Srpske kuće da čuvaju ćirilicu!

Потребно је да се и свету отварају сабирни дистрибутивни центри са најбољом робом из Србије, који би се звали ,,Српска кућа“, обележени и ћирилицом. Десетак таквих објеката у градовима као што су Чикаго, Торонто, Беч, Франкфурт, Минхен, Стокхолм, Сиднеј, Цирих, Милано, Москва… снабдевених робом у вредности од по најмање милион евра, означених са ћирилицом, и да су из Србије, била би и одлична основа за снабдевање и малих етно маркета. Био би то мудар и тих повратак српске робе на та тржишта

Пише: Бранислав Гулан

У свету, у дијаспори, живи више од  четири милиона људи из ових крајева. Ако би само два милиона њих потрошило по 200 долара за нашу робу, означену са ћирилицом, што је трошак њиховог једног одласка у супер маркет, за Србију би значило извоз од 800 милиона долара годишње. Циљ је да им се понуде производи из домовине, означени са ћирилицом, а купујући и штитећи те артикле они штите себе и свој идентитет, а чувају успомену на завичај. Основни услов да се српској дијаспори омогући да купује робу из отаџбине је да такве робе буде довољно и у континуитету на пробирљивом тржишту. Временом ће неки од производа на тај начин постати и бренд, означен ћирилицом. Уз све то они ће почети и чешће да користе ћирилицу у породицама, дописивањима, а то ће и преносити на своју децу. Да би то урадили потребно је јединство произвођача и трговаца овде, да би отишли у свет и отварали српске сабирне дистрибутивне центре са најбољом робом, означеном ћирилицом. Десетак таквих објеката у градовима као што су Чикаго, Торонто, Беч, Франкфурт, Минхен, Стокхолм, Сиднеј, Цирих, Милано, Москва… снабдевених робом у вредности од по најмање милион долара била би и одлична основа за снабдевање малих етно маркета и мудар и тих повратак српске робе, обележене ћирилицом, на та тржишта. Овакви центри би се звали ,,Српска кућа“, а такве објекте по свету имају готово све развијене земље на које се угледамо и којима тежимо. Српске куће би требали прво да отворимо овде у Србији, а потом и у свету. Све што би се се налазимо у српским кућама, имало би на етикетама ознаке писане ћирилицом! То значи да би били производи из Србије! Ћирилица би била  писмо са којим би се ,,говорило“ у тим и таквим кућама!

Основно за преживљавање језика је да се преноси деци, да има институционалну подршку,  да се негује у школама. Зато се поставља питање сваком од нас колико доприноси очувању српског језика и писма, односно ћирилице?  Они чија деца иду у школу знају да се у првом разреду не уче слова на исти начин у свим букварима, што раније није био случај.

 

Конкретно, ћирилично слово „ш“ негде се пише цртом, негде без. Слова се разликују и у зависности од фонта, што све збуњује децу.  И не само то, уџбеници чак садрже и различите појмове. У једном уџбенику среће се појам „кружница“, а у другом кружна линија.Навешћемо вам и неке речи и изразе које свакодневно користимо, а да и не знамо колико тиме доприносимо нестајању матерњег језика. Многи користе реч „компјутер“ уместо „рачунар“, „доктор“ уместо „лекар“, „ивент“ уместо „догађај“, иду у „бекстејџ“, а не „иза сцене“, обраћају нам се „официјелно“ уместо „званично“…

 

Оно на шта се старије генерације обично „најеже“, су релативно нове речи које нам је донео интернет: даунлоад, гугловање, бутовање, лајковање, атачмент, воркшоп, али и скраћенице БТW (бy тхе wаy), wеб… Ове и многе друге речи, не употребљавају само млади, већ и високо образованих људи, они од којих се то никако не очекује.

 

Енглески језик јесте доминатан, али морамо знати и да се у свету сваких седам дана угаси један језик.

 

Да би преживео језик мора  да се преноси деци, да има институционалну подршку, своје писмо, да се негује у школама, медијима. Наравно, важно је говорити и писати правописно и граматички исправно.

 

Србија регион без ГМО

За успешан развој Србије у целини нужно је да аграр буде стратешка делатност и да се простор Србије прогласи за регион без производње генетски модификоване хране. То је до сада урадило више од 130 општина у Србији! Када би пољопривреда добила такав третман и улагањем од само милијарду долара или долара годишње, већ за две – три године производња хране вредносно би могла да се удвостручи (то је у 2012. години, када је пад производње у аграру био 18,5 одсто износило 3,8 милијарде долара, а у 2016. години, када је у аграру пад производње хране у 2015. години био 7,34 одсто се говори о вредности од око пет милијарди долара). У 2013. години аграрна производња је имала раст од близу 20 одсто и њена вредност је била 5,2 милијарде долара, а вредност извоза из пољопривреде је износила око 2,5 милијарди долара, а увоза око 1,2 милијарде долара. Укупан извоз српских пољопривред­них производа у 2016. години достигао је 2,85 милијарди долара, док је увоз у тој области био упола мањи – 1,4 милијарде. Тај однос би био још бољи кад би структура извоза ишла према фи­налним производима, а структура увоза само за оно што је неопходно за репро ланац. Сви производи који се извозе, рецимо, у Босну и Херцеговину, Македонију, Црну Гору, али и на многа друга тржишта, дакле, где год је то могуће законски и по прописима, да се обележавају ћириличним писмом!

 

Србија са производњом хране може у потпуности да задовољи домаћу тражњу, резерве и од извоза би годишње приходовали више од пет милијарди долара.  Уз све то упослили би се прерадни капацитети који се сад користе тек са 30 до 50 одсто! Са таквим развојем до 2020. године би производња имала сталну стопу раста од пет до 20 одсто. Тиме би задовољили домаћу тражњу на вишем и квалитетнијем нивоу и обезбедили девизни прилив од извоза од шет милијарди долара. Са таквим темпом развоја у 2030. години поред задовољења домаћих потреба на највишем нивоу од извоза би приходовали 10 милијарди долара. Од садашњих 631.000 газдинстава у Србији би 2020. године било око 350.000 комерцијализованих газдинстава са просечном величином поседа од 15 и више хектара. Остала би ситна газдинства испод 10 хектара са окућницама, која би морала бити организована у задруге. Она би имала значајну натуралну производњу и потрошњу и бавила се  туризмом. Свуда би све ознаке биле писане ћирилицом! Производња хране би била наменска за туризам (домаћи и страни), такође са ћириличним ознакама! Ако се зна да у ЕУ има око 500 милиона становника (десет одсто њих или 50 милиона се изјаснило да хоће да троши само храну без ГМО) онда је шанса Србије да производи и продаје такву храну, опет назначавам са ћириличним ознакама, где год и кад је то могуће! Чак не би могла да произведе ни довољне количине таквих потрепштина, јер су оне намењене и онима пореклом из Србије, који једва чекају да купе нешто из завичаја. Не сме се губити из вида ни да је таква храна у свету скупља за 30 до 50 одсто од обичне. Могла би да се извози из Србије, али и да је троше туристи у њој. Таква храна, без ГМО, и цела Србија би по њој постала бренд познат у свету! На тај начин би пољопривреда постала агробизнис! Тако би се производи из Србије нудили као бренд. И одмах да се понуди и одговор шта би то био српски бренд, означен ћирилицом? Ако би појаснили шта је то, онда треба рећи да је то нешто квалитетно, добро познато на тржишту, лепо, најчешће скупо, са познатим именом. Иначе реч бренд је енглеског порекла, чије је основно значење ознака, марка. Бренд је и извор конкурентске предности и представља обезбеђење константног квалитета који је препознатљив са именом. Успешан бренд мора да има четири карактеристике, а то је непоновљив, бесмртан, убедљив и константног квалитета. Српски бренд мора да има и знак Маде ин Сербиа. Успех бренда  је увек резултат његове аутентичности, међутим, највећи проблем који се јавља приликом установљења бренда на тржишту јесте како га учинити аутентичним и први се појавити са тим артиклом означеним ћирилицом, ако је то могуће, што би са стварањем простора без производње генетски модификоване хране учинили први у свету! Таква храна би између осталог била означена и са ћириличним писмом!

 

Некада је наш најзначајнији извозни производ била сува шљива. Први извозни посао Србије у САД 1897. године било је извоз 40.000 тона сувих шљива (данас је тај извоз укупно у свет, мањи од 5.000 тона годишње). Мало је производа који су стекли домаћи и светски углед као што је ,,жута оса“, ,,соколова ракија“, а очекујемо да добијено од ЕУ свој први признати бренд – ,,српску шљивовицу“. За излазак Србије у свет на првом месту су производи ,,здраве хране“. Војводина је прва кренула да обележава своје производе са знаком ,,Најбоље из Војводине’‘ (ћирилицом), па је ту ознаку добило више десетина производа. Иначе, ЕУ дозвољава одређеним производима приступ на своје тржиште ако су географски заштићени и сертификовани по њеним правилима, а уз то где год  је то могуће, означе са ћирилицом, а и натписи изнад њих у маркетима да су писани ћирилицом.

