Sreća i samoubistva, rang zemalja

Један од великих проблема материјалистичке цивилизације у којој живимо је потреба да се убеде грађани најразвијенијих земаља да су и најсрећнији, и да је срећа у вези са материјалним благостањем. Када се мери субјективни осећај среће Вијетнам буде земља много срећнијег народа од Јапана, и ту нешто није у реду. Е, онда се уведе као мера среће БДП-пер капита и Јапан плива у срећи, а Вијетнам се врати на место где би и требао да буде.

Највећи светски умови су покушавали да схвате смисао живота на земљи, а све религије су створене управо са намером да човеку олакшају овоземаљски живот. Изгледа да је мухамеданство у томе најуспешније јер су најниже стопе самоубистава у земљама ове религије.

Путујући од Тиране до Валоне пре 7 година имао сам прилику да се испричам са возачем, да се сагласимо како је све готово исто у Србији и у Албанији, како се све на исти начин променило од времена када смо били деца. Он ми спомене нека предавања којима је присуствовао у Норвешкој, на којима је изнета забринутост у погледу велике стопе самоубистава код младих у тој земљи. У кратком року пропутују свет, проживе све шта пожеле и нађу се пред бесмислом. Он је тада предложио да се изврши размена по хиљаду Албанаца и Норвежана на годину дана. Млади Албанци би доживели радост у материјалном, какву не смеју ни да сањају, а млади Норвежани би схватили колико су срећни и не би били депресивни.

У прилогу су рангирања земаља према стопи самоубистава и оцењеној „срећи“. Код самоубистава сам извршио инверзно рангирање: на првом месту је Саудијска Арабија са најнижом стопом у свету, а на последњем Гвајана, са највишом. Ово сам учинио ради очигледно пожељне логике: они који су најсрећнији имају и најнижу стопу самоубистава. Корелација између ове две појаве не постоји, али је приметно да међу првих двадесет земаља према срећи чак 17 има натпросечан ранг у стопи самоубистава, а само три (Израел, Коста Рика и Бразил) подпросечан.

За крај, прилажем један од мојих омиљених цитата великог Ернеста Сабата:

I eto, u tom usamljenom skrovištu bavio sam se pisanjem pripovedaka. Sada shvatam da sam pisao uvek kada bi se osećao nesrećan, usamljen ili neprilagođen svetu u kome mi je bilo suđeno da se rodim. Pomišljam nije li možda uvek tako, ne proističe li bez razlike ta današnja raspeta i rastrzana umetnost iz našeg neuklapanja, naše teskobe i našeg nezadovoljstva: nije li ona pokušaj mirenja sa svetom tih krhkih, nespokojnih i grozničavih stvorenja kakva su ljudska bića. Jer životinje ne osećaju potrebu za umetnošću: zadovoljavaju se življenjem pošto se njihov život odvija mirno u skladu sa njihovim naslednim potrebama. Ptici je potrebno nekoliko zrnaca ili crva, drvo na kome će sviti gnezdo, velika prostranstva za let; od rođenja do smrti njen život se odvija srećnim ritmom kojeg ne razdiru metafizičko beznađe ni ludilo. A čovek je, kada se uspravio i stao na dve zadnje noge i kada je od prvog zašiljenog kamena napravio sekiru, postavio temelje svoje veličine, ali je isto tako stvorio izvore svoje teskobe; jer on će svojim rukama i oruđima stvorenim tim rukama podići to tako moćno i čudesno zdanje zvano kultura i time izazvati u sebi veliko razdiranje, pošto tako prestaje da bude obična životinja ali ne postaje Bog, ono za čim mu duša teži. Postaće ono podvojeno i nesrećno stvorenje koje se kreće i živi između zemlje životinja i neba bogova, stvorenje koje je izgubilo zemaljski raj svoje bezazlenosti a nije osvojilo nebeski raj svoga iskupljenja. To stvorenje žalosno i u duši bolesno koje će se, prvi put, zapitati o smislu svoga života. I tako će ruke, zatim i ona sekira, ona vatra, a kasnije i nauka i tehnika, svakim danom stvarati sve veći ponor koji ga odvaja od njegove prvobitne vrste i njegove zoološke sreće. Grad će napokon biti poslednja etapa njegove sumanute trke, vrhunski izraz njegovog ponosa i najviši oblik njegovog otuđenja. A tada će nezadovoljna stvorenja, pomalo slepa i pomalo luda, pipajući u mraku pokušati da misterijom i krvlju povrate izgubljeni sklad, tako što će slikanjem ili pisanjem predstavljati nekakvu stvarnost drukčiju od one bedne koja ih okružuje, nekakvu stvarnost koja se često ukazuje fantastičnom i sumanutom, ali koja, i to je zanimljivo, u krajnjem slučaju, izgleda dublja i istinskija od one svakodnevne. Tako ta krhka stvorenja, koja pomalo sanjare u ime svih nas, uspevaju da se uzdignu iznad svoje lične nesreće i postaju tumači pa čak i spasioci (napaćeni spasioci) kolektivne sudbine.

 

http://worldhappiness.report/wp-content/uploads/sites/2/2016/03/StatisticalAppendixWHR2016.pdf

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_suicide_rate