Potraga za korenima ruskog predsednika: da li je Putin srpske gore list?

Потрага за коренима руског председника: Да ли је Путин српске горе лист?

 

Пише: Владо Мићуновић

• Најбољи другари у детињству: Ника Путин и Димитрије (Доситеј) Обрадовић из Баната беже у манастир Хопово. Ники се у Србији губи сваки траг па се верује да је у једној од сеоба за Русију преко Карпата тамо стигао и пустио нове корене.
• Председников брат од стрица тражио сусрет с уредником српско-руског часописа и„навијао“ за тезу о српском пореклу, а сам В. В. Путин наложио Амбасади РФ у Београду да тражи додатне податке.
• Недалеко од манастира Хопово постоји место Путинци у којем и данас живе – Путини…

МИТА ПУТИН ДРУГОВАО СА НАШИМ ДОСИТЕЈЕМ

Чим сам као председник у континуитету најстаријег друштва српско-руског пријатељства у Србији (из Новог Сада) одлучио да оснујем илустровани српско-руски магазин Наше слово са редакцијама у Новом Саду (за српско) и Москви за руско језичко подручје, као и истоимену Међународну издавачку кућу, окупио сам већи број реномираних сарадника са српског и руског језичког подручја. Међу њима од првог броја налазио се и Живко Марковић, кустос за историју музеја у Новом Саду који је, и поред бремена година које је носио на крхким плећима, остао запамћен као неуморан трагач по архивима и недовољно разјашњеним деловима историје.

Већ за први број нашег часописа „ископао“ је праву новинску „бомбу“ која је цитирана широм света. Наша прича „Толстој – несуђени житељ Новог Сада“, по признању самих Руса, допунила је сазнања о последњим данима живота генија из Јасне Пољане и „крвној“ повезаности обичног и необичног руског човека са Србијом и њеним људима. Истог дана када је Наше слово стигло у Москву комплетан текст о Толстоју емитован је у главном програму РТВ за целу Русију. Чланак су делимично или у целости пренела и многа друга гласила са разних меридијана…

Овај успех и публицитет текста о Толстоју као несуђеном житељу Новог Сада дали су нам нову снагу и полет да наставимо истраживања о коренима Владимира Путина. Гурнуо сам у истраживачку „ватру“ кустоса и историчара Марковића, великог заљубљеника у Русију и њеног, како је волео да нагласи, спаситеља В. В. Путина;

Кренули смо од драгоцених записа из биографије славног нашег просветитеља Доситеја Обрадовића, првог министра културе и образовања у Србији. Добар део тих записа односи се на„луде“ дечачке дане Доситеја, који се до закалуђерења звао Димитрије, и његовог најбољег друга Николе, званог Ника, Путин. Ову двојицу немирних пајташа, спремних на свакојаке авантуре и изазове у тражењу нових сазнања о животу, обичајима и вери, повезивао је још ведар дух и велика храброст, да не кажем у неким случајевима и већа или мања непромишљеност. Све што је ново хтели су да виде, пробају, сазнају. Њих двојица потичу из места званог Чаково, које је у то време припадало румунском делу Баната. Заједно су у Темишвару код истог мајстора, по свему судећи Петра Јаковљевића, изучавали крзнарски занат.

И на раду у крзнарској радњи и после њега били су углавном заједно па су, имајући бујну машту, разговарали и сањали о свему и свачему, допуњујући се узајамно. Планирали су најразличитије подухвате од којих су неки личили само на њихову необузданост.

Још пре повезивања животних путева Нике и Димитрија (Доситеја) овај други кренуо је са великом неуспелом авантуром: покушао је да бежи у калуђере, односно у Турску. Неуспео покушај бекства можда би обесхрабрио и одвојио Димитрија од сличних нових подухвата да уз њега није било у практичним стварима сналажљивијег Путина који ће„подгрејати“ и поново оснажити нову, последњу, верзију авантуре: бекство удвоје у монашку братију манастира Ново Хопово, на Фрушкој гори.„Уље на ватру“ доливале су калфе из суседног крзнарског дућана, Тодор Јаковљевић и Тодор Хаџић из Ирига, малог места на Фрушкој гори које је одржавало јаке трговачке и друге везе са Темишваром. Калфе из комшилука причале су им славопојке о монашком животу на Фрушкој гори и у Иригу, близу којег се налази м. Ново Хопово. У Ириг су чак из ближих нам румунских крајева долазили, и ту трајно остајали најбољи, крзнари. Производили су капе за племићке ношње зване калпаци, по чему су их називали„калпаџије“.

