Vodič kroz zadrugarstvo 4
20. јула 2017.
0 Branislav Gulan
1,030 Pregleda
7.1. Друштвено-економске прилике у време оснивања првих задруга
|
| Србија је у XIX веку била ретко насељена и изразито сељачка земља. Године 1815. у 18 нахија Београдског пашалука живело је једва око 400.000 душа, да би се тај број, великим природним нараштајем и досељавањем живља из Црне Горе, Босне, Херцеговине и Македоније 1875. године повећао на 1.378.338. Значајним проширењем територије после српско-турског рата 1876–1878, односно Берлинског конгреса, Србија је имала 1.901.736 становника, да би се тај број 1900. године попео на 2.529.196 становника. Српско сељаштво је под Турцима живело најчешће у породичним задругама.
|
| Крајем XIX века, иако је, услед развоја новчане привреде и капитализма, увелико био у току процес расформирања породичних задруга, кућне задруге су се још дуго задржале на српском селу. Тако је према подацима из 1893. године сељачких домаћинстава са по 6-10 чланова било 132.880, са преко 10 чланова 31.099 и са више од 20 чланова – 1.904. Пољопривреда је била екстензивна, а приноси ниски. Српски сељаци користили су врло примитивна оруђа за рад: орали су ралом или дрвеним плугом, док је металних плугова било веома мало. У употреби су биле ручне вршалице или вршалице на долап, које су покретали коњи. Тек 1891. године увезено је свега 10 вршачких парних машина, пет сејалица и једна косачица. Уз све то, на крају XIX века неписменост је достигла 77 процената, а међу сељацима чак 85 одсто. Дугови су притискали сељаштво које је морало да се задужује код сеоских газда, сеоских механџија и трговаца, државних чиновника и официра под веома тешким условима.6
|
| 6 Академик др Обрен Благојевић, Пољопривреда и село Србије крајем XIX века, 100 година земљорадничког задругарства Србије, Задружни савез Србије, 1994, стр. 4–7.
|
7.2. Прве задруге у Србији 1870. – у градским срединама
|
| Прве задруге у Србији, занатско-произвођачке и потрошачке, јављају се седамдесетих година XIX века. Београд, који је био привредни и културни центар, постао је и задругарско језгро. |
| Тако, прва задруга, Столарско-браварска дружина, основана је у Београду марта 1870, а већ следеће основане су и: кројачке, опанчарске, поткивачке и коларско-ковачке задруге. Важио је принцип самопомоћи, задругари су уплаћивали удео на који се није плаћала камата. Солидарност је била ограничена, тако да задругари нису морали да уносе у задругу сва средства за рад, већ су јемчили делом имовине. Није било фондова, већ су целокупну добит задругари делили између себе. Чланови задруге су могли да буду само мајстори али не и калфе.
|
| Врло брзо после оснивања занатско-произвођачких, у Србији се оснивају и прве потрошачке задруге. У оснивање прве такве задруге у Београду 1870. године под називом Прва дружина за потрошњу у Београду учествовао је лично и Светозар Марковић. Циљ оснивања задруге био је да се избегну посредници – приватни трговци и њихова добит.
|
| Потрошачке задруге у Србији су пословале готово на истим принципима прве (Рочдејлске) задруге у свету. Задругари су примењивали принцип самопомоћи, а било је обавезно куповање у задружним продавницама и то само за готов новац. Јемство је било ограничено – задругари су јемчили само имовином у задружној радњи. За разлику од занатско-произвођачких задруга, у потрошачким задругари су при расподели добити једну четвртину издвајали у резервни фонд а остатак су делили између себе у виду ристорна, сразмерно ономе ко је колико куповао у задрузи.
|
| Прва дружина за потрошњу у Београду имала је своје органе управљања: Скупштину и Управни одбор, чији су чланови били продавци у задружним продавницама. И произвођачке и потрошачке задруге су брзо нестајале са задружне сцене. Тако је прву потрошачку задругу у Београду, и Србији, после само годину дана преузео њен члан – трговац, који је наставио да ради самостално.7
|
7.3. Прва кредитна земљорадничка задруга у Србији, Враново 1894. г.
