточарске производње која испуњава економске, еколошке и међународне стандарде.

Држава треба да подстиче (одређеним средствима из буџета) практична, примењена знања и иновације фармера у циљу повећања продуктивности конкурентности и економичности, као рационално коришћење ресурса у производњи. Државна стратегија треба да се усмери на бржи развој еколошке производње сточних производа (млеко, месо, јаја, прерађевине), здравствено безбедних и сертификованих производа са ознаком географског порекла за извоз.

Наша сагледавања и прорачуни говоре да би у овом периоду развоја сточарства до 2040. године укупан број газдинстава требало да се знатно смањи са садашњих 486.295 газдинстава која се баве сточарством на 117.000. То значи да ће се производња организовати код 44.000 робних фармера који би се искључиво бавили сточарством и код 73.000 газдинстава која, поред сточарства, организовала и другу пољопривредну делатност на газдинству. Таквих газдинстава има у развијеним земљама света и Европе. (Табела 4).

 

Табела 4. Број газдинстава и број грла по врстама животиња (2040. год.)

 

 

 

УКУПНА ВРЕДНОСТ СТОЧАРСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ

НА КРАЈУ 2040. ГОДИНЕ

Вредност укупне сточарске производње на газдинствима робних фармера (44.000) и на мешовитим газдинствима треба да износи 3 милијарде и 498 милиона евра. Вредност производње на газдинствима робних фармера 2.517.000.000 евра, а на газдинствима мешовите производње 981 милиона евра. У поређењу са садашњим периодом (2010-2015) вредност производње на крају 2035-2040. године треба да се повећа два пута (Табела 5).

 

Табела 5. Укупна вредност сточарске производње (у мил. евра)

 

Врста	Млеко		Месо		Јаја
	У мил. Kg	Износ у мил. евра	У 000 тона	Износ у мил. евра	У мил. ком	Износ у мил. евра
Говеда	3.000	1.200	175	560	–	–
Свиње	–	–	508	1.239	–	–
Овце	55	27	30	104	–	–
Живина	–	–	120	216	2.400	240
Укупно	3.055	1.227	833	2.119	2.400	240

 

Посматрано по врстама животиња највећу вредност у износу од 1.672 милиона евра треба да остваре газдинства која гаје говеда, затим следе газдинства која гаје свиње са износом од 1.239 милиона евра, живинарство са 456 милиона евра док је вредност производње најмања у овчарству и износи 134 милиона евра. (Лазаревић, 2017).