Између бедног стања у коме Срби егзистирају као људи и идеалног које би уживали да су коњи, нема, синко, никакве паметне будућности. Кентаурско стање компромиса, равнотежа смерова и сила, половичност облика, панметронаристонска прагма још никог усрећила није. Трбух уз Аустрију, срце Русима, мозак на отаву, а кожа на добош. И да ли сам ја ишта срећнији што нисам регуларно рођен него формиран као акционарско друштво чије приоритетне акције држе други? Што сам замршени компромис сви дојакошњих Симеона геноса Њаго? И срећан ли сам што ми ноћ припада чопору, а дан бољем друштву? Компромис је, синко, свирепо душевно чистилиште у коме као збуњени Кентаур окајаваш своје бивше људске грехове а да будућих коњских врлина још никаквих предовољстава немаш.
Zlatno runo, tom 2, strane 279-280. Dereta, 2005