Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Из приложеног се нацрта види, да је између тзв старе жице логора и великог зида у сјеверо-источном куту била велика ледина, гдје су усташе у пролеће 1942. подигли обични логор под ведрим небом, оградили га бодљикавом жицом и овдје смјестили око 40.000 Цигана.
Они су те Цигане побили у року од неколико тједана, па како се број Цигана постепено смањивао, доводили су онамо и друге заточенике, тако да је логор III-C постао сабиралиштем безбројних мушкараца, жена и дјеце, који су у току 1942. овдје чекали, када ће доћи на ред да крену у смрт.
Концем студенога 1942. остало је у логору III-C око 160 заточеника, већином интелектуалаца.
Заповједник тога логора Матковић Ивица, одлучио је, да их побије на тај начин, да им ускрати сваку храну и пиће и да тако види, колико дуго може човјек да живи без хране и воде. Дао је стога појачати жицу око логора и појачати стражу, те јој наложио, да устријели свакога тко буде погушао да побјегне из логора, или с друге стране да убије сваког заточеника, који би се усудио да добаци храну у логор.
Поставо је пред логором велику плочу с натписом „пјегавац“, да застраши остале заточенике, а и саме усташе, да се не приближавају превише бодљикавој жици.
Слаби и немоћни заточеници су подлегли већ за неколико дана, али их је било четрдесетак, који су животарили и након више тједана. Они су из очаја изгризли сву траву, која је била у логору, па избезумљени од глади почели су да једу и људско месо.
Свједок Кухада Никола исказао је о том догађају слиједеће:
„Концем 1942 радио сам на дезинфекцији боксова у једној бараки, удаљеној око 4 места од логора III-C. Налазио сам се на тавану те зграде и од знатижеље сам подигао пар црепова на крову и проматрао шта раде другови, затворени у логору III-C, куда нико више није смио ући, где је постављена плоча с натписом „пјегавац“.
Видио сам како су поједини заточеници тргали са љешина мртвих другова месо и одмах га јели, јер већ 17 дана нису добивали никакве хране.
Неки су свједоци проматрали логор из даљине ноћу па Breyer и Riboli исказују, да су видјели, како заточеници у логору III-C пеку месо покојних другова и како га једу. То се могло јасно распознати, јер је пламен расвјетљавао цијели логор.
Кад је један заточеник пријавио Матковић Ивици, шта је видио у логору III-C, стао се смијати као луд, те му одговорио:
„Ти би као интелигентан човјек морао знати, да је цркотина отров, од кога се брзо умире. Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати. И тако ми то већ предуго траје.“
Међутим ти заточеници нису умирали, већ су покушали, да се једне бурне ноћи провуку између жица и баце у Саву. Усташки су из стражари опазили и поднијели пријаву Матковићу, који је одредио, да се последњих 35 заточеника логора III-C ноћу утоваре у кола и превезу преко Саве у Градину у једну сељачку кућу.
Усташе су у ту кућу затворили неколико заточеника, који су били затворени у „Звонари“, гдје су их већ дуље времена мучили глађу.
Довели су у ту кућу и ових 35 заточеника из логора III-C, те их све свукли до гола и утјерали у ту сељачку кућу, забарикадирали све прозоре и врата, па су тако сви ови несретници након неколико дана преминули од глади и зиме.
Оно мјесто, гдје је некоћ стајао логор III-C дали су усташе преорати, да избришу сваки траг, да је овдје некоћ постојао логор, у коме је неколико стотина тисућа мушкараца, жена и дјеце чекало данима и тједнима, на сунцу и снијегу, гладно, голо и босо час, кад ће кренути у смрт, у којој су видели само свој спас, да се избаве од страхоте и очаја, у којем су се налазили.
Ова је Земаљска комисија утврдила ова злочинства усташа на темељу исказа свједока: Срића Драгана, Данон Јакоба, Риболи Јосипа, Брејер Ота и Кухада Николе, који означују Матковић Ивицу, Слишковић Ивана, Маричић Јерка и Полић Маринка као усташе, који су се истакли највећом окрутношћу при извршавању овог злочина.
Злочини у логору Јасеновац, стр. 52-54. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.