Положај и улога Српске цркве, 1

1. Положај српске цркве у 15. и на почетку 16. века

 

Српска црква се одржала и под турском влашћу. После пада Смедерева (1459), за време патријарха Арсенија 2. (1457-63), Турци су признали Пећку патријаршију и наметнули јој данак. После Арсенија другог помиње се 1508 и 1509. године архиепископ Јован који „држи престо св. Саве“. Босански фратри, по документима из манастира Фојнице, тужили су се султану у другој половини 15. века и првих деценија 16. века да им српски патријарх („сирф патријарх“) намеће дажбине. Поводом тога издани су фермани којима се то забрањује. Та сведочанства не само да јасно доказују да је српска црква постојала у то време него показују и да је српска црква била признато од турских власти, јер иначе патријархово тражење дажбина не би за фратре представљало опасност. Изгледа да су под јурисдикцијом самосталне српске цркве у то време биле само северна Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, а да су од 1455. године јужне епархије Пећке патријаршије и сма Пећ припадали Охридској архиепископији.

Тачно је да су манастири и цркве приликом турског освајања паљени, да су неке најлепше цркве у градовима претворене у џамије. Такође је тачно да су највећи манастири изгубили велики део својих огромних имања. Али није тачно да су били сасвим запуштени и да су све изгубили.

Однос турске власти према српској цркви до 1525. године је био толерантан, нарочито у северној Србији. Црква је задржала нека своја имања. Године 1467-68 уписано је з дефтер имање манастира Раванице као тимар са приходом преко 4.800 акчи. Око 1476. године тимар манастира Раванице уписан је овако:

„Манастир Раваница. У њој лежи Лаз-оглу (кнез Лазар) и Влк-оглу (Стеван Лазаревић) – У рукама калуђера који станују у манастиру постоје заповести покојног султана Мурата и његовог величанства мога султана – нека је вечна његова моћ – које кажу да (калуђери) не дају харач ни испенџе.

Тимар у поседу калуђера Раванице, који га уживају и шаљу на војну два џелебије. Сада, пошто се приход повећао, стављено је (да шаљу) три џебелије.“

Повластица манастира Раванице потицале су још из времена прве турске окупације Србије (1439-44). Приход од тимара манастира Раванице износио је преко 6.000 акчи, док је 1516. године имао само једну мезру и доносио свега 1.716 акчи. Тада је Раваница имала обавезу да шаље једног џелебију на војну. Али се посебно рачунало имање манастира Раванице као вакуф са приходом преко 11.000 акчи. Тада је з манастиру Раваница било 24 калуђера који су били ослобођени плаћања харача и дажбина. Тимар манастира Раванице помиње се и око 1525. године. Тимар је имао и манастир Ресава (Манасија), а у северној Србији, осим поменутих манастира, било је још неких чија су имања 1516. године уписана као вакуф.

Манастир Љубостиња је такође био, у прво време турске власти, ослобођен плаћања харача и испенџе, али је то око 1476 укинуто, па је манастир припојен зеамету Љубостиња. Имања осталих мањих манастира у Србији била су у саставу хасова, зеамета и тимара, али су њиховефеудалне дажбине била мање него дажбине раје. Неки мањи манастири давали су дажбине и спахијама хришћанима.

Манастир Милешево, који је врло рано потпао под турску власт, у почетку је задржао своја имања уз ослобођење од харача и осталих дажбина, али је касније подпао плаћању харача и дажбина турским феудалцима. Према Катарину Зену, 1550. године било је у Милешеву 50 калуђера, што значи да је манастир морао бити богат. Уосталом по Зену, Милешево је плаћало годишње 1.000 дуката султану за своја имања. Дечански манастир је изгубио своје велике поседе, али је ипак, у саставу зеамета којем је припао, задржао нека своја имања. Манастири у Срему и Војводини, како у време јурисдикције Охридске архиепископије тако и после обнављања Пећке патријаршије, држали су своја имања као чифтлуке и плаћали су за њих султановој благајни као и други поседници чифтлука, а надлежним спахијама давали су дажбине паушално у новцу. Манастири у Црној Гори задржали су своја имања и за њих плаћали мукату (отсеком) санџакбегу.

Мада су неки манастири изгубили своја велика имања а задржали само један део и плаћали извесне дажбине феудалцима, има спомена да су се на очуваним манастирским имањима одржали или делимично задржали стари односи и обавезе сељака, да су сељаци, који су држали манастирску земљу, давали дажбине манастирима, а да су манастирска имања понегде обрађивале манастирске слуге. Манастири, који су давали извесне дажбине турским феудалцима, у односу на сељаке јављају се као позније тако добро познате чифтлук-сахибије. Манастири, пак, који су задржали своја имања као тимаре или вакуфе имали су приходе од сељака као и други феудалци.

Буна смедеревског епископа Павла, која почиње 1528. године, морала се јавити баш због тога што је неку годину пре тога укинута српска црква и подвргнута Охридској архиепископији. Иначе не би било разумљиво откуд одједном покрет српског становништва, ако је оно било већ пола века под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Могло би се донекле усвојити мишљење да је подвргавање српске цркве Охридској патријаршији израдио Ибрахим-паша, пореклом Грк, од 1523. године велики везир. Можда је на такву одлуку утицало и држање неких српских феудалаца пред битку на Мохачу, нарочито бекство Павла Бакића и његове браће у Угарску.

Српско свештенство, међутим, дало је снажан отпор. Када је охридски архиепископ Прохор сазвао сабор да спречи отпор, епископи бивше самосталне српске цркве нису се одазвали. Они су изабрали смедеревског епископа Павла за архиепископа. У току борбе Павле је успео једно време да стрпа охридског архиепископа у тамницу. Он се дочепао Пећи и прогласио се патријархом, уклонивши епископе који су признали власт охридског архиепископа. Положај српске цркве у северној Србији, нарочито економски, дао је основу за снажан отпор српског свештенства. Покрет је уживао пуну подрђку феудалних и полуфеудалних претставника српског народа и богатијег грађанског слоја. У документима изричито стоји да је Павле добио обилну помоћ у новцу, па да је своје успехе постигао митом. Али је тај покрет српског свештенства морао имати и из других разлога подршку турских локалних власти у Смедеревском санџаку. Треба узети у обзир да је смедеревски санџакбег у то време ради продирања у јужне угарске крајеве морао тражити ослонца у српском народу и да је имао прилично велике приходе од плена мортолоса.

Подршком цариградског патријарха и на основу султанове заповести Прохор је морао сазвати нов сабор у Охриду 1532. године, на коме су биле заступљене све епархије и из северне Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Добар део српских епископа је био уклоњен са својих столица, па су били постављени нови епископи. Сабору је присуствовао и Павле, али као свргнути епископ; остали свргнути епископи нису се хтели одазвати. Павле је на сабору признао кривицу, али је претрпео потпуни пораз, па је од сабора и од цариградског васељенског патријарха анатемисан са још неколико уклоњених епископа.

Иако је покрет српског свештенства претрпео пораз, јер је бивша самостална српска црква остала под Охридском архиепископијом, ипак се одлуке сабора у Охриду нису могле спровести. Неки уклоњени епископи су остали и даље на својим местима, а неке нове придобила је опозиција. Српско свештенство је и даље бирало архиепископе, иако они нису били званично признати. Штавише, за архиепископе су бирани и неки на сабору у Охриду анатемисани епископи. Да би се смирио расцеп, после смрти Прохорове за охридског архиепископа изабран је рашки епископ Симеон, али је остао на том положају свега пола године.