|
| На преласку са натуралног на нови робно-новчани начин привређивања, земљорадничка газдинства су била приморана да се задужују, јер држава није успевала да обезбеди повољне кредите. Да би враћали дугове, сељаци су масовно продавали своја имања. Како у својој студији Социјалне функције задругарства наводи родоначелник српског задругарства Михаило Аврамовић, у 1884. години је продато 3.395, а само две године касније, 1886, чак 5.444 сеоских имања. Да је на сцени била пролетеризација села, потврђује и податак да је у 1885. години због отплата дугова без земље је остало 9,14 одсто сеоских газдинстава. |
| У таквим условима, крајем марта 1884. године у Вранову, поред Смедерева, основана је прва кредитна земљорадничка задруга у Србији. Иницијатор окупљања 29 земљорадника био је Михаило Аврамовић.
|
| 7 Према, Др Виден Ранђеловић, Др Зорка Закић-Вујатовић, Др Станоје Мандић, Земљорадничко задругарство Србије (1894-1914), Настанак задруга у градским срединама, остало као у претходној фусноти, стр. 5.
|
| Од априла до октобра исте, 1884. године српски сељани су основали још четири земљорадничке задруге: у Азањи, Малом Орашју, Михаиловцу и Ратарима. Већ следеће године у Србији је било 12 задруга, а задружни покрет се ширио према Шумадији, Мачви, Поморављу, Крајини и другим подручјима Србије. Године 1900. број задруга у Србији је износио 219, а пред Балкански рат, 1912. године, чак 650.8
|
| Кредитне земљорадничке задруге у Србији су формиране по узору на Рајфајзенове задруге у Немачкој: средства за рад су били удели задругара, који су били мали и нису доносили камату; солидарност међу задругарима је била неограничена – за свој рад гарантовали су целокупном својом имовином; фондови задруга су били недељиви, територија пословања ограничена, а функције у задругама су биле волонтерске – нису доносиле новац.
|
8. ВАЖНИ ДАТУМИ У ЗАДРУГАРСТВУ СРБИЈЕ
|
| 1895. Основан Главни савез српских земљорадничких задруга (основало га је 11 задруга са седиштем у Смедереву, да би се 1898, када је у Србији било 65 земљорадничких заруга, седиште преселило у Београд). |
| 1897. Основан Савез српских земљорадничких задруга са седиштем у Загребу (језик српски, писмо ћирилица); |
| 1898. Краљ Александар I донео Указ о проглашењу Закона о земљорадничким |
| и занатским задругама. 1900. У Србији је било више од 650 задруга. 1923. Главни савез се спојио са Савезом у Загребу (после чега је било укупно |
| 1.962 земљорадничке задруге). 1937. Донет Закон о привредним задругама Краљевине Југославије. 1946. Уставом су наглашени улога и значај општих и сељачких радних задруга |
| (СРЗ), које су настајале по угледу на совјетске колхозе. Интервенцијама државе смањује се поверење у задруге, у чијем раду долази до удаљавања од задружних принципа. |
| 1949. Донет Основни закон о земљорадничким задругама Федеративне Народне Републике Југославије. |
| 1953. Реорганизација сељачких радних задруга. На значају добијају опште земљорадничке задруге. |
| 1957–1965. Период релативно успешног развоја задругарства. |
| 1976. Донет Закон о удруженом раду (ЗУР), којим се задруге укидају. Задруге постају основне организације удруженог рада (ООУР) при радним организацијама (РО), односно пољопривредним комбинатима и сложеним организацијама удруженог рада (СОУР). |
| 1989. Враћање задругама – номинално задруге поново добијају свој некадашњи статус, али без имовине, која је припојена пољопривредним комбинатима, РО и СОУР-има (задружна својина поново се уводи као равноправни облик својине амандманима на Устав СФРЈ из 1988. године). |
| 1990. Донет нови Закон о задругама, чијим одредбама је омогућено формирање земљорадничких задруга као самосталних правних лица. Основне организације коопераната се организују као задруге, али без задружне имовине. |
| 1996. Закон о задругама обавезује да се имовина ранијих задруга, која је организационим и статусним променама пренета без накнаде другим корисницима мора вратити задругарима чија је имовина била. |
| 2015. Донет Закон о задругама Републике Србије. |
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија