Privatizacija srpskog vazduha

Објављено 25.8.2016.

Нова влада Србије је формирана и већ је кренула да најављује нове радне победе: колико хиљада људи је вишак у образовању, у здравству, у јавним предузећима, те све то треба отпустити; има још компанија у државном власништву које треба приватизовати; бање су у јако лошем стању те их треба приватизовати.

Ја бих се задржао код ове последње акције, тачније, уместо тачке, додао бих зарез, а када се бање и лечилишта приватизују требало би приватизовати и српски ваздух. Познато је да је ваздух изнад Србије прљав, загушљив и пропао (баш као и српске бање), те је неопходно да се прода некој страној компанији која би се бринула о његовој чистоти. Да би јој та активност била профитабилна неопходно је да влада донесе одлуку о наплати таксе на дисање српског ваздуха у износу од 1000РСД (по угледу на таксу за јавни сервис). Наплата ове таксе била би осигурана здравственом књижицом, саобраћајном дозволом и пасошем: ко је уредно не измирује остаје без ових докумената.

Компанија би платила држави две милијарде евра, што би учинило да Србија има највећи прилив страних директних инвестиција у региону, а и шире, а наплата таксе би у наредним годинама гарантовала приход тој компанији од око 700 милиона евра (7 милиона потрошача по хиљаду динара месечно у 12 месеци даје 84 милијарди динара).

Сад, настао би тихи отпор становништва: типа, не удишу једнако српски ваздух дојенче, деца у пубертету, зреле особе и старци и старице. А и то зависи и од телесне масе, запремине плућа, физичке активности… Наступио би отпор опозиције у парламенту: левица би инсистирала да се такса прилагоди капацитету плућа потрошача, а десница би инсистирала да порез буде патриотски прогресиван: „јес да мало удишем, али плаћам дуплу таксу јер волим Србију!“

Страна компанија, власник српског ваздуха би у затамњеном анексу уговора са владом инсистирала на клаузули да, уколико није могуће да се наплати такса, упркос колатералима (пасош, здравствена, возачка) задржава право да неплатишама убризга угљенмоноксид.