Imena škola i ulica u Srbiji

Након кошаркашке утакмице дечака узраста од 9-11 година стајао сам и разговарaо са једним родитељем. Пришао му је старији син и поставио му питање: „тата, како се ова школа зове?“. Не чекајући да се његов отац сети и одговори, рекао сам му: „неким чудом, и након 30 година, зове се Франц Прешерн“, на шта се његов отац надовезао са: „а могла би да се зове Милунка Савић“.

Овај разговор ме је мотивисао да прикупим имена основних школа у Београду, и у Јагодини (да проверим било ли је икаквих промена?), и да видим да ли су заслужили да се по њима зову основне школе Борислав Пекић, Милош Црњански, Иво Андрић, Данило Киш, Меша Селимовић… Пријатно се изненадим да је, уз Милоша и Иву и Борислав Пекић добио своју школу, а за Киша сам био скоро сигуран да није. И био сам у праву. Уколико је добио неко сокаче да се по њему зове, од стотина могућих улица у Београду, коме би пало напамет да га предложи да послужи за име некој школи. Нема ни Меша своју школу.

Провера имена школа у Јагодини ми је потврдила мој став о комунистичко – интернационалистичко – антисрпском наслеђу које деценијама управља Србијом, без да ико каже: извињавамо се, исправићемо грешку. И даље се школа у коју сам ишао зове Милан Мијалковић, а и Јагодина се ослободила 17. октобра (као што се и Србија осамосталила 2005. године, па „полудим“ кад спортски новинар Шаренац током кошаркаше утакмице репрезентације понови неколико пута пре статистичких података исказ „од како се Србија осамосталила“ – требали су Ђукановићеви Црногорци да нас откаче да би ми постали самостални?), те по именима школа живимо још увек у „Титово доба“ – комунисте који је дошао да диже Србе на Немце, који су одмах кренули да убијају 100 за једнога, а у исто време када су усташе клале хиљаде Срба без утврђене једначине.

Учећи историју кроз ранија истраживања прошлости становништва долазим до свакаквих сазнања. На пример, Дробњаци имају више јунака у својој историји, него што данас имају становника општине Шавник и Жабљак (мало претеривање). Па ако у ова два насеља нема пуно улица да би им се јуначка имена запамтила (у Подгорици је неколицина добила улицу), али зато у Београду има могућности да и школе и улице добију имена чувених хајдука и народних јунака, Шибалија и Војиновића (Пљевља)…

И тако, поштоваће нас други онолико колико сами себе поштујемо. А мало поштовања према јуначкој историји, кроз њено уношење у (превазиђена) имена школа и улица, био би један мали корак ка порасту личног самопоштовања. А и ка исправљању срамоте од комунистичког антисрбизма.

П.С. Данило Киш је добио основну школу у улици Генерала Штефаника на Трошарини.