Spas za sela i Srbiju

Od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposli u našim ruralnim područjima

 

Srbija ima 4.709 naselja, a u svakom od njih 1.034 danas živi manje od 100 stanovnika. Ako se sadašnji proces nastavi, za deceniju i po u četvrtini sela ostaće samo spomenici kao dokaz skorašnjeg života. I dok ljudi u gradovima nemaju šta da rade, u selima nema ko da radi. Sela izumiru, a ne koristi se šansa da se ti negativni trendovi zaustave, samim tim i da se razvijaju ruralna područja. To bi bio i put za smanjivanje nezaposlenosti. Naime, od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposli u ruralnim područjima Srbije. Povratak na selo ne znači, međutim, vraćanje radnika motici, ralu i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti moderne poljoprivrede. Takav način vođenja ruralne politike bio bi spas za sela, ali i za Srbiju.

 

Pitajući se šta da se radi na putu za spas sela, istraživači ističu da nam je potrebna nova socijalna i agrarna reforma.

 

Novim zakonima o posedovanju, korišćenju i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem treba posebno naglasiti značaj plodne zemlje kao ograničenog prirodnog dobra nad kojim niko ne može da ima neograničenu svojinu, ističe Mitrović. Nove zemljišne zakone treba prilagoditi najboljoj srpskoj i evropskoj pravnoj tradiciji u kojoj su uravnotežene ekonomsko-tržišne i socijalno-egzistencijalne funkcije poljoprivrednog zemljišta za seljake, preduzetnike i Srbiju. Agrarnu reformu time bismo doveli u okvire uravnoteženih tržišnih i državno-planskih načela privređivanja i tako bi ona postala stub socijalno odgovorne agrarne ekonomije i održivog ruralnog razvoja. Za Srbiju bi u tom smislu bila korisna iskustva Danske, Austrije, Nemačke ili Francuske, koja bi se u reformi zemljišnih (vlasničkih i drugih) odnosa mogla kombinovati s najboljom srpskom tradicijom u kojoj svojina nad zemljom nikad nije bila apsolutna i neograničena.

 

Zbog toga bi ubuduće prilikom korišćenja, a naročito pri kupoprodajama zemljišta, trebalo zaračunavati stvarnu diferencijalnu rentu odgovarajućih zemljišnih parcela. To što je neka prosečna parcela postala basnoslovno skupa zato što je pored nje novoizgrađeni sistem za navodnjavanje i auto-put ili je postala privlačna za izgradnju stambeno-poslovnih objekata, nije zasluga njenog vlasnika, pa ni prihodi od prodaje ili zakupa ne mogu pripasti samo njemu. Takve parcele morale bi da budu znatno više oporezovane, a nadoknada za njih u restituciji imovine morala bi da bude znatno manja. Novčani fond koji bi se tako oformio koristio bi se za podršku onima koji bi sa svojim porodicama otišli u predele koji ostaju bez seoskog stanovništva da bi se tamo bavili poljoprivredom. U tim krajevima država bi kupovala ili zakupljivala, npr. na 50 godina, napuštene kuće i poljoprivredna gazdinstva i davala ih na korišćenje onima koji bi ih koristili, a nemaju sopstvena sredstva za pristojnu egzistenciju.

 

Organizacioni oblik ovih aranžmana bile bi seoske zadruge opšteg tipa u kojima bi se mogli naći i organizaciono povezati, pa i interesno umrežiti, stari odseljenici – vlasnici i novi doseljeni korisnici napuštenih poljoprivrednih gazdinstava u područjima u kojima je izražena depopulacija. Takve zadruge – matice mogle bi da imaju, s jedne strane, svoje seoske (proizvođačke i prerađivačke) i, s druge, gradske (trgovačke i potrošačke) odeljke.

 

Mreža seoskih i gradskih zadruga je najbolja, a zapravo i jedina realna alternativa multinacionalnim trgovinskim lancima koji našim proizvođačima premalo plaćaju zdrave poljoprivredne proizvode, a našim potrošačima skupo prodaju hranu sumnjivog kvaliteta. Tako bi bilo moguće da proizvođači proizvode zdravu hranu za poznate potrošače, koji bi u njih imali puno poverenje.

 

Na precizno utvrđenim svojinskim ovlašćenjima nad poljoprivrednim zemljištem, kao i nad drugim objektima i finansijskim kapitalom koji se aktivira u poljoprivredi, uspostavili bi se različiti organizacioni oblici poljoprivredne proizvodnje, prerade i prometa poljoprivrednih proizvoda.