Један од ових дођоша, по мишљењу кустоса Марковића, био је пресудан да се Доситеј отисне на пут православља. Међу придошлицама из банатског дела Румуније највероватније је било и оних са презименом Путин.

Кад је новосадски кустос на уреднички сто изручио гомилу „с брда-с дола“ сакупљених података о Ники и Доситеју међу њима се нашао и„залутали“ за нас занимљив податак да из Ирига, у којем се налази најстарије читалиште (библиотека) у Срба, потиче и Јоаким Лучински, лични секретар црногорског Лажног цара Шћепана малог.

Тајни договор о бекству

Два другара, Путина и Обрадовића, у многом је приближавала чињеница да су обојица били сирочад: Ника је имао само мајку, а три године млађи Димитрије није имао ни оца ни мајку. Сами су морали да крче стазе кроз живот и зарађују за егзистенцију, о чему је Доситеј записао много података.

Тајни договор о бекству у манастир Ново Хопово одржан је у највећем опрезу на тавану где је Ника „лупао“ памук. Конспирација је била потпуна. Авантуристички дух младог „практичара“ Путина, подстакнут утицајем прича двојице калфи из суседног кожарског дућана били су довољни да Доситеј донесе несаломљиву одлуку о бекству. Казао је да сутра крећу на пут и да ће о свему накнадно обавестити мајстора. Уместо заклетве чврсто су се, поред омлаћеног памука расутог по тавану, загрлили и измењали мале рафале пољубаца.

Мајсторова супруга била их је позвала на сутрашњи недељни ручак, али су се они најљубазније захвалили и извинили измишљеном причом да су се већ договорили да у зору иду на пецање. Добра газдарица је тада, „да деца у риболову не остану гладна“, припремила нешто хране која ће им добро доћи на великом и исцрпљујућем путешествију ка падинама Фрушке горе.

По плану бекства први је на пут са торбом на рамену кренуо Ника, па је ван града сачекао Димитрија. Недалеко од Семартона, у чијој близини се налази салаш Димитријевог деде по мајци, чобани су их добро нахранили. Планирали су да одмах после оброка крену даље јер су се плашили евентуалне потере, али је план покварио Ника, чим се добро најео, пуног трбуха и ногу пуних умора, спустио се на траву и заспао као заклан сном праведника. Димитрије је непредвиђену паузу искористио да са оближње узвишице, зване Бисерна хумка, дуго са сетом посматра родно место своје покојне мајке.

Долазак у манастир Ново Хопово

Стигли су у Итебеј и свратили код Димитријеве тетке која им је даровала платно за кошуље. Настављају долином Бегеја и Тисе. У Сланкамену прелазе у Срем. Имали су среће да се бар мало одморе од дугих пешачења јер их је до Сремских Карловаца својом запрегом пребацио један Карловчанин. У Карловцима су и преноћили.

Сутрадан поново пешке преко Банстола настављају поред манастира Велика Ремета и Крушедол и стижу у Ириг! Ни сами нису били свесни кроз какве су све опасности у том бекству прошли јер је у то време на Фрушкој гори владала опака хајдучија, па у евентуалном судару са окрутницима, готовим да сваког трена потегну нож или пиштољ, нејаки ненаоружани дечаци не би имали никакве шансе. Срећом, све је прошло у најбољем реду.

У мананстир Ново Хопово стигли су 1. јула 1757. у два сата после подне. Помало изненађена неочекиваном посетом јуноша, калуђерска братија се лено одмарала од обилатог ручка у манастирским хладовинама. Сусрет са игуманом манастира Тодором Манојловићем из Ваљева био је срдачан. Димитрије се договорио са Ником да ће прво он разговарати са игуманом о разлозима због којих су њих двојица ту што је „одрађено“ на најбољи начин. Знатно образованији Димитрије постаје игуманов ђак и пратилац, а у практичним пословима вичнији Ника придодат је параклисару (црквењаку и звонару) да чисти храм и пали свеће. У корист том постављењу ишла је и чињеница да је Ника, док је изучавао кожарски занат у Темишвару, истовремено био успешан спољни момак код свог мајстора. Много хвале за његов рад, вредноћу и умешност у манастиру Хопово имао је стари Јанићије.

Игуман је, такође, био презадовољан Димитријем који га је пратио по Иригу и околним местима. Без обзира на велику разлику у годинама њих двојица су један од другог имали да чују и науче много мудрог и корисног.

Удова Путин отима из манастира сина бегунца и само што није тукла калуђере

После једномесечне манастирске идиле изненадно је у Ново Хопово стигла разгоропађена удова Путин са својим старијим сином Илијом. Већ од проласка кроз капију манастирског дворишта постала је „једна глава- стотину језика“ . Бесна као рањена лавица претила је и из свег гласа псовала калуђере.

– Ако вам за манастир требају деца – жените се и правите их сами, а не да узимате и крадете туђу! – вриштала је колико јој је грло дозвољавало. Стари калуђер Дионисије, родом из Хрватске, покушао је да смири горопадницу, али да је знао како ће проћи не би ништа предузимао. Доситеј је у својој биографији Никину мајку упоредио са амазонком. Тражећи од једног од калуђера да јој врати „отето“ дете мајка-вучица претила је да ће му у противном „браду почупати, очи ископати и манастир попалити“. Прво је захтевала да кућама врати оба дечака, а онда се задовољила преузимањем само свог сина, који се очито био уплашио да ће са њега растрзати манастирску одежду па се вешто, готово неприметно повукао са „лица места“ да би се врло брзо вратио преобучен у рубље у којем је дошао из мајчиног дома. То мало смири удову која после краће паузе узе сина за руку и љутито га одведе кући.

Димитрије (Доситеј) остао је сам у манастиру, без својег најбољег другара, али не задуго. Већ 2. новембра 1760. побегао је из манастира!… У научној грађи о Доситеју сви помињу његовог друга: неки под пуним именом и презименом, други као „Путин“ или „Никола (Ника)“ неки само као „Доситејев друг“.

За Нику се много касније заинтересовао и Марко Живковић, професор Универзитета у Букурешту. Пишући своју докторску дисертацију о Доситеју он је закључио да се након повратка из манастира Хопово Путину губи сваки траг: није нашао ниједан податак у родном му Чикову, нити у Државном музеју у Темишвару.

Да би и наш српско-руски часопис помогао разјашњењу енигме Никиног мистериозног нестанка, договорио сам се с кустосом Марковићем да напише писмо својој колегиници из Румуније Олги Путин, кустосу Музеја Српске Православне Цркве у Темишвару и да јој подробно објасни зашто нам то треба.

Одговор од г-ђе Путин стигао је у Нови Сад 1. августа 2000. У њему је саопштила „да од почетка 20. столећа породице Путин више нема у Чакову, али има једино у Иванди“, одакле и она потиче. Госпођа Путин нагласила је у одговору на писмо да се и лично интересује за своје порекло. Каже да су се Путини овамо доселили са Космета за време Велике сеобе Срба 1690. Једна њихова грана покушала је преко карпатских гудура да стигне до Русије. Била је то права голгота по највећој хладноћи, јер су кренули на пут у касну јесен, уз велику неизвесност да ли ће савладати све замке сурових Карпата. Олга Путин навела је још да се њен деда за време Првог светског рата прикључио Србима у Русији.

Из Потиске, Поморишке и Подунавске војне границе у Русију се преселило око 25.000 Срба који су тамо основали своја нова насеља са завичајним именима. То је почело 1751. и трајало више година. Поставља се питање како се о Ники Путину после његовог повратка у Чаково баш ништа не зна. Највероватније је тај немирни ватрени дух после неуспеле хоповске авантуре са неком од српских група одездио у Русију и тамо заорао бразду, пустио корен у руску земљу, савио своје гнездо и оформио породицу на новом огњишту.

Пошто су се српски Путини тада запутили Онамо, логично се намеће питање: није ли садашњи Председник Русије један од потомака Нике Путина или неког другог од те фамилије из Војводине, чији још дубљи корени досежу до српског страдалачког Косова. Није ли овај мудри и уздржани, али кад треба и веома одлучни државник, наше горе лист – као што је у жилама руског цара Ивана Грозног, преко његове баке по женској линији, Ане Глинске (потиче из српске властелинске породице Јакшић) – такође текла српска крв?

