Andrić o Musoliniju

Ко је у новембру 1921, за фашистичког конгреса у Риму, видио њихове поворке како, у црним кошуљама са мртвачким главама, разбарушене косе и парадна корака, пролазе мирним римским улицама, тај је у њима могао да чита порекло и пут фашизма. Изузимајући по којег одушевљена и брадата професора и газдинске синове, и студенте с наочарима, све су то била брутална, неинтелигентна лица виолентних паланачких типова. Гологлави, бледи и модри од студени, у неком бесном заносу они су носили своје заставице и своје карактеристичне пароле („Ma ne frego!“ „Disperata“)  и махали чворастим тољагама или простим комадима неизрађена гвожђа и олова, који су очито били посвећени традицијом многих тучњава. То је био све го туцибрат.

То је била мрачна, сурова провинција која је дошла у Рим, жељна борбе и власти, то је било наличе комунизма који није успео, „грајдушчиј хам“, најезда фукаре и скоројевића.

У првом четвереду тих бучних и бескајних поворки показали су ми једног човека о коме се дотад моло говорило. У тамносмеђем, дугачком капуту, са широким жутим лицем и жарким великим очима, ступао је оштро и падао у очи свима. У целој појави бил је нешто сурово и фратарско. То је био Бенито Мусолини.

На том конгресу чула се о њему први пут реч „Дуце“ (вођ) и тада је, бар у широј јавности, први пут било јасно да је то човек који репрезентује и води фашизам. Годину дана доцније извела га је та мрачна и запенушана бујица и учинила господаром Италије и њене судбине.

О том човеку је писано много и познато довољно.

Тај „свирепи сентименталац“ из Ромање, искусан, довитљив, брз, енергичан, не преоптерећен великим знањем ни скрупулама, добар познавалац маса, својим наглим иступом и стреловитим успоном помрачује све ратне и поратне каријере европских личности. Упоређују га с Наполеоном, и изгледа да му то упоређење није непријатно.

Писац ове брошуре га карактерише као човека који лако мења форме и идеје према часовитој потреби, али чији је мовенс „његов безгранични индивидуализам“. Са културом која је „испод осредње“, без дубљег познавања иједног конкретног проблема, али „са великим даром упрошћавања и императивним тоном човека који је дубоко уверен да врши једну мисију“, он код маса оставља утисак „човека снаге и воље који зна шта хоће и који му је циљ“.

„Можда је његова душа смеса од револуције и реакције, од Бога и Сотоне, од зла и добра. Он има сва својства нужна да у своје руке узме судбину једног народа, али је немогуће одредити колика је стварна његова снага и конструктивна моћ и конкретне способности.“

Разумљиво је да је тешко рећи ишта позитивно о овом човеку кога су велики потреси изнели из таме нижих слојева а кога већ почиње да обавија легенда и дим хистеричниг култа. Тек једно је јасно: да је он крвавом и мутном покрету који се зове фашизам наметнуо своју вољу и своје име иако му није могао дати неки широк и конкретан програм.

Економски ослабљена и разрована социјалистичким безвлађем и ситним котеријаштвом грађанских партија, Италија је чекала решење слева или здесна. Уосталом, потреба наметнутог реда и ауторитета и зазивање човека јаке руке није само италијански специјалитет. Време је жељно господара. Изгледа да данас велике могућности, као успаване принцезе, посвуда чекају на снажне и смеле појединце.

Данас италијански министри називају у својим говорима тога ковачког сина из Предапија „човек од Бога послан да спасе Италију“. И он је данас у Италији уистини Lex animata in terris, lex legibus omnibus soluta. О њему се говори LUI (ОН). Све му служи. Држава са својим институцијама пред њим стоји као љубавник у песми:

Ти ми не можеш толико заповедати,

Колико сам ја спреман да се покоравам!

Да би дошао на власт и да би се одржао, он је морао не само да попали радничке организације, које је некад сам подизао, него да повреди или уништи већи део освештаних институција грађанског друштва. Октобарском револуцијом је парламент осрамоћен и сведен на карикатуру, устав повређен, војска изиграна, политички живот ушуткан и стегнут. Ни круна није прошла боље.

Југословенска њива, Загреб, год VII, књига II, бр. 12, 1923.