Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Чувши, ту и тамо, дебате о републици или монархији, ми смо могли стварати више или мање оштре закључке о политичкој неваспитаности масе и о плиткости буржоаске психе и – прећи преко тога.
Али журналистичка воденица која много меље а мало брашна даје, докопала је и распру доконих пургара и напухала од ње уводничарски балон, први злокобан и отрован симптом неслоге. То је био почетак. И сад док се с муком полажу темељи храму наше слободе, они су стали да се препиру: какав ће облик имати златна јабука на врх куполе. Док удовице оних који су погинули за наше уједињење још ни црнину нису скинуле, они обесвећују жртве и угрожавају њихов плод. – Зар су српски војници, који су још јучер на Сави и Дунаву умирали, мисли да ли умиру за монархију или републику? Зар сиротиња по Босни, Истри и Далмацији, која издишући чека да јој се што прије донесе хљеба и слободе, мисли да ли ће јој то донети република или монархија? Зар се капиталистичко-империјалистичка Италија, која посеже за нашим територијем, брине да ли ће окрњити републику или монархију? Зар је Народно вијеће, коме су пуне руке посла а мало помоћи, набацило питање: република или монархија?
Не, то питање су у најнезгоднији час набацили сити и објесни беспослењаци, бивши ексклузивисти и скоројевићи унитарске мисли. Већ то да је то питање данас набачено и с толико страсти прихваћено, нездрав је појав, па и од те суровости и сљепоће ми бисмо окренули главу и – пошли даље за својим послом.
Али, болесна засуканост, у ропству и неслози израђена метода мишљења извјесних људи није застала код тог нелијепог посла. Њима није доста да су некорисни, хтјели би да буду и шкодљиви. Они су пошли да – у овај час! – испитују чврстоћу веза између наших племена или да траже гаранције (!!) да Хрвати у Југославији не буду „запостављени“. Стали су да глођу и мрсе те везе, да дижу нешто што је давно пребољено и заборављено.
Они су ставили у сумњу питање нашега јединства.
То је чињеница од које се више не може глава окренути и преко које југославенски интелектуалац не може мирно прећи. То није више новинска полемика, која се са гнушањем баца из руку. То је аларм за све борце народног јединства. То је знак да нашу младу слободу треба заштити не само према унутра. Ред је да се овим делатностима, у име свих нас рече ова мирна и мушка ријеч, за којом стоји довољно снаге и одлучности: Мисао народног јединства баштина је најбољих наших нараштаја и плод тешких жртава. То јединство, сан нашег живота и смисао наших борба и патња, ми не смијемо данас, кад је углавном остварено, препустити у руке незваних, да на њему оставе трагове својих нечистих прста и да га третирају својим крезубим софизмима.
Ко год, па ма под којом изликом, потреса тим јединством, које радом и жртвама многих покољења данас постаје: Уједињење, непријатељ је слободе и издајица тек ослобођене отаџбине.
А сви ми који смо ту мисао уједињења пронијели крoз братоубилачке бојеве и нисмо је затајили пред кривоклетничким аустријским судовима, знат ћемо је обранити и од басавјесних журналиста и пргавих, самозваних политиканата.
Новости, Загреб, 8.11.1918.
Николај Данилевски је у свом чувеном делу „Русија и Европа“ описао кроз историјски контекст однос романо-германског и словенског народа. Прожет биометафорама је на истински начин сагледавањем историје, политике, социолигије и културе представио и емпиријски доказао претензије обе стране. Назив указује на узајамни однос две географксе целине али суштина је далеко инспиративинија и чињенично доказива кроз време.
Истини за вољу, дело је писано 1867. године али то не упућује на закључак да су ствари у данашњем времену битно измењене. Више би се рекло да су само прилагођене садашњости.
Од текста, који се бави првим назнакама неслоге пре доношења одлуке о уједињењу прошло је више од 100 година. Довољна дистанца да се фактима оцени ваљаност идеје и одлуке о уједињењу. Сасвим лични став је: недопустива грешка победника, чију велику победу је узурпирао један болесни ум „Ујединитеља“. Посејано је семе зла између Црне Горе и Србије, завађена су тада „два ока у глави“ и пред крваве чизме побеђених су подастрте две српске Краљевине. Све што се дешавало касније је само доказ више да се ради о огромној, недопустивој грешци. Да зло буде веће и 1944. године је направљена иста грешка: српска младост је својом крвљу опет доносила слободу и проносила идеју „братства и јединства“ онима, чије су руке биле крваве до рамена. Српском крвљу крваве. Загреб је ослобођен после Берлина, а Широки Бријег месецима касније. Србија је, опет, постала Република ограниченог суверенитета, што траје до данас. У међувремену се десила „олуја“ и испливао став о „братству и јединству“ у облику „великог греха“ због – Блајбурга. „Ресетовати“ све наведено је – немогућа мисија. Начелни став о пројекцији након распада Аустроугарске, који предвиђа стварање националних Држава свих народа, који су били у њеном саставу се остварио. Једино су Срби остали прикраћени за то право јер „Ујединитељ“ жртвовао свој народ, који је у значајној мери допринео победи у Великом рату (добровољци). Лични став: право на живот у једној Држави нико не може да оспори. Како остварити то право је друго, сложено, питање. Да би га решили морамо понешто научити из историје. Наравно – без жеље да угрозимо право било ког другог народа, што и иначе није својствено Србији и Србима.