PRIVATIZACIJA U AGRARU

Čija je naša zemlja?!

 

Piše: Branislav GULAN

U Srbiji  je poništena svaka treća privatizacija u poljoprivredi. Opljačkana je imovina pa je bez posla ostalo više od 100.000 radnika. Državnu zemlju treba prodati ili izdati našim seljacima, a novac utrošiti za razvoj agrara. Tajkuni i sumnjivi biznismeni su pokupovali državno i zadružno zemljište

Najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način. Sporadično se u protekloj deceniji i po ukazivalo na sporne slučajeve, ali očito kod nadležnih nije bilo sluha za dokaze koji su se predočavali. Nekolicina ljudi koji se bave ovom oblašću je upozoravala da se privatizacija sprovodi na pogrešan način. To je međutim, ocenjeno kao ,,jeres’’ i oni koji su to govorili bili su verbalno proganjani i napadani zbog takvog mišljenja. Sad se ipak vidi ko je bio u pravu – poništena je svaka treća ili četvrta privatizacija! Posle obavljene privatizacije postavlja se pitanje – čija  je naša zemlja? Odnosno. Čija će biti naša zemlja?

Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena strategija privatizacije u poljoprivredi, kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Na žalost, u tim propalim privatizacijama (oko 100 u agraru) otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište.

Zadatak države je sada da u procesu restrukturisanja oporavi ta agrarna preduzeća, omogući im da opet ,,stanu na noge’’.  Reč je o firmama koje mogu dobro da rade i što je najvažnije, sposobna su da zapošljavaju radnu snagu, što je Srbiji sad najpotrebnije. To znači  PKB i PIK ,,Bečej’’ treba da budu javna preduzeća.

Državnu zemlju, ima je oko 490.000 do 600.000 hektara treba prodati NAŠIM SELjACIMA (pominje se cifra od tri milijarde evra) i taj novac uložiti u razvoj domaće poljoprivrede! Mišljenje eksperata je da  državno zemljište ostane kod istog vlasnika i da se izdaje u zakup sadašnjoj generaciji domaćih poljoprivrednika i da oni to obrađuju dok imaju interesa… Potom opet da se  izdaje drugoj generaciji poljoprivrednika. Uostalom, tako rade Jevreji kod kojih je celokupno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini ili je paradržavno pa ga izdaju u zakup od 49 godina.

U procesu privatizacije činjeno je niz grešaka. Prema sadašnjoj regulativi promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen. Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo je obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna, što je najveći propust! Agencija opet tvrdi suprotno, da nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, to jest celo preduzeće! Tu se i krije kvačka, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme niti u početnu cenu na licitacijama… Cena se ipak zidala i kroz zemljište koje se dobijalo na korišćenje!

Sa dokazom o kupovini firme novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta! To je teško sad ispraviti, pa je u toku i preprodaja zemljišta i čitavih agrobiznisa sa strancima, a potom će se tragovi kapitala od tih prodaja zagubiti na nekom ostvrlju!

U deceniji protekle privatizacije agroprivrede Srbije bez posla je ostalo više od 100.000 radnika, a to je danas više od 300.000 gladnih usta. Posebno je pitanje ko i kako treba da snosi odgovornost za četvrtinu ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Srbiji za koje su ugovori o privatizaciji poništeni, a njihova imovina opljačkana, bez ikakvih posledica po nesavesne kupce i sve u lancu državnih institucija koji su bili dužni da kontrolišu da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorne obaveze. U privatizaciji preduzeća oštećeni su radnici i penzioneri koji su decenijama odvajali deo ostvarene dobiti i umesto raspodele na plate izdvajali za kupovinu zemljišta, mehanizacije, izgradnju objekata… Da su oni postali vlasnici akcija u preduzećima drugačije bi se određivale cene sirovina, jer bi i njive za primarnu proizvodnju bile njihove, ali bi i deo fabrika bio u njihovom vlasništvu. U vreme SFRJ, primera radi, turistički poslenici iz Dalmacije su ulagali u proizvodnju hrane u Vojvodini, ali nisu postajali vlasnici njiva!

Veći deo procena kapitala u poništenim ali i u ostalim privatizacijama agrara radilo je nekoliko uglednih profesora. Sad, kada se kritikuju loše urađene privatizacije, koje su oni, između, ostalog vodili, ali to ne kažu, postali su najveći kritičari loše urađenog posla!

Dakle, pokidani su reproduktivni lanci od njive do trpeze. Jer, da su u privatizaciji učestvovali oni koji su ih gradili bili bi i delom vlasnici tih fabrika, šećerana, uljara, prehrambene industrije i ostalog, oni bi uticali na cene sirovina i samim tim finalnih proizvoda. Ovako ni na šta ne utiču… Sad se izmišlja ,,rupa na saksiji’’ pa se formiraju klasteri. Ranije su to bile reprodukcione celine. Dakle, sve smo uništili, pa sad pokušavamo da gradimo, samo pod drugim imenom! Zato se i postavlja pitanje čija je naša zemlja?! Ona je danas paorska, državna i tajkunska (domaći i strani tajkuni)! Cija će biti  – videćemo!

Rezultat svega toga je da sad imamo 30 do 40 odsto proizvodnje iz 1989. godine!

Dakle, u Srbija 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega je obradivo oko 4,2 miliona hektara, na kojima se ekstenzivno proizvodi hrana! Po poslednjem popisu obrađuje se ili kako se ističe (koristi se) tek 3.355.859 hektara. Dakle, ne koristi se blizu 850.000 hektara koji se nalaze u parlogu! Prosečna veličina poseda u Srbiji je 4,5 hektara. Inače, u Srbiji po popisu ima 631.122 poljoprivrednih gazdinstava. Od toga je 628.555 porodičnih domaćinstava i 2.567 (ili 0,4 odsto) gazdinstava pravnih lica i preduzetnika. Istraživanja pokazuju da se poljoprivredom u Srbiji bavi oko dva miliona stanovnika. Od toga stočarstvom se bavi oko 330.000 njih i imaju prosečno u proseku po 1,9 grla u stajama! Na postojećim površinama se uzgaja 908.990 goveda, 3.403.288 svinja, 1.729.278 ovaca, 235.576 koza, 26.627.308 živine i 673.651 pčelinje društvo. Od mehanizacije utvrđeno je da gazdinstva poseduju 408.734 dvoosovinskih traktora i oko 25.000 kombajna. Sve ta mehanizacija je davno bila punoletna, danas u proseku imaju oko 25 godina! Učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu je oko 11 odsto, a sa prehrambenom industrijom to je oko 15 – 16 odsto. U ukupnom izvozu Srbije agrar učestvuje sa 23, a u uvoz sa osam odsto.

Najveći gubitnici  srpske privatizacije su radnici, koji su masovno ostali bez posla, a stočni fond je i bukvalno desetkovan. Tek sa 30 odsto učestvuje u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede, a trebao bi najmanje  sa 60 odsto! On se i dalje godišnje smanjuje za dva do tri odsto!

Privatizacija oranica predstavlja osmišljenu pljačku uz pomoć države! Današnji srpski veleposednici imaju znatno veće posede nego što su ih u Vojvodini imale porodice Dunđerski, Kotek i Fernbah, uoči Drugog svetskog rata! Oni su zajedno posedovali oko 11.200 hektara plodne zemlje (prvi 4.900, druga 3.800 i treća 2.500). Sve to nije ni polovina onoga što danas imaju recimo ,,MK Grupa’’, ,,Delta’’. ,,Matijević’’… Najviše privatizovanih njiva je u Vojvodini koja zvanično ima oko 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta (od čega je oko 1,1 miliona hektara u privatnoj, oko 300.000 hektara u državnoj i oko 130.000 hektara u društvenoj i zadružnoj svojini. Prema poslednjem popisu u Vojvodini postoji oko 146.000 vlasnika obradive zemlje. U tome 1.285 Vojvođana poseduje oko 210.000 hektara zemlje. Prosečna veličina njihovih gazdinstava je 163 hektara. Uz to, još njih 71 ima posede od 300 do 500, a 25 od 500 do 1.000 hektara. Treba reći i to da je i pre ove poslednje privatizacije zemljište u Srbiji, čak 95 odsto poseda, bilo u privatnom posedu, (seljaka i onih kojima je to bila dodatna delatnost uz redovan posao). Tada su samo veliki kombinati koje smo uništili (osim PKB i PIK ,,Bečej’’) bili u državnom vlasništvu. PIK ,,Bečej’’ sad ponovo očekuje privatizacija, ali je cilj da se kombinat više ne rasparčava.

Svi oni daleko su od današnje velike četvorke koja, ukupno obrađuje više od 100.000 hektara u Srbiji, što sopstvenog zemljišta dobijenog kupovinom nekada moćnih kombinata, što državne zemlje koju su, u zakup, dobili u privatizacionom paketu ili je zakupili docnije.

Reč je o Miodragu Kostiću čiji je najveći pojedinačni pazar bila (oko 8.500 hektara), koji u Srbiji i Ukrajini obrađuje, ugovara proizvodnju i trgovinu na oko 265.000 hektara zemlje! Od 2000. godine u vlasništvu sistema MK Group su (šećerane Fabrike u Pećincima, Vrbasu, Kovačici i Baču), više od 10 poljoprivrednih preduzeća (,,Agrounija’’, ,,Đuro Strugar’’, ,,Labudnjača’’, ,,Vojvodina’’, ,,Panonija’’, ,,Elan’’…) trgovinski i skladišni kompleksi (,,Granex-port’’, ,,Žito Bačka’’) koji su uspešno restrukturisani i objedinjeni u moderne i visokoprofitabilne srpske kompanije orijentisane na izvoz. Nakon zapaženih rezultata u agraru Srbije, napravljen je znatan iskorak – MK Group započinje poljoprivredne aktivnosti u Ukrajini. Tako je 2006. godine osnovano Greenfield preduzeće pod nazivom ,,Agro Invest’’ Ukrajina.  Ostale uspešne kompanije, članice  MK Group sistema su: Carnex – vrhunski brend u mesnoj industriji, MK Fintel Wind, pionirski projekat u Srbiji u oblasti ,,zelene’’ energije, MK Mountain Resort, prestižni skijaški centar na Kopaoniku, M&V Investments, vodeće brokersko –lidersko društvo i MK IT Business Solutions – SAP Silver Partner. Sredinom 2013 godine Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je dokapitalizovala MK Group što predstavlja  potvrdu kvaliteta i kredibiliteta grupe, kao i podsticaj za dalji razvoj i unapređenje svih aspekata poslovanja. Početkom 2014. godine kompanija Sunoko, članica MK Group, preuzela je većinski deo akcija AIK banke. Kompletna kompanija godišnje ostvaruje oko 650 miliona evra prometa! Greenfield preduzeće pod nazivom iskorak – MK ne srpske kompanije orijentisane na izvoz.

Tu je i Miroslav Mišković, koji je, u Staroj Pazovi, kupio ,,Napredak’’ (7.100 hektara), a u Apatinu ,,Jedinstvo’’ (6.820 hektara), Đorđiju Nicoviću, koji je bio privatizovao nekada čuveni PIK ,,Bečej’’ (sa tadašnjih oko 11.600 hektara) i, najzad Petru Matijeviću čija najveća pojedinačna kupovina je bajmočka ,,Ravnica’’  (oko 5.000 hektara)! Nakon oglašavanja za prodaju još 502. državne firme, u septembru 2014. godine, kako nezvanično saznajem Petar Matijević je bio zainteresovan da kupi još 10 poljoprivrednih preduzeća koja imaju atraktivno poljoprivredno zemljište. Među njima su ,,Bačka’’ u Sivcu, PIK ,,Zemun’’ i druga sa liste za prodaju. Ako on kupi samo nekoliko firmi ima šansu da bude najveći veleposednik u Srbiji! Posle toga se prvi put dogodilo da domaći tajkun kupuje zemlju od stranog. Tako je Matijević od ,,Agrokora’’ (Hrvatska) u 2015. godini kupio imanje od oko 4.500 hektara… To nisu jedina gazdinstva koja su oni u poslednjoj deceniji kupili zaokružujući svoje i za evropske prilike velike posede, naprotiv.

Tajkuni i sumnjivi biznismeni su u poslednjoj deceniji uz mahinacije i ,,štelovanje’’ tendera dobili oko 300.000 hektara zadružne i državne zemlje u Vojvodini! Svi oni, posede su platili manje od 500 evra po hektaru. Odnosno, toliko je plaćano samo kombinatima! Sve što je prodavano, procenjivano je ukupno, od oka. Bez posebnog izdvajanja obradive zemlje!

Danas je cena hektara obradive zemlje u Vojvodini oko 15.000 evra, pa nije teško izračunati koliko su novi vlasnici zaradili samo na razlici u ceni zemljišta koja je u međuvremenu i narasla.

