Perspektive razvoja sela i poljoprivrede u Srbiji do 2040 godine, prvi deo

Шкорић, Д.[1], Кесеровић, З.[2], Илин Ж.[3], Црнобарац, Ј.[4], Кораћ, Н.[5], Ковачевић, Д.[6], Ољача, С.[7], Сивчев, Б.[8], Лазаревић, Р., Митровић, М., Гулан, Б., Томић, Д.,[9] Тимотић, У.[10]

 

 

КРАТКИ САЖЕТАК – Група аутора овог рада има намеру да прикаже садашње стање у селима и пољопривреде Србије. Српска села су у пропадању, чак у 86% њих смањује се број становника, а око 1.200 се налази у фази нестајања. Детаљно је приказан скуп проблема који су везани за село и пољопривреду. Демографски проблеми чине један од кључних проблема данашњег села и лош економски положај. Уситњеност поседа и старачка домаћинства чине препреку за бржи развој села и модерне пољопривреде: Удруживање сељана у задруге и акционарска друштва. Подстицаји државе покренули су веру у селима за удруживање.

Највећи проблеми су присутни у брдско-планинским регионима, где треба много тога чинити за оживљавање села. Идеја да се део државног земљишта додели за коришћење младим брачним паровима у регионима где је то могуће, може покренути сеоски развој. Док, у брдско-планинским регионима напуштене њиве, ливаде и пашњаке, законским одредбама, омогућити да се уступе младим брачним паровима на коришћење. Омогућити да се активира производња традиционалних финалних производа. Оснивањем прерадних капацитета у оквиру напредних домаћинстава и задруга, може покренути развој села и запошљавање младих генерација. Сеоски туризам је битно развијати. Регионални пројекти, аграрни градићи, оснивање аграрног фонда дијаспоре, организовано коришћење гео-термалних извора и други природни ресурси су велика шанса за опоравак и развиће села и пољопривреде.

Други део рада детаљно разматра стање и перспективе код интензивних производњи као што су сточарство, воћарство, повртарство, виногради и квалитетна вина, органска производња и на крају ратарство као најмасовнија производња. Код интензивних производњи приказано је садашње стање, правци развоја, као и достигнућа у производњи која се очекују до 2040. године. Предвиђања су веома амбициозна, која траже велика улагања. Она могу бити остварљива уз свеобухватну активност свих актера у производњи, од месне заједнице, општина, округа, покрајина и Републике Србије. У реализације амбициозних планова за развој села и пољопривреде, важно место треба да има банкарски систем кроз адекватно кредитирање.

 

У раду нисмо разматрали значај фондова ЕУ, а то ћемо учинити када Србија постане пуноправни члан Европске уније.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: село, пољопривреда, проблеми, развој, интензивне производње, прогрес.

СЕЛО ДАНАС И СУТРА

 

Село је напуштено. Села су напустили сами сељани. Живот на селу заснивао се на раду на сопственом поседу. Управо поседници су напустили посед, и потпуно га избацили из система ресурса за живот. Зато сада у Србији има преко 50.000 празних кућа и три пута још толико које су ван употребе. Већина бегунаца са села је сама тако доспела у тежи вид опстанка, радећи најчешће споредне послове по градовима, а тиме је друштво у целини оптерећено нерешивим проблемима развоја.

Наведимо само неке показатеље пропадања српског села: од 4.709 насеља, чак 1.200 се налази у фази нестајања (свако ово село има мање од 100 становника) (Картограм 1.), чак у 86% села се смањује број становника, пошту нема 2.000 села, око 500 села нема асфалтни пут и везу са светом, у 2.700 села нема дечјих вртића, око 400 села нема асфалтни пут, у 230 села нема основну школу, у 173 школе похађа само по један ђак. Има много још тога што карактерише заосталост наших села (Гулан, 2016).

Српско село је данас, после свега што је преживело, економски и у сваком другом погледу, постало зависније од државе много више него некадашње село, а у међувремену је увелико социјално девастирано. Као таквом, нашем селу данас недостаје више неопходних услова за развијање пољопривреде: правно и технички уређено земљиште, образована радна снага, већи сточни фонд, јефтинији капитал, па према томе, трајнији интерес и здравија мотивација младих људи да се баве пољопривредом и да остану да живе у селу. У том смислу су неопходне синхронизоване и темељне системске реформе, како на глобалном тако и на локалном (општинском и месном) нивоу друштвене организације села и пољопривреде.

Намеће се питање да ли је могуће у кратком временском периоду урадити значајне позитивне промене које би довеле до опоравка села и останка младих у њима. Одговор је не. Да видимо због чега. Па кренимо редом. Прво, власничка структура пољопривредних газдинстава је веома неповољна (Табела 1).

Картограм 1. Просторни распоред насеља у Србији с мање од сто становника.

Извор: Пописни атлас 2011, с. 15.

 

Табела 1. Власничка структура пољопривредних газдинстава у Србији

 

Извор: Попис пољопривреде 2012. године

 

Према резултатима Пописа пољопривреде, у Србији постоји 631.552 пољопривредна газдинства. Доминантно су заступљена пољопривредна газдинства са једним (и мање од једног) hа (184.674), 1,01-2 (123.719) и 2,01-5 hа (182.489). У тако малим газдинствима, да ли је могуће организовати робну производњу? Одговор је не! Овоме треба придодати податак да је просечна старост носилаца породичних пољопривредних газдинстава 59 година. Значи, у селима Србије, доминантно су заступљена старачка домаћинства. Такође, на малим пољопривредним газдинствима постоји уситњеност, парцеле су најчешће мале и неподесне за обраду са савршеном механизацијом.

Да би се зауставило гашење села, наша држава мора да промени став према селу и сељаштву. Држава мора да одговори на питање: какво је село потребно Србији? Којим ће средствима и трендом развијати и јачати село? Поред тога, треба донети закон о стимулисању развоја демографски угрожених подручја, нарочито када је реч о селима и локалним заједницама уз државну границу и у планинским областима. Држава би у овим угроженим подручјима требало да, не због тренутно тешке ситуације, већ због будућности, знатно више суфинансира програме развоја, првенствено оне радно активне.

Пољопривредни произвођач (фармер), данас, а посебно у наредним деценијама, мора да буде, пре свега, образован и послован човек. Он мора добро да познаје технологију производње, организацију пословања, квалитет добијених производа, здравствену исправност производа, економију производње и тржиште. Он мора да има приступ свим потребним информацијама да би сагледао целокупно стање на фарми и развој производње. Зато су нам потребни млади и они средњих година (до 45.) образовани пољопривредни произвођачи, који ће бити конкурентни робни произвођачи са фармерима из ЕУ. Значи, образовању садашњих и будућих генерација пољопривредника треба посветити велику пажњу и тај процес треба бити перманентан.

Алтернативна и дугорочно перспективнија развојна стратегија нашег села и пољопривреде могућа је само у склопу темељних институционалних реформи у Србији, које би покренуле и одговарајуће реформе у аграру. То би била нова аграрна и социјална реформа, различита од свих досадашњих јер је више економска и модернизацијска него политичка. На тај начин би био креиран нови системски, институционално-правни оквир алтернативне аграрне политике у Србији без којег није могућ модеран и континуиран аграрни и рурални развој Србије нити њена интеграција у европске институције.

Да би се нове аграрне реформе и свеобухватне социјалне реформе могне реализовати, потребно је створити климу за рационално коришћење природних ресурса и активирање људских ресурса уз потенцирање нове модерније друштвене организације. За реализацију напред изнетог, неопходне су практичне мере које ће институционално припремити и истовремено спроводити: 1) техничко уређење обрадивог земљишта и добровољно укрупњавање поседа где је то могуће; 2) уређење водотокова уз проширење површина за наводњавање; 3) хоризонтално и вертикално организовање пољопривредника (у задруге, акционарска друштва, пословна удружења и друге видове удруживања).

Задруге и други облици удруживања на савременим принципима треба да омогуће да поред основне делатности (производња и промет) имају способност организовања и других делатности у сеоским подручјима (сеоски туризам, домаћа радиност, услуге поште и комуналних предузећа, организовање превоза сеоских ученика до школа, отварања обданишта, занатства, организовање културних и спортских активности и друго).

Акцију коју је започео министар, Милан Кркобабић (Министарство за регионални развој и рад јавних предузећа), заједно са Академијским одбором за село САНУ, Задружним савезом Србије и Задружним савезом Војводине, показало се веома успешним за формирање нових земљорадничких задруга.

Пројекат „500 задруга у 500 села Србије“, који је покренут 11. априла 2017. године, активношћу која је урађена, за резултат је дао да до 12. октобра има 157 новоформираних задруга. Доделом бесповратно задругама до краја ове године од 200 милиона динара и програмом да се у наредне три године уложи у ову сврху 25 милиона евра, промениће слику удруживања земљорадника у Србији. Пробуђена је свест код наших сељана за удруживањем, јер су схватили да само удружени могу напредовати. Као позитиван пример може се навести новоформирана задруга „Западни Космај“ у чији састав су ушли сељани из 4 села (Општина Сопот), 4 села (Општина Аранђеловац) и 5 села (Општина Лазаревац), самоиницијативно да заједнички решавају своје проблеме.

Значај удруживања објаснићемо на примеру малинара. Малина је постала наш бренд у извозу. Пошто малинари нису у потпуности удружени, имају пуно проблема. Добро је познато да када дође берба малина настају велики проблеми око цене. Малинари траже од Владе Србије да се формира откупна цена, да немају своје хладњаче, своје службе за откуп у граду. Уколико се удруже од месне заједнице, општине, региона и коначно на нивоу Србије много тога би се могло променити. Удружени треба да имају своје хладњаче, откупна места, маркетинг службу, развојну институцију за избор сортимента, мрежу сортних огледа, производњу садног материјала, лабораторије за квалитет, службу за праћење технологије производње, представнике у главним земљама где извозе свој производ, створили би један квалитетан функционални систем. На Држави остаје само да одређеним субвенцијама стимулише производњу. На овакав начин би се могли удружити сточари, воћари, повртари, ратари и други и то је пут за будући развој.

У свему овоме треба да имају значајну улогу локалне самоуправе, као део државних служби, задужених за сеоски развој.

Србија располаже са великим површинама државне земље, чији један део треба наменити за доделу младим брачним паровима који желе да остану на селу. Да би се ово реализовало, потребно је законски регулисати и омогућити доделу за дугогодишње коришћење младим брачним паровима, рецимо од 20-50 ha по младом брачном пару. Сигурно за обраду ових површина неопходна је механизација. Зато поред доделе земље на коришћење, треба омогућити младим брачним паровима повољне дугорочне кредите за куповину механизације. Реализацијом ове замисли створили би се услови да значајан број младих брачних парова одлучи се за живот на селу. Ово је пре свега могуће реализовати у Војводини, где се располаже са већим површинама државне земље.

У брдско-планинским регионима Србије, где је иначе, ситуација најтежа има пуно напуштених празних кућа, необрађених ораничних површина, ливада и пашњака. Било би пожељно законски регулисати судбину ових материјалних добара и омогућити њихову доделу младим брачним паровима који желе остати на селу, уз доделу новчаних средстава од стране Државе за стварање услова за формирање одрживог домаћинства у сеоским срединама. На овај начин један број младих брачних парова би остао на селу и увећао свој посед.

Шумски ресурси у Србији представљају значајан природни потенцијал за одрживи развој руралних подручја. Основу шумских ресурса чине генетички ресурси, који представљају варијабилност генетичке (ДНК) структуре на различитим нивоима: варијабилност између врста, варијабилност између популација унутар врсте и варијабилност између индивидуа унутар популације. Сви ови нивои варијабилности присутни су унутар шуме коју посматрамо као шумске ресурсе које човек користи за задовољавање својих потреба. У шуми се налазе различите врсте сировина које се могу користити у мери и на начин да се не угрози стабилност шумских екосистема. Дрво у различитим стандардизованим облицима и димензијама (трупци за механичку прераду, дрво за целулозу, полуцелулозу, дрвене плоче, дрво за огрев итд.) најмасовнији је и економски најзначајнији сировински материјал који се добија из наших шума. Одређени део ове дрвне масе користи се као енергетски материјал, као дрво за производњу топлотне енергије – тзв. дрво за огрев. (Даниловић и сар., 2016).

На брдско-планинском подручју лоцирани су шумски екосистеми у оквиру којих је заступљена разноврсна дивља воћна флора, лековито и ароматично биље и гљиве. Плодове тих самониклих воћака не треба само брати и користити из природних популација, већ је потребно извршити доместификацију појединих воћних врста, како би се асортиман гајених биљака обогатио биолошки изузетно вредним плодовима. Ту се пре свега мисли на: боровницу (Vaccunuum myrtullus), шипурак (Rosa sp.), дрен (Cornus mas), црну зову (Sambucus nugra), јаребику (Sorbus aucuparua) и друге.

Органска производња лековитог и ароматичног биља у комбинацији са сакупљањем самониклог биља и шумских плодова може да буде значајан правац развоја за многа мала породична газдинства у брдско-планинским крајевима. (Ковачевић и сар., 2016).

Када је у питању удруживање сељана у задруге и друге облике удруживања, неопходно је да поред примарне производње формирају и своје прерађивачке капацитете, где ће производити традиционалне производе са ознаком географског порекла. Када је у питању сточарство, као финални производи, надалеко су чувени традиционални производи од меса: Ужичка (Златиборска) говеђа пршута, Сјенички суџук, Пиротска пеглана кобасица, Овчија стеља (Пештерска, Златарска, Златиборска) и др. Када су у питању производи од млека, пажњу завређују веома квалитетни и цењени бели сиреви у саламури (Сјенички, Златарски, Хомољски и др.), Кајмак (Златиборски, Краљевачки и др.), Качкаваљ (Пиротски, Старопланински, Сврљишки, Кривовирски), Белмуж и др. (Иконић и сар., 2016).

Сврха подизања мини сирара као породични бизнис јесте:

• остварење већих прихода и запошљавање сопствене радне снаге,
• остварење бољих финансијских резултата у односу на продају сировог млека,
• одржавање степена развоја млекарства,
• коришћење географског и климатског положаја одређеног региона,
• учешће у стратешком развоју прехрамбене индустрије и млекарства у оквиру тога,
• очување традиционалног млекарства кроз мануфактурну производњу аутохтоних производа и
• због специфичних ситуација као што су елементарне непогоде, економске блокаде, паритети цена итд. (Тописаровић и Остојић, 2016).

 

Исти аутори истичу да бактерије млечне киселине се вековима користе за производњу ферментисане гране. Оне насељавају различите еколошке нише и заузимају кључно место у производњи ферментисаних млечних производа. БМК доприносе нутритивној вредности производа и значајно утичу на сензорска својства производа услед синтезе аромагених материја. Тако свака врста БМК својом активношћу у појединим фазама производње и зрења сира доприноси препознатљивом укусу, мирису и структури производа. Поред тога, оне су произвођачи бактериоцина (антимикробни пептиди) и егзополисахарида (испољавају позитиван ефекат на имуни систем човека).

Традиционални финални производи који се добијају из биљне производње на породичним газдинствима су: кукурузно брашно, кисели купус, кисели краставци, сок од парадајза, суве шљиве, компот од брескве, џем од кајсија, слатко од вишања, ајвар и други.

Финализација производа биљног порекла на газдинствима поред наведених производа обухвата далеко шири потенцијал како с аспекта полазних пољопривредних производа, тако и с аспекта добијених финалних производа. Велики проблем, тренутно представља готово потпуно одсуство организоване понуде финализованих производа који се махом продају директно потрошачима као домаћи производи на бази успостављања односа поверења на линији потрошач-произвођач утемељеног у традицији производа (Новаковић и сар., 2016).

Сви напред наведени финални производи који се добијају од плодова биљака и домаћих животиња, а и многи други могу бити у функцији развоја породичних или задружних газдинстава и утицати на њихов економски положај.

 

 

СЕОСКИ (ЕКО) ТУРИЗАМ

 

Сеоски предели Србије простиру се на 80% њене територије и располажу: изузетно вредним природним лепотама, богатом културном баштином и изванредно вредним људским капиталом. То су основни темељи сеоског туризма у нашој земљи. Одлике, наших руралних предела су, да су то: најсиромашнији предели у земљи, са високим степеном незапослености, предели деценијске депопулације и герентолизације, у којима је пољопривреда изгубила централитет.

Сеоски туризам у Србији, може променити овакву слику сеоских предела, јер доноси ревитализацију сеоских предела: економску, социолошку, културолошку, просторну. Међутим, те промене ће бити споре или их неће бити, уколико се локалне заједнице: општине и месне заједнице, не окрену свог ендогеном локалном развоју, са низом: мера, иницијатива, акција, активности, којима ће активирати територијални капитал и помоћи сеоским домаћинствима и свима, који се баве сеоским туризмом.

Сеоски туризам у Србији је поникао од иницијативе појединих домаћина, ентузијаста, који су у туристичко предузетништво ушли са неизвесношћу и великим ризиком и без подршке локалне заједнице. Познато је, да на селективном туристичком тржишту опстају, само најспособнији. Наши домаћини у сеоском туризму то знају из сопствене праксе и да би опстали, организовали су се у удружења домаћина, која су никла широм земље, опет самоиницијативно, на партнерској, непрофитној основи. Удружења домаћина су преузела претежно, маркетиншку функцију, а менаџерска функција је и даље остала на домаћинима, који су и: инвеститори, креатори, иноватори, администратори.

Сеоски туризам је најразвијенији у Западној Србији. Иначе, рачуна се да око 1.000 домаћинстава у Србији се бави сеоским туризмом. Такође, и у овој делатности неопходно је удруживање од месне заједнице, општине, региона и Србије у један јединствен систем.

 

Препорука је општинама у Србији да сваке наредне године, оспособе по једну породицу да се бави сеоским туризмом. Након 20 година Србија би могла постати значајна у овој делатности и препознатљива у Европи и свету по понуди у области сеоског туризма и бити важан фактор у стварању девизног прилива новца.

 

 

ИЗВОРИ ГЕО-ТЕРМАЛНИХ ВОДА

 

На основу досадашњих испитивања Србија располаже са преко 300 значајних извора гео-термалних вода. Ови извори се налазе на различитим локацијама у Србији. Значајно је истаћи да се велики број гео-термалних вода налази у брдско-планинским деловима Србије. Гео-термалне воде се могу користити у различите намене у зависности од квалитета вода, њихових температура и капацитета. У развојној стратегији Србије гео-термалне воде могу одиграти значајну улогу. Имамо један веома позитиван пример, а то је Луковска бања, која је захваљујући ентузијазму једног малог али одважног тима људи постала значајан привредни субјект. У Луковској бањи и ближој околини нема незапослених и млади остају у том крају. Ако би одабрали 4-5 значајних извора у брдско-планинским регионима Србије на основу квалитета воде и капацитета и у сваких 5 година до 2040. направили по један нови бањско-туристички центар, ето прилике за нова радна места и економски развој. Наравно, овде треба одабрати професионалне тимове који ће се бринути од израде пројекта до завршне фазе будућег бањско-туристичког центра. Многи од тих извора могу послужити за друге намене, рецимо туристичке, за изградњу стакленика и пластеника за производњу поврћа и цвећа.

 

 

РЕГИОНАЛНИ ПРОЈЕКТИ

 

Једно од могућих решења за развој брдско-планинских региона Србије је израда регионалних пројеката развоја. Рецимо на нивоу сваког округа уз помоћ Владе Србије, науке и струке, регионалних служби и локалних самоуправа потребно је снимити природне ресурсе и људске потенцијале и утврдити које делатности развијати. Детаљни пројекти треба да се прикажу јавности на српском и енглеском језику и понуде потенцијалним инвеститорима. Сигурно је да би се за неке од њих нашли инвеститори. Шансу ће имати они пројекти који се заснивају на развоју сточарства и финалних производа (месо, сиреви и други млечни производи). Као резултат за очекивати је да сваке недеље крене чартер лет обично на одредиште у земљу инвеститора.

 

АГРАРНИ ГРАДИЋИ

 

Велики празни простори у брдско-планинским регионима, представљају значајан проблем у демографском и безбедоносном погледу. Једно од могућих решења је изградња у тим просторима нових насеља, рецимо са најмање 1.000 становника. Таква нова насеља треба да имају сву потребну инфраструктуру, привредне објекте, школу, болницу, цркву, обданиште, развијену интензивну производњу (сточарство, воћарство, повртарство, прерађивачке капацитете и друго). Пожељно би било кренути са једним таквим пилот пројектом, ради оцене у оправданости. Има у свету таквих решења, рецимо у Канади.

Живот у таквом аграрном градићу био би понуђен локалном становништву и младим брачним паровима из градова који би желели да у таквим условима живе. Мишљења смо да би се могли пронаћи финансијери за ову врсту пројеката. (Тимотић, 2017)

 

 

АГРАРНИ ФОНД ДИЈАСПОРЕ

 

Према неким проценама у дијаспори живи око 4 милиона људи који су у различитим периодима напустили Србију и сада живе у другим земљама. Рецимо, ако би сваки од њих уложио по 500 долара у Аграрни фонд, то би била значајна средства за будући развој неразвијених делова Србије. За реализацију ове идеје потребно је доста активности саме дијаспоре, надлежних у Србији, патриота волонтера и велика активност средстава дијаспоре. Седиште Аграрног фонда дијаспоре не мора да буде у Србији „због неких предрасуда“, већ рецимо у Швајцарској. Аграрни фонд би имао своје органе (дирекцију, потребне службе и друго) искључиво из редова дијаспоре. Они би одобравали пројекте за инвестирање, пратили њихову реализацију и примену у пракси.

Имамо више позитивних примера у свету, где је дијаспора одиграла значајну улогу у развоју своје земље. Наведимо само један позитиван пример НР Кину, у којој је њихова дијаспора одиграла значајну улогу у покретању привредног развоја.