Uvodjenje drugog stuba po uzoru na Australijski model a ne na neku losu repliku iz okruzenja

Povodom clanka gos. Nikole Altiparmakova u Politici 13/11/2015 pod nazivom „Drugi penzijski stub nije ispunio ocekivanja“  prinudjen sam da upoznam  javnost u Srbiji  gde jeste a ujedno i odgovorim clanu fiskalnog saveta kako to rade najbolji;

Srbija za razliku od zemalja u okruženju kasni sa reformom penzijskog sistema najmanje desetak godina i jedna je od retkih koja nije uvela obavezno privatno penzijsko osiguranje tkz. drugi stub.

Da bi postojeci  sistem funkcionisao optimalno bi bilo da na jednog  penzionera dolazi  cetiri zaposlena.   U Srbiji je  taj odnos trenutno jedan na prema jedan a  „nama svakog meseca 350 miliona evra ode na penzije“ citat A.Vucic tanjug  19/07/2015.

Da bi PIO fond izdržavao sam sebe, odnosno da se ne bi održavao sa gotovo 50 odsto isplatama iz budžeta(13% BDP),  citaj uzimanje kredita u inostranstvu, potrebno je da se broj radno sposobnih poveca za više od cetiri miliona.

Medutim, na birou za zaposljavanje u Srbiji posao traži oko 800 hiljada ljudi. Dovoljno  je znanje matematike na nivou osmogodišnjeg deteta da bi se shvatilo kako sistem nije odrziv.

Gospodin Altiparmakov navodi da u proteklih dvadesetak godina reforme nisu uspele u istocnoj Evropi. Ali pogledajmo gde je reforma uspela i koji penzijski  sistem je medju najboljim u svetu vec skoro desetak godina. To je Australijski tkz. „superannuation“ *model.                                                     (* izvor : Melbourne Mercer Global Pension Index   http://www.globalpensionindex.com/

U Australiji postoje dve vrste penzija drzavne i licne-individualne. Drzavna penzija “nulti stub“  koja je ista za sve  starije od 67 god bez obzira da li su ikada radili i iznosi oko $1500.

Godine 1992  uveden  je   “drugi stub”  individualnog  ili licnog penzijskog  osiguranja  obaveznog  za sve zaposlene.  Gos. Altiparmakov  zbunjuje ili namerno plasi citaoce kada govori  o privatnim penzijama i samo o privatnim fondovima. Fondovi mogu biti u privatnom ili drzavnom vlasnistvu ali i svako pojedinacno moze napraviti sam svoj licni penzijski fond.

Osnivaci fondova su banke ili osiguravajuca drustva u privatnom ili  drzavnom vlanistvu ili pojedinci.Najveci fondovi u Australiji su u drzavnom vlasnistvu. Ukupna  vrednost  penzionih fondova u Australiji * iznosi oko $1747 milijardi sto je premasilo  BDP 2013 god i prestavlja  cetvrti najveci  penzioni fond na svetu, posle USA($16851), Japana ($3721)i Velike Britanije($2736)  dok  je Nemacki $498 milijardi.

(*Izvor: www.apra.gov.au APRA Statistics – September quarter 2013 (a) as at June quarter 2013 , http://goo.gl/kMuj6R , http://www.apra.gov.au/MediaReleases/Pages/13_28.aspx )

Malih biznisa, sa manje od pet zaposlenih,  je oko 520 000 sa preko milion zaposlenih i raspolazu sa najvecim kapitalom $533 milijardi .

Drugi stub penzijskog osiguranja je dizajniran da  cuva i akumulira novac zaposlenih  u investicionim fondovima. Novac  u fondovima se nalazi na licnim racunima zaposlenih sve do momenta odlaska u penziju.   Svaki zaposleni  samostalno odlucuje u koji ce fond investirati svoj novac .

Fondovi mogu imati  vise investicionih opcija kao na primer one sa visokim, srednjim ili niskim rizikom investiranja. Zaposleni mogu po difoltu izabrati i investicionu opciju koja garantuje prihod  u nivou referentne kamatne stope. Prosecna Vrednost akcija u penzionim fondovima su u poslednjih deset godina rasle (6.8%) godisnje dok je  njhov prosecan rast 2013 iznosio  fantasticnih (16,7%).

U osnovi postoje dva nacina ulaganja.Prvi je obaveza za sve poslodavce da uplacuju (9.5%)  ne oporezovane  bruto  zarade  na individualne racune radnika. Do 2020 god. ce se taj iznos povecati na (12 %). Kada je Australija prvi put uvela obvezno individualno osiguranje on je iznosio samo (3 %).

Drugi  nacin  je dobrovoljna uplata  na svoj individualni racun  “treci stub“..Ovde je bitno napomenuti da je novac uplacen u treci stub  oporezovan  a u drugom stubu nije.

Propisana strosna granica za odlazak u penziju je  nedavno pomerena sa 65 na 67 godina i za muskarce i za zene ali je minimalna granica zivota za odlazak u privatnu penziju 60 godina .

U slucaju bolesti ili invaliditeta novac se moze  podici i pre 60 godine  a u slucaju smrti celokupan iznos nasledjuje nominovana osoba.Ako se ili kada se jednom  celokupan iznos sa licnog racuna potrosi  onda penzioner prelazi na drzavnu penziju koja je ista za sve. Ne moze se u isto vreme dobijati i puna drzavna i licna privatna penzija.

Pojedinac  sam odlucuje do koliko godina ce raditi cak i ako predje  propisane godine zivota jer one nisu obavezne ali ne moze i da radi i da prima drzavnu penziju osim u  nekom minimalnom iznosu koja je zakonski regulisana. Radnicke knjizice ne postoje, a  sto je jos bitnije ne postoji  ni administracija koja nepotrebno vodi evidenciju  gde je ko i kada radio.Nacionalne penzije ne postoje, beneficirani radni staz takodje ne postoji osim sto pojedinci u policiji i vojsci  mogu ranije podici novac sa svog racuna ako to zele.

Celokupno radno sposobno stanovnistvo (98%)  se pretvorilo u stotine  hiljada  malih akcionara-kapitalista koji vode racuna o svojoj štednji i kapitalu. Briljantni primer penzijske reforme koja je sprovedena u Australiji je poslužila kao snažan podsticaj razvoju celokupne ekonomije .Na primeru Australije je dokazano da je privatno ili licno penzijsko osiguranje  najkraci i najbolji  put u  kapitalizam.

U ovakvom modelu  sredstva pojedinaca nalaze se na individualnim racunima zaposlenih pa politicari i partije ne mogu uticati na njih, ne mogu obecavati vece niti smanjivati penzije da bi dobili glasove biraca.

To je zapravo jedan od razloga zašto u Srbiji  još uvek nema radikalne i jedino moguce reforme penzijskog sistema a drugi razlog , mozda jos vazniji,  sanacija PIO fonda,  pronalazenje i kaznjavanje  odgovornih u drzavnoj administraciji, od kraja 80-tih proslog veka,   za bankrot PIO fonda a to se nece desiti sve dok imamo levicarsku koaliciju u vladi Srbije.

Uvodjenje drugog stuba po uzoru na Australijski model,  a ne na neku losu repliku  iz okruzenja , preporodilo bi malu privredu  a pre svega  poljoprivredna gazdinstva. Razlozi za rad na crno,  ne prijavljvanje stvarne zarade bilo bi irelevantno  jer kako bi to izgledalo da se krade od samog sebe? Naravno uvodjenje ovakog modela penzijskog osiguranja zahtevalo bi i poresku reformu dok bi rad na crno pre svega zavisio i od visine poreza.

Za  Srbiju bi idealno bilo da se uvedu tri  stuba penzija  :                                                                     Drzavne ili socijalne penzije  tkz. „nulti stub“ koju bi dobijali svi gradjani stariji od 65 godina bez obzira da li su ikada radili, osim onih koji imaju licnu penziju.  One bi se finansirale iz budzeta.

Druga vrsta bi bile penzije za sveone koji su  radali u sistemu ’medjugeneracijske solidarnosti’  tkz.      ’ prvi stub’  koji bi se finasirao  iz doprinosa postojecih radnika .  Koliki bi taj procenat bio lako je izracunati ali je evidentno da bi se vremenski smanjivao kao i budzetsko finansiranje.

Treca vrsta penzija bi bile  licne-individualne  ili kako to mnogi nazivaju privatne penzije tkz.’drugi stub’.. One bi u sebi sadrzale i dobrovoljne penzije uplacivane u  tkz. ’treci stub’  kako je to po svetskim standardima definisano.

I na kraju o strahu od kraha na berzi, a koji je jos uvek prisutan kod profesora socijalistickog samoupravljanja i clanova u fiskalnom savetu  Srbije.

Osnivacka skupstina prve Beogradske berze  odrzana u Gradjanskoj kasini 21. novembra 1894. godine.U isto vreme u Srbiji se pojavio prvi bicikl i ljudi koji od tada do dana danasnjeg neprekidno vicu:  ‘sad ce pasti“, „sad ce pasti“ .

Zoran Zecevic                                                                                                                                          Superannuation Consultant                                                                                                                                                                                            17 Nov  2015   Sydney , Australia