 

Сва та храна би се производила на савремен, али и традиционалан начин. Када се помене ракија, она се не би пекла у дестилеријама већ на стари, традиционалан начин у казанима као и до сада. Или други пример: џемпери из Сирогојна би се и даље плели ручно, чиме би се сачувала традиција њихове производње. Да се некада из Србије успешније него данас у свет извозило најбоље потврђују чињенице да је народни добротвор и трговац Миша Анастасијевић који је захваљујући својој умешности од света имао трговачке привилегије, чак и монопол, између осталог на извоз соли и увоз робе из Аустрије. Захваљујући таквом раду створио је компанију са 10.000 људи, имао је 80 бродова. Он је био и највећи трговац на Балкану. И Милош Обреновић је годишње само у Аустрију извозио 250.000 товљеника… Тада је Србија имала трговински суфицит са светом! За таквим трговцима, по новом имену, бизнисменима, Србија данас вапи. Наравно, да ти производи ноће ознбаку са ћириличним писмом!

Мудар и тих повратак

У свету, дијаспори, живи више од  четири милиона људи из ових крајева. Они годишње у Србији пошаљу од 2,5 до пет милијарди  долара! То је знатно више него што у њу дође директних страних инвестиција! Ако би само два милиона њих потрошило по 200 долара за нашу робу, што је трошак њиховог једног одласка у супер маркет, за Србију би значило извоз од 800 милиона долара годишње. Циљ је да им се понуде производи из домовине, а купујући и штитећи те артикле они штите себе и свој идентитет. Основни услов да се српској дијаспори омогући да купује робу из отаџбине је да такве робе буде довољно и у континуитету на пробирљивом тржишту. Временом ће неки од производа на тај начин постати и бренд, означен ћирилицом. Да би то урадили потребно је јединство произвођача и трговаца овде, да би отишли у свет и отварали српске сабирне дистрибутивне центре са најбољом робом. Десетак таквих објеката у градовима као што су Чикаго, Торонто, Беч, Франкфурт, Минхен, Стокхолм, Сиднеј, Цирих, Милано, Москва… снабдевених робом у вредности од по најмање милион долара, била би и одлична основа за снабдевање малих етно маркета и мудар и тих повратак српске робе, означене ћирилицом, на та тржишта. Јер, циљано би била слата за тржиште где би је куповали људи са ових подручја, које би привукло баш то што пише ћирилицом. Овакви центри би се звали ,,Српска кућа“, а такве објекте по свету имају готово све развијене земље на које се угледамо и којима тежимо. Србија је и кандидат за пријем у Европску унију. За њу је отворено то значајно тржиште са 500 милиона потрошача! Производи који би били у српским кућама имали би етикете, где год је то могуће, писане ћирилицом!

 

Свест о промени (до)садашњег система у Србији постепено се формира и намеће потребу успостављања концепта децентрализованог економског и руралног развоја. А, то значи да је Србији потребна нова аграрна и социјална реформа. О свему томе треба говорити и писати, а где год је то могуће – ћирилицом! За спровођење таквог концепта потребно је урадити и регионализацију Србије. Дефинисање региона по правилу мора бити повезано са циљем који се жели постићи. За дефинисање региона по правилу потребно је, пре свега, променити досадашњи нетржишни, снабдевачки и централизовани концепт аграрног развоја и поставити га у концепт савремених тржишних кретања, каквом тежи и европска пољопривреда. Нови концепт руралног развоја мора да се заснива на специфичностима појединих региона. То значи да се досадашња подршка аграрној политици, као доминантној, (а скромној) и практично јединој у нашим руралним подручјима, кроз тржиште робе и цене пољопривредних производа, мора све више усмеравати на директна плаћања. Треба се присетити да је у Србији средином деведесетих година XX века спроведена регионализација прављења административних региона (округа) и да она није дала очекиване резултате. Уместо бржег и бољег регионалног развоја, окрузи су проузроковали разбијање неких већ постојећих регионалних веза, које су у простору релативно добро функционисале, независно од било каквих бирократских и административних устројстава. Окрузи су вештачки прављени региони, тврдо административно формулисани и крајње нефункционални у простору. И још нешто у Србији је регионализација врло често погрешно схватана као политички феномен. Покретање руралног развоја је различито од региона до региона.

 

У Србији постоје три основна аграрна региона: равничарски, брдско  – равничарско – планински и планинско – брдски. Равничарски регион (Војводина) је базично оријентисан на интензивну ратарску производњу. Доминантни брдски – регион Централне Србије има перспективу, углавном у сточарској производњи, а значајне гране треба да представљају производња млека и воћарско виноградарска производња. Када је реч о воћарској производњи у овим регионима битно је истаћи да тај део има перспективу. Планинско брдски – регион (то је југоисточни део Централне Србије) има перспективу за екстензивно сточарство, пре свега, овчарство и говедарство.

 

Дакле, уз низ промена и стављање аграра у функцију стратешке области могу се остварити и остали планови, пре свега, у производњи, а затим и у дугорочном извозу наших производа на светско тржиште, који би зависно од тржишта били обележавани ћирилицом! Реализација концепта регионалног руралног развоја, и уклапање традиционалног са савременим, важан је услов за развој предузетништва и за повећање извоза. Све што радимо морало би да се означава прво са ћирилицом!

 

Анализа светског тржишта аграрних производа показује да Србија има реалне могућности за извоз многих аграрних производа, добар део њих означених ћирилицом,  од којих наводимо следеће:

 

• Шећер, као највећи извозни аграрни производ у Србији може да се продаје  у свету у количини од 250.000 тона и то у ЕУ, Македонију, Босну и Херцеговину, Хрватску, Словенију и Русију;
• Пшеница, као стратешки српски аграрни производ, могао би да се извезе у количини од милион тона годишње у Русију, Алжир, Мароко, Египат, Либију и неке земље Далеког Истока (Кину);
• Кукуруз би Србија могла да извози у количини од три милиона тона годишње и уз то 25.000 тона семенског кукуруза. Могуће га је пласирати у Русију, Украјину и још неке од бивших република СССР-а, затим у Румунију и Бугарску. Она се већ налази међу десет највећих светских извозника кукуруза;
• Уља – Србија би могла годишње да извози по 100.000 тона;
• Дувана би имала за европско тржиште у количини од 7.500 тона годишње, а цигарете би извозила у Русију. Извоз би био вредан најмање 20 милиона долара
• Воће и поврће може да се извезе годишње у вредности од 400 милиона долара и то само на тржиште ЕУ (Немачка, Аустрија, Италија, Велика Британија);
• Лековито биље и шумски плодови могли би годишње да доносе око 50 милиона долара, са тржишта САД, Аустрије, Италије и Немачке;
• Вина и жестоких пића Србија би продавала око 40.000 тона годишње у вредности од најмање 50 милиона долара и то на тржишту Немачке, САД, Јапана, Канаде;
• Жива јунад би могла да се извезе у количини око 20.000 тона на тржиште ЕУ
• Јунеће месо би такође могло да се извезе у количини од око 20.000 тона годишње на тржиште Италије, Грчке, Румуније, Средњег Истока;
• Овчије месо бисмо могли да продамо у количини око 3.000 тона на тржиште Италије, Грчке, Швајцарске и неких земаља Средњег Истока;
• Конзервисано месо бисмо могли да продамо годишње око 30.000 тона (пре свега, куване шунке) на тржиште САД и ЕУ (Немачка, Аустрија, Велика Британија);
• Све што би произвели, наменски зависно за који део света, могло би да се прода у земљама несврстаних земаља. Јер, ту Србија може да буде конкурентна са готово свим производима;

Закључак

Српско село се налази на раскршћу између нестанка и опстанка. Процес девастације руралних подручја је веома интензиван. Манифестује се у разним формама. Да би се зауставили негативни трендови на српском селу потребна је нова и офанзивна политика руралног развоја, уз нову аграрну и социјалну реформу. Према прихваћеном гледишту економске теорије циљ руралног развоја јесте боља валоризација руралних ресурса, њихов допринос повећању богатства и благостања, посебно руралних становника, а такође и друштва у целини. Села нису само производни погони, већ и места за живот, боравак, одмор, рекреацију… Европска искуства треба да нам буду порука у политици руралног развоја, која мора бити прилагођена локалним ресурсима и иницијативама., а све то ћирилицом писано и обележавано и бележено!

 

(Аутор је новинар, публициста и књижевник)