Путинов брат од стрица„навијао“за српске коријене

Нашу потрагу за могућим српским коренима актуелног Председник Руске Федерације сасвим случајно испричао сам свом руском пријатељу, филмском и позоришном редитељу Николају Деткову, а овај свом пријатељу из Петрограда, брату од стрица Председника Путина који се живо заинтересовао за све то и замолио је своје другаре да му омогуће хитан састанак са мном. Из угледног московског локала где су заказали састанак и вечеру у част вести да су Путини, можда, наше горе лист, сатима су Детков и пријатељи окретали број мојег мобилног телефона (који сам био заборавио у стану), као и број фиксног телефона на стану пријатеља код којих сам био одсео. Моји љубазни домаћини нису знали где сам, нити да сам „загинуо“ с друштвом у једном локалу са периферије руске престонице. Тек кад сам се после престанка рада метроа касно вратио кући, узбуђено су ми казали да ме Путинов брат с друштвом и даље чека и да одмах узмем такси да им се придружим јер, наводно, имамо врло важан разговор.

Око два сата после поноћи стигао сам пред наведени локал испред којег ме сачекао Детков: – Па где си, Бога му! – рече он благо прекорним гласом. – Не знамо да ли си пропао у земљу или су те киднаповале лепе Рускиње!? Све до пре десетак минута упорно те чекао Путин, а онда је морао да отпутује за Петроград јер ујутро тамо има важан пословни састанак. Комплетно остало друштво те чека са вечером и жељеним разговором, Ресторан је резервисан само за нас.

Моја прича их је живо заинтересовала. Чак су појединци понешто записивали уз напомену да желе да свом другару Путину, који се у тим позним сатима налазио у колима на путу према Питеру, како у жаргону одмила називају престоницу старе Русије. Мене је највише интересовало како је Председников брат од стрица реаговао кад су му испричали „српску верзију о Путинима“: да ли се љутио или увредио, јер да мени неко почне да чепрка по породичним коренима био бих спреман да заметнем кавгу?

– Не да се није љутио, већ се радовао тој причи и све време уз помоћ једног броја присутних пријатеља је, видело се,„навијао за српску верзију“ – убеђивали су ме саговорници чији сам предлог прихватио: да кроз дан-два напишем писмо Председнику Руске Федерације и да га лично однесем и предам у канцеларију Кабинета Председника Путина, у центру престонице.

Налог Председника РФ Амбасади у Београду

Мислећи да су Руси спори као ми, нисам у Председниковом кабинету оставио адресу на ‘ којој сам у Москви боравио још који месец, већ само ону у Новом Саду. Кабинет Председника РФ реаговао је муњевито: кроз дан-два наложено је Амбасади РФ у Београду да прибави допунске информације о свему. Саветник Руске амбасаде г. О. Булдаков најмање је два пута долазио да ме тражи у мојем новосадском стану, али је наилазио на закључана врата јер сам све време био у Москви – тако да до сусрета није ни дошло па ми је г. Булдаков написао писмо у којем се, између осталог, каже:

„Поштовани господине Мићуновићу,

Као што сам најавио телефонској секретарици, долазио сам код Вас у 16 и 20 сати. Амбасада је задужена за допунске информације у вези с Вашим дописом о војвођанским коренима нашег Председника В. Путина“.

Кад сам по повратку у Нови Сад у Амбасади Русије у Београду потражио господина О. Булдакова, казали су ми да је на операцији у једној од београдских болница и да ће после тога бити дуже везан за кревет. Тако нисмо успели да разменимо информације до којих је до тог тренутка била дошла једна и друга страна. Касније се овај саветник Амбасаде вратио у Русију. Можда то и није лоше са тачке гледишта редакције Нашег слова која је за своје гласило жељела да сачува потпуну ексклузивност ових истраживања о нашем славном „земљаку“ – једном од највећих савремених државника света, коме је у незахвалним условима припала улога да од непримерене пошасти„новог светског поретка“ спасава не само Русију, него и сав рањени и расклиматани православни свет.

Да Председник РФ није такав какав је – не бисмо се, посигурно, ни ми оволико трудили да докажемо да је Владимир Путин српски још више него што је НАШ ЗАЈЕДНИЧКИ!

Наше слово, после дужег времена – ако буде здравља и новца – намерава да настави потрагу за српским коренима Путинових. На помолу су неки нови важни детаљи. На жалост, у међувремену нас је трајно напустио најстарији (и најмлађи!) међу нама, наш драгоцени сарадник, кустос Живко Марковић. Бојим се да без њега било које ново од истраживања по овој теми неће имати онај некадашњи жар и полет!… Ипак: ЖИВОТ СЕ НАСТАВЉА – ТРЕБА, И МОРА СЕ, ИЋИ ДАЉЕ….!

ИЗВОР: Часопис Голија, Никшић, број 18, 2013. године, стр. 38-41.

АУТОР: Владо Мићуновић, главни и одговорни уредник часописа Наше слово