 

Dakle, namerno guranje poljoprivednih preduzeća u stečaj, a potom njihova prodaja u bescenje, bio je jedan od metoda kojim su se pljačkale plodne, najčešće vojvođanske oranice. U proteklih desetak godina na ovaj način tajkuni, kriminalci i sumnjivi biznismeni sa sumnjivim novcem, pokupovali su za male pare zemlju i voćnjake, ali i farme, mehanizaciju, objekte…

Dakle, od 5,1 miliona hektara poljoprivrednih površina u Srbiji, su u vlasništvu paora, države i tajkuna (domaćih i stranih)! To je i odgovor čija je danas naša zemlja!

Uspon i pad

Sa ukupno 16.000 hektara privatizovanih u Sivcu, Aleksi Šantiću, Bačkoj Topoli, i drugim mestima, među velikim vlasnicima zemlje do pre nekoliko godina nalazio se i Mile Jerković. Zbog neizmirenih ugovornih obaveza, nekoliko gazdinstava mu je oduzeto, ali je na njima ostala prava pustoš. Umesto da mu se, čim prvi put nije platio ratu ugovora, gazdinstva oduzmu, ostavljano mu je i po godinu dana, taman da ubere i, naravno, proda sav rod. Tada nešto uplati, pa opet po starom. Na stranu što je podizao velike kredite, pa je zemlja tih gazdinstava i danas pod hipotekom. Za njega se kaže da je zemlju kupovao sa novcem od uhapšenog narko – dilera Šarića. Postao je svedok – saradnik, pa i danas mnogo košta državu, jer ga kao svedoka – saradnika čuva 20 policajaca!

Što se tiče preostale državne zemlje (otprilike 300.000 do 400.000 hektara) ona se uz pravu jagmu, izdaje u zakup. Posebna kategorija je dodatnih 130.000 hektara koji se, u okvirnom odnosu pola – pola, vode kao zadružni i društveni posedi.

U društvenom vlasništvu (iako ona po ustavu ne postoji) je, još uvek zemlja ranije privatizovanih kombinata u kojima je, zbog lošeg gazdovanja, privatizacija raskinuta, ili su, poput već pominjanog PIK ,,Bečej’’, otišli u stečaj. Bečejski kolektiv o;očekuje nova privatizacija, a zalaganje zaposlenih je da ne dodje do njegovog cepanja, već da firmu novi vlasnik kupi u celosti!PIK ,,Bečej’’, otišli u stečaj,.

Što se radnika tiče, način privatizacije srpske poljoprivrede, bi mogao da se nazove zakonski osmišljenim zločinačkim poduhvatom!

Strane gazde

Prekupljujući zemlju od domaćih preduzeća koja su je ranije privatizovala, u posed poljoprivrednih gazdinstava, a time i obradive zemlje u Vojvodini došlo je više stranih kompanija. Iako zvanično ne mogu biti vlasnici zemlje, kada kupe kombinate dobijaju i zemlju!

Prema,  raspoloživim podacima, oni ukupno poseduju 22.000 hektara. Najviše 10.500 hektara, mahom u Srpskom Miletiću, Bačkom Brestovcu i Feketiću, ima irski ,,Baltik properti investments’’, a tu su i dva najveća hrvatska tajkuna Ivica Todorić i Marko Pipunić. Todorićev ,,Agrokor’’ uglavnom, u okolini Zrenjanina, gde je kupio uljaru ,,Dijamant’’, imao je oko 6.000 hektara, a Pipunićeva ,,Žito grupa’’ iz Osijeka, u Ratkovu, nadomak Odžaka, nešto više od 2.000 hektara.

 

(Autor je član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti i član je Naučnog društva ekonomista Srbije)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Okviri uz tekst

 

Veleposednici praznih staja

U vreme kada stočarstvo Srbije nestaje, jer je višedecenijski godišnji pad dva do tri odsto, staja kod veleposednika uglavnom nema krupne stoke (čitaj goveda)! Izuzetak je ,,Delta’’, ali i to je zanemarljivo u odnosu na hektare koje obrađuju! Kada bi oni po svakom hektaru imali samo po jedno grlo stoke (sad u Srbiji imamo 0,30 grla po hektaru), rešio bi se problem srpske poljoprivrede. Samo kod domaćih veleposednika to bi bi bilo gotovo 100.000 grla u stajama. Toliko nam treba kako bi ispunili kvotu izvoza ,,bebi bifa’’ u EU. Jer, već dve decenije imamo dozvolu za godišnji izvoz od 8.875 tona. U Srbiji nema junadi, tek između 15.000 i 20.000 hiljada pa ni ,,bebi bifa’’ za izvoz. Pre dve godine izvezeno je manje od 600 tona… Nije ga bilo više. Prethodnih godina dostizali smo izvoz najviše do 2.000 tona godišnje. Međutim, i to je malo. Jer, primera radi, recimo 1990. godine iz SFRJ je izvezemo u svet čak 50.000 tona ,,bebi bifa’’. Od toga je sa današnjih prostora Srbije otpremljeno čak 30.000 tona! Tada se meso izvozilo za SAD, (šunka u konzervama je išla za američku vojsku) i za taj novac su, recimo, kupljeni ,,lejland’’ autobusi za Beograd i stiglo je mnogo investicija. Danas nema stoke, nema mesa, a strane direktne investicije su lane bile tek 1,2 milijarde dolara. Od stranih direktnih investitora  poslednjoj deceniji koje su stigle u Srbiju u agrar je ulagano tek 0,6 do 1,7 odsto novca!

 

Dakle, u vreme kada je u Srbiji potpuno praznih 50.000 kuća i u još oko 150.000 niko ne živi, to znači da je prazno isto toliko staja i obora za tov stoke. Kada bi se one napunile, bilo bi mesa i za izvoz. Sad ga moramo uvoziti. Smo u 2014. godini u Srbiju je uvezeno 18.000 tona mesa, 330.000 živih tovljenika i 35.000 tona mesa treće kategorije… Danas se u Srbiji proizvodi godišnje do 450.000 tona mesa i troši po stanovniku godišnje manje od 43 kilograma. Koliko je to manje nego samo pre dve i po decenije nego samo pre dve i po decenie. je činjenica da se tada proizvodilo 650.000 tona godišnje i trošilo 65 kilograma po stanovnilk najbolji podatak je činjenica da se tada proizvodilo 650.000 tona godišnje i trošilo 65 kilograma po stanovniku.

 

Na postojećim površinama (5,1 miliona hektara) u Srbiji uzgaja se 908.990 goveda, 3.403.288 svinja, 1.729.278 ovaca, 235.576 koza, 26.627.308 živine i 673.651 pčelinje društvo. Od mehanizacije utvrđeno je da gazdinstva poseduju 408.734 dvoosovinskih traktora i oko 25.000 kombajna. Sve ta mehanizacija je davno bila punoletna, danas u proseku imaju oko 25 godina!

 

Učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu je oko 11 odsto, a sa prehrambenom industrijom to je oko 15 – 16 odsto. U ukupnom izvozu Srbije agrar učestvuje sa 23, a u uvoz sa sa osam odsto.

 

 

 

 

 

 

 

Paorima uzimaju zemlju ispod žita

Nije prošlo ni godinu dana (2014.g) od kako je premijer Srbije odlučio da bačku zemlju što proda, a što izda Arapima za iz­nose niže od onih koje su naši paori bili spremni da plate da im je ta zem­lja bila dostupna (a nije), a već se situacija ponavlja sa banatske strane pokrajine. Zašto je građanin Srbije u sopstvenoj državi biće drugog reda? Zašto ne dajemo prednost malima i domaćima i tako razvijamo privredu konkurencije, umesto što naginjemo kreiranju sistemima na ivici monop­olskog? Zbog čega se koči napredak domaćeg biznisa, a stranom se čine ustupci do mere izrade lex specialisa po meri nečijih interesa? Državne zemlje ima koliko je ima i ne možemo izmisliti neku drugu da je stavimo na raspolaganje domaćim gazdinstvima, nakon što postojeću ustupimo stran­cima. Ima je koliko je ima, a to sada znači direktan sukob interesa naših i stranih interesenata. Veliki su rizici za naše ljude. Piše se nov Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Potrebno je legalizovati davanje zemlje u za­kup na 30 godina, jer trenutni Zakon omogućava dugoročno izdavanje zemlje na maksimalan period od svega 20 godina. Novim nacrtom se predviđa i prodaja državnog poljo­privrednog zemljišta. Koje se namere kriju u paragrafima kojima se zabranju­je prodaja državne zemlje na području od 30 kilometara od državnih granica i 10 kilometara od građevinskog zemljišta? Domaći paori bi rado kupili ