Србија се налази на високом 11 месту у свету према вредности извоза свежих шљива. Међутим, 2016. година је трећа година у низу како се извоз смањује, након рекордних 15,7 милиона евра у 2013 години. Српски шљивари добијају озбиљну конкуренцију у комшијама из БиХ и Македоније БЈР, па у овој и у наредним годинама треба посветити више пажње и енергије у раст производње и извоза ове воћке по којој је Србија на далеко позната.
Овде треба посебно обратити пажњу на извоз Турске. Србија је имала и више него двоструко већу вредност извоза до 2011. године, а од 2015. године Турска је постала већи извозник од Србије. Овде се, дакле, не ради само о вредности и исплативости извоза шљива, већ и о националном престижу. Па зар да Турци буду бољи шљивари од Срба?
Три петине укупног извоза свежих шљива пласирано је 2016. године у Русију, а 2014. године удео ове земље био је и 90%. У 2016 години смањена је вредност извоза у Русију и Белорусију, али је зато повећана у низ других земаља.
Просечна годишња количина свежих шљива која се пласира ван Србије креће се око 25 хиљада тона. Просечна цена по којој се шљиве продају веома је нестабилна по годинама, па је била највећа у 2011. и 2014. години (579 и 561 евра по тони), а најмања у 2007. години (277 евра по тони).
У 2016. години просечна извозна цена била је 446 евра по тони. Међутим до те просечне цене дошло се извозом у Русију по цени од 772 евра и у велики број земаља испод 350 евра по тони.
За 2017. годину предлажемо широку пропагандну акцију „Србија под шљивама“ (а не под једном Тарабићевом), а како би постигли нову рекордну вредност извоза, или макар потисли Турске са 10 места.
Тако је, извези шљиву а једи увезени пекмез. То је та будућност српске економије.