 

U oblasti finansijskih usluga u poljoprivredi država bi trebalo da osnuje agrarnu razvojnu banku preko koje bi bila plasirana sredstva iz agrarnog budžeta, kreditirana i subvencionisana poljoprivredna proizvodnja i izvoz poljoprivrednih proizvoda. Ova banka istovremeno bi imala obavezu da kontroliše poslovanje štedno-kreditnih odeljenja u poljoprivrednim zadrugama, čije postojanje i delovanje treba ponovo omogućiti novim zakonom o zadrugama, kao i odgovarajućim odredbama zakona o obligacionim odnosima i drugim za ovo relevantnim propisima. Time bi bilo osigurano i zakonito finansijsko poslovanje štedno-kreditnih odeljenja zadruga i obezbeđen novac zadrugara.

 

Propada kapital od milijardu i po dolara

 

Prema pdoacima Republičkog zavoda za statistiku (na početku 2017. godine) Srbija ima ukupno više od 32.000 nezaposlenih polјoprivrednih stručnjaka. Od toga je 5.513 nezaposlenih agronima i veterinara. Među njima je 46 doktora nauka i 418 magistara i mastera. Neshvatlјivo je da u Srbiji nema razumevanja za najkvalifikovanije lјude koji bi trebalo da se uklјuče u proces polјoprivredne proizvodnje, a ima za one koje peru prlјav kapital. To su i milijarde izgublјenog kapitala. Kako se kaže, ako uzmemo u obzir to da u proseku na školovanje ovog kadra, od inženjera polјoprivrede do doktora nauka, ode oko 300.000 dolara, to znači da Srbija ne koristi više 1,5 milijardu dolara kapitala uloženog u obrazovanje tih mladih lјudi.

 

Predlog je da se uvede obaveza da na određen broj hektara svako gazdinstvo mora da angažuje po jednog stručnjaka, da bi bilo drugačije. I da se limitira veličina gazdinstva, to jest broj hektara koji mogu da budu u rukama jednog gazde, kao što je u Danskoj ili nekim drugim zemlјama. Ovako, imamo hilјade nezaposlenih stručnjaka, prazna sela i nekoliko latifundija. Je li ova država zaista hoće latifundije, a sve nam je veći prazan prostor? Pa migranti kad pređu granicu nemaju gde da se sklone i popiju čašu vode, sve je sablasno pusto. napominje da su istraživanja pokazala da, zavisno od regiona zemlјe, u 50 do 80 odsto zemlјoradničkih zadruga nema nijednog zaposlenog polјoprivrednog inženjera, što je neshvatlјivo i neprihvatlјivo.

 

Prema istraživanjima, Srbija je od 2000. godine do danas izgubila oko 100.000 radnika u polјoprivredi i prehrambenoj idnustriji u toku procesa privatizacije, tranzicije, stečaja… Kako može da se očekuje da nove agrobiznis kompanije profitabilno posluju i budu održive kada nemamo održivost lјudi. Treba svega treba pomoći mali sektor koji i ima najviše poseda u Srbiji. Jer, vlasnici zemlјe u Srbiji su selјaci (paori), država, tajkuni (domaći i strani) i tek pomalo zadruge kojima se vraćamo.

Poljoprivredno zemljište nam nestaje pred očima

Srbija je za pola veka izgubila 1,5 milion hektara poljoprivrednog zemljišta – Nacionalna šteta „teška” bezmalo 15 milijardi evra – Ogromne gubitke donosi i 424.000 hektara koje niko ne koristi – Loš odnos prema zemljištu kao neobnovljivom resursu – Srbija ima 3,8 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, koje u ukupno raspoloživom zemljištu učestvuje sa 49,8 odsto

„Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“, specijalna publikacija autora prof. dr Miladina Ševarlića, zasnovana na rezultatima Popisa poljoprivrede 2012. godine, sem što na najupečatljiviji način pojašnjava i otkriva bremenitu sliku agrarne Srbije, predstavlja zapravo analitičku Studiju, namenjenu široj naučnoj i stručnoj javnosti. To je i svojevrsna polazna osnova, koja može da posluži kao model istraživačima da nastave i prošire agroekonomske i statističke analize gazdovanja, korišćenja, uređenja i zaštite poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

 

 

B. GULAN