Dalj: poklon cara Josifa patrijarhu Arseniju III

Даљ се помиње прије турског освајања (1471). По остацима сачуваним у земљи, у насељу је прије турског времена била и црква од чијих остатака су Турци саградили џамију.Како је овај крај пред турском најездом опустио, доводили су Турци са подручја горње Дрине, горње Неретве, од Лима, Пиве и Таре српско с, нарочито послије Кацијанерове војне (1537), када су Турци већ учврстили своју власт на овом подручју. У Даљу, који се у опису из 1697 зове градом становали су у турско вријеме поред 200 домова Турака са око 1000 чељади још нешто калвинских Маџара и православних Срба. Док се у Осијеку налазила врховна турска власт за ово подручје, у Даљу је било сједиште војводства, које је имало и тврђаву у Ердуту.

У опису вароши Даља послије изгона Турака вели се да је „за турскога времена ова варош била на гласу, и највише Турака тамо је становало. Било је 200 турских кућа, 6 крстјанских (католичких), 25 христијанских (православних, српских), у којима су становали, а сада (по ослобођењу) има 7 крстијанских кућа, а 113 христијанских кућа, осим цркве и поповске куће и школе. А још се овдје налазе неки христијани који су сада у вријеме ове маџарске ребелије (Ракоцијев устанак) дошли с оне стране Дунава у варош и од ових људи мало који да није ишао у табор као војник. Они исти никоме ништа неће да плаћају и засад су себи направили 50 рђавих рацких кућица, јер ако би се мир прије с Маџарима учинио, да се могу у своја села повратити и тако се ни под каквим условима нису дали пописати.

Према попису из 1697 живјели су у Даљу са својим п само Срби: Јован Лаћманин, Радојица Пећ, Бороја Трновчанин, Радојица Сарвашанин, Ђуро Грк, Вуком Шмариновац, Хенко Тењац, Стојан Шлашковац, Плавша Вуковарац, Добреша Бачванин, Пејо Тисинац, Радојица Маркушевац, Марко Мариновчанин, Бранко Бачванин, Радивој Мариновац, Станко Стрпинац, Нанко Стрпинац, Реља Лесковчанин, Радивој Мочарац, Иван Трновчанин, Путник Мочварећ, Радован Мачванин, Михаило Даљац, Вујица Марковић, Мрђан Аљмашан, Вук Бошњак, Георгије Врлетић, Стојан Бошњак, Мијат Војновић, Негован Причевић, Гвозден Херчегин, Вук Мариновчанин, Милош Лесковац, Радивој Ковачевић, Татомир Тењац, Вук Клишанин, Ђуро Клајић, Вук Трпинац, Георгије Врач, Петар Бачванин, Павле Сараш, Никола Хајмаси, Завиша Перић, Милета Сремац, Добривој Бошњак, Ђуро Ивановић, Ђуро Дударовић, Вукадин Херцеговац, Вук Бачванин.

Ови су грађани, вели затим пописивач, са разних страна дошли, из Срема, Бачке, Босне, у овом немирном времену, због страха од Турака.

Даљ није дуго остао државно добро. Цар Јосиф први је 15.7.1706 издао диплому патријарху Арсенију трећем којом му додељује спахилук Даљ, у који су поред Даља улазили Бијело Брдо и Борово. Како је до тога дошло? Патријарху је по доласку у Угарску било одобрено да од својих верника између Будима и Драве може убирати десетак, али како су то била немирна времена , цар Леополд одреди 19.6.1696 да се патријарху уместо тог десетка исплаћује из будимске коморе по три хиљаде форинти годишње. Та сума није патријарху исплаћивана и дуг се гомилао. За становање цар је патријарху даровао 11 августа 1695 дворац Сирач са 14 села у Славонији умјесто напуштене резиденције у Пећи, док се Пећ поново не врати. Али патријарх се није дуго скрасио у Сирачу. Пошто, тобоже „због блискости турске границе није у њему могао безбедно живети“, цар је умјесто дуга од десетка  и умјесто Сирача дао патријарху својим дипломама од 28.4.1697 и 27.6.1698 заувијек добро Сечуј у Угарској. Али, како је цар ускоро морао да Сечуј уступи п Безереди, која је на  њега имала право, обећа цар 16.5.1702 да ће патријарху уступити какво друго добро. Како је дуг у међувремену нарастао на 38.675 форинти, цар је видио да се та сума не може исплатити, а имајући у виду раније патријархове заслуге и заслуге српскога народа за вријеме Ракоцијевог устанка, изда цар Јосиф први 15.7.1706 диплому којом се патријарху Арсенију уступа и предаје спахилук Дља са онолико добра чија вредност износи 38.000 форинти. То добро су сачињавали Даљ, Борово, Трновац (Бијело Брдо) и пуста села Кечин и Ловас. Касније, крајем 18в Борово и Бијело Брдо су се откупили од кметства.

Под управом митрополита, као земљишног господара, развијао се у Даљу црквени живот под врло повољним условима. Већ 1715г сазидана је нова црква св. Димитрија. Број православних домова се умножио. Г1732 било је у Даљу (према попису) 235 домова, једна црква и четири свештеника… У сљедећем попису (1756) уписано је само 150 домова, али са 6 свештеника и једним ђаконом… Г1791 била су у Даљу 323 дома са 1978 душа, али (због опште проведене редукције парохијског свештенства) само прота и два свештеника. У парохију је спадао и Аљмаш са 16 домова и 133 душе…

Током времена у Даљу се поред Срба населило и Хрвата и Маџара. Почетком 20в (1905) у Даљу су била укупно 1182 дома, а од тога 610 српских. Срба је било 3.452 душе, Хрвата 1.116, Нијемаца 734, Маџара 543 и 55 разних.

У ДСР грдно су страдали и даљски Срби и њихова црква, коју су усташе рушили на иницијативу римокатоличког жупника Јосипа Асталоша.

Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, Dušan Lj Kašić, str 190-193