DEVIZNI KURS I KLOPKA SREDNJE RAZVIJENOSTI

Nakon dužeg vremena izrazite stabilnosti kurs dinara je poslednjih par nedelja  ponovo na klackalici. Naime, vrednost dinara je smanjena za oko 1,7% u odnosu na period skraja novembra i iznosi nešto preko 122 dinara. Može se konstatovati na bazi posmatranja odnosa dinara i eura u prethodnih nekoliko godina da su kraj godine ili početak naredne periodi kada se ne može izvesti precizna dijagnoza da dinar depresira usled povećene tražnje za evrima zbog plaćanja energenata, otplata kredita i sl. Period kada dinar pada u odnosu na evro su karakteristika uglavnom periodu u sredini ili drugoj polovine godine. Tada dinar izgubi par procenata vrednosti nakon čega se vraća u zonu realtivne stabilnosti (apsolutne stabilnosti nema, jer naša valuta nije fiksirana za euro, tj. Srbija ne vodi politiku fiksnog deviznog kursa). Na grafikonu je prikazano kretanje dinara prema euru u periodu  -2010-2015 godine.

Izvor: NBS, statistički bilten

Samo je ove godine depresijacija dinara karakteristična za kraj 2014 i početak 2015 godine, nakon čega je ušao u zone stabilnosti. Takodje kolebanje kursa je krenulo početkom decembra sa tendencijom da se relativna nestabilnost nastavi do početka 2016 godine.

Kolebanje kursa je imanentno svojstvo ne samo kod dinara nego kod svih valuta koji slobodno ili relativno slobodno flukutiraju. Slobodno flukutiranje nije realno u punom obimu, kontrolisano je intervencijama centralnih banaka obzirom na značaj deviznog kursa za ekonomski život svake zemlje.

Na kretanje kursa u Srbiji deluju nekoliko ključnih faktora. Prvi i osnovni faktor su platnobilansna kretanja, odnos ponude i tražnje deviza u cilju regulisanja eksternih obaveza, (platno-bilansna teorija deviznog kursa), ispravljanje pariteta domaće valute i eura (teorija PPP vrednosti), kada se od strane centralne banke vrši namerna blaga depresijacija u cilju izjednačavanja spoljne i unutrašnje vrednosti valute (anuliranje potenicijalnih apresijacija), kretanja kapitala motivisanog razlikama u kamatnim stopama, stanje državnog duga i sl. Može se reći da u Srbiji svi nabrojani faktori utiču na kretanje kursa dinara. Smanjenje dotoka kapitala (osim po osnovu rasta državnog duga i emitovanja evroobveznica), negativan tekući računa platnog bilansa i transfer profita stranih kompanija i banaka u inostranstvo značajno utiču na tzv ’’impuls tražnje’’. U manjoj meri su prisutne špekulativne transakcije u poslednjih par godina, kontrola inflacije i njenog svodjenje na istorijski nizak nivo za Srbiju su svako vrlo pozitivni impulsi koji demotivišu špekulativne aktivnosti.

Medjutim, Srbija se nalazi u stanju permanentne bojazni od negativnih tendencija u vezi kursne politike. Nekoliko bitnih faktora utiče na takvo stanje.

Srbija je u stanju ’’klopke srednje razvijenosti’’ koju karakteriše stanje privrede kada su statistički podaci o privrednim kretanjima bitno različiti i povoljniji od stvarnog stanja. Naime, rast društvenog proizvoda po pravilu ne korespondira sa rastom zaposlenosti, zarada, tražnje i opšteg blastostanja. Ovo okamenjeno stanje privrede karakteriše uglavnom situacija kada velike kompnije (uglavnom strane) odlučujuće utiču na privredni ambijent u smislu podele tržišta, slabljenja konkurencije, gašenja domaćih ponudjača, povećanje koncentracije aktivnosti u poslovanju i sl. Tržište je uglavnom podeljeno na krupne igrače koje još država svojim merama dodatno podstiče i gde novo zapošljavnja zavisi isključivo od aktinvosti stranih investicija. Razlog za investiranje u tranzicionu zemlju više je vezan za jeftinu radnu snagu, povoljan poreski sistem i povlastice koje država daje strancima – direktna novčana davanja, besplatno zemljište, povlašćene cene energenata, slabija ekološka zaštita, itd. Ukratko, svi direktni i indirektni troškovi poslovanja su znatno niži nego u razvijenim zemljama, ili u zemljama koje se ubrzano razvijaju, a svojim razvojem same upravljaju. Ova vrsta investicija je najčešće okrenuta izvozu i države ih rado stimulišu. Obično je reč o novim pogonima, pa zaposlenost raste i efekti ovakvih investicija su jasno i brzo vidljivi.

U tom okamenjenom privrednom ambijentu plate više ne mogu rasti, budući da ugrožavaju velike profite na koje su stranci naviknuti. Strani investitori će ostati samo ako su plate niske, ili niže od plata u drugim nerazvijenim državama. Pretnja da će proizvodnja biti iseljena je stalna, a često se traže i novi, dodatni ustupci da bi se proizvodnja nastavila.

Iz istog razloga i zbog iste pretnje, ni preniski porezi na profit se ne mogu povećavati. Moćni investitori manipulišu svojim poreskim bilansom i na razne načine iz zemlje iznose neoporezovani profit. Nejaka država nema ni primisao da se tim procesima suprotstavi.

Primeri ovog scenarija su poznati i jasno vidljivi na velikoj ekonomskoj sceni. Daleki istok je najbolja ilustracija ovih procesa. Države poput Tajlanda ili Indonezije na primer, nisu umakle klopci srednje razvijenosti. Na drugoj strani, Južna Koreja, Tajvan ili Singapur na primer, jesu. Primeri ovih uspešnih država jasno pokazuju da bez rasta i razvoja koji bazira na jačanju domaćih kompanija, na sprezi domaćih banka i privrede, na konstruktivnom savezu domaćih poslovnih elita, nema uspešnog i trajnog razvoja.

Država upada u sopstvenu zamku da stalno rastuća budžetska potrošnja mora biti nadomeštena dodatnim oporezivanjem domaće privrede (malih i srednjih preduzeća uglavnom) i stanovništva do trentuka kada poreska evazija obesmisli dodatno oporezivanja (povećanje poreza doprinosi manjoj naplati istog). Država se zadužuje, upada se u klopku ’’deficita bilizanaca’’ i sl.

Moćne strane kompanije u cilju transfera sredstava u svoje matice u značajnoj meri destabilizuju domaće devizno tržište. Podaci o platnom bilansu Srbije za prvih devet meseci 2015 pokazuju sledeće:

Saldo tekućeg računa platnog bilansa je u prvih devet meseci imao negativan skor za 1,08 milijardi eura. Srbija ima deficit po osnovu razmene roba i usluga za 2,3 milijarde eura i to je već imanentno svojstvo srpske privrede poslednjih nekoliko decenija u kontinuitetu. Medjutim pažnju privlači pozicija primarnog dohotka sa negativnim saldom od 1,2 milijarde eura koju čine uglavnom neto odlivi po osnovu dividendi i reinvestirane dobiti. Neto odliv po osnovu dividendi je 781 milion eura i po osnovu reinvestirane dobiti još oko 520 miliona eura.

Vredno je napomenuti da se domaće banke sa stranim kapitalom razdužuju prema matičnim bankama za oko 390 miliona eura, dok su preduzeća i ostale nefinansijske instutucije koristile 383 a otplatile 420 miliona eura.

Devizne rezerve su smanjene za 383 miliona eura u prvih devet meseci i pored toga što je NBS intervencijama na deviznom tržištu imala neto priliv po osnovu kupovine deviza u cilju sprečavanja dalje apresijacije dinara za oko 800 miliona eura.

Spoljna likivdnost zemlje je finansirana smanjenjem deviznih rezervi i prilivom sredstava po osnovu sekundarnog dohotka (doznake radnika i drugi lični transferi i ostali transferi).

Trenutna opasnost od veće deprisijacije dinara nije izražena. Kratkoročna uskljadjivanja vrednosti u cilju smanjena apresijacije i poboljašanja konkurentnosti izvoza su moguća. Niska infacija diktira ove operacije tako da ni po tom osnovu nema značajnijih poremećaja.

Medjutim, devizna pozicija zemlje je veoma krhka i isključivo zavisna od ponašanja velikih privrednih subjekata sa dominanto stranim kapitalom. Selenje kapitala se ne može sprečiti i on se sprovodi kroz nekoliko osnova: reinvestiranjem dobiti, podizanja dividendi, transfernim cenama i sl. Fenomen ’’transfernih cena’’ je prisutan u svim zemljama primaoca stranih direktnih investicija kada ćerka firma u zemlji plaća značajno skuplje inptue iz uvoza preko matične kompanije ili pak druge kompanija koje može ali ne mora biti u sastavu matične kompanije. Na taj način dolazi do daljeg odliva deviza van granica zemlje, smanjenja dobiti i pravljenja fiktivnih gubitaka tako se smanjuje ili izbegava plaćanje poreza i sl. Pošto su neto izvoznici uglavnom vrši se povraćaj poreza na dodatu vrednost čime se dalje smanjuje poreski kapacitet države.

Sve zemlje koje su pribegli ovom scenariju se trajno nalaze u klopci srednje razvijenosti i nije moguće iz nje lako izaći bar u dogledno vreme. Rast društvenog proizvoda ne uzrokuje dodatno zapošljavanje (broj zaposlenih u Srbiji pada, kada zbog budžetskog prilagodjavanja počne smanjenje u javnom sektoru ovaj problem će biti dodatno izražen. Budžetska restrikcija će dodatno vršiti pritisak na realne zarade u javnom sektoru, privatni sektor neće povećavati plate zbog hiper produkcije radne snage i ugrožavanja sopstvene zaradjivačke sposobnosti i ugrožavanja profita, tako da je veoma izvesno da će stagnacija i pad realnih zarada biti dugo imanantan problem privrede Srbije. Već dugo prisutni fenomen 350-380 eura prosečne zarade se neće dugo menjati na više. Surova realnost sa kojom ova zemlja treba da živi narednih godina. Odgovor na čuveno pitanje ’’Kada će nam biti bolje?’’  i koje je inspirasalo jednog od kreatora ’’spasonosne’’ ekonomske politike Srbije  početkom ovog veka da napiše knjigu sa istim naslovom, dugo ćemo čekati.