Velika Crna Gora ili Severna Albanija? Geopolitički izbor Srbije u svetlu budućih integracija

Док обрађујем порекло становништва по насељима, а достигао сам пристојних 4.375 од укупно 22.169 на подручју бивше Југославије без Словеније, свакојаке грешне мисли ми падају на памет, од којих су у наслову две најважније: како да променимо име грешној Србији а да би боље прошла у будућности, и интересу све наше деце и будућих нараштаја.

Елем, од око 4.080 насеља у „ужој Србији без београдског региона“ обрадио сам 2.340 насеља, а што је 57,3% од укупног броја и схватио сам да већим делом становништво данашње Србије потиче из Црне Горе (видети Цвијићеву карту на ову тему). Када томе додам и највећи број протераних Срба са Косова, Метохије, Горње Мораве, Изморника, Прекорупља, Дренице, Малог Косова, Горе, Сиринићке Жупе и других крајева, где су у убедљивој већини становници пореклом из Црне Горе, могу да дођем до грубе процене да је од 5.988.150 пописаних Срба 2011. године (умањено за умирање и одсељавање од тада), барем 3 милиона пореклом из Црне Горе (интересантно је да је су Црногорци у задњој колони одабраних нација, у броју 38.527, јер је списак азбучан, док су Срби у Црној Гори, њих 178.110, мада бројнији од свих осталих народа узетих заједно, при крају листе, пре Срба-Црногораца и Турака, јер је списак абецедни). И тако схватим ја да је ова подела једног народа на веће и мање делове ружна и да би требало потражити решење о његовом поновном уједињавању.

Стога мислим да је решење да се Србија прогласи за Велику Црну Гору, јер у односу на пописаних већинских 278.865 Црногораца у Црној Гори, у Србији их има барем десет пута више. Овде би у имену можда била сметња „Велика“, јер би имплицирала да је она доња заправо „Мала“, али нема везе, да пробамо. Ризик би можда представљала могућност да се Црногорци преименују у неко ново име, на пример у Цетињани или Ловћенци, али из човекољубља и родољубља мислим да би требало да се прихвате и такви ризици.

Сад, док ми се ова прва мисао стално мотала по глави, и док сам мислио да је оригинална, горко сам се разочарао када сам прочитао да је била актуелна и пре  130 година. У раду Радоша Требјешанина „Насељавање црногорског становништва у Јабланици и Топлици од 1880 до 1906 године“ пише: „1886г кнез Никола обилази европске владаре и сондира свргавање краља Милана. Његов министар Јован Павловић изјављује 12. јуна 1886 године:  Српска државна идеја може се само тако остварити ако се цео српски народ поцрногорчи. Књаз Никола је позван да спасе будућност српства“.

Има се ту шта још прочитати, попут: „Насељавање црногорског становништва дуж српско-турске границе побудило је Порту да уложи код српске владе захтев да то не чини. Турски посланик у Београду, Зија бег је захтев Порте и други пут учинио, указујући да ће чин насељавања Црногораца поред границе погоршати српско-турске односе. Зија бегу је одговорено да је насељавање Црногораца у Србији унутрашња ствар Србије. Аустријска штампа предлагала је да Србија прими Црногорце на одређено време и да им не да своје држављанство напомињући да ће досељени Црногорци бити „предстража доласку кнеза Николе на српски престо“. Српска штампа није одговорила аустријској штампи. И напредњачка штампа у Србији, истина уздржљиво, није одушевљено поздравила досељавање црногорског становништва у топлички округ, јер је у њему видела акт одавања признања Црној Гори за пријем радикала емиграната и пружање помоћи Радикалној странци за њен долазак на управу Србијом“.

И тако схватим ја да је ово много компликовано. Све некаква замућена политика.

Онда мислим на много једноставније решење: да се Србија, њен грешни део, прогласи за Северну Албанију? Тако би имали Албанију, Косово и Северну Албанију, што би поједноставило нашим западним пријатељима и партнерима наш улазак у светлу будућност наше деце која је у Европској Унији! Ово би био колико мудар избор толико и мудар избор. Чекали би смо да са Албанијом и Косовом закорачимо заједно у ЕУ.

Онда, уколико Албанија уђе у ЕУ пре Косова и Ср… пардон Северне Албаније, то ће значити да није довољно променити име својој земљи, већ да је потребно и научити албански језик. Пар година стрпљења, назад у школске клупе (лако је деци, она су већ навикла) и сви би смо говорили албански језик.

Е сад, шта бисмо радили уколико би и Косово, тај свети кутак с…, пардон албанске земље, ушао у ЕУ, а ми остали ван ове интеграције без које нам нема ни прошлости, ни садашњости ни будућности? А још и научили албански језик, богату културу и светлу традицију овог нашег јужног комшије? Па ништа, сачекали би да видимо шта све још морамо да испунимо и учинимо, али се светле будућности за нашу децу никако не бисмо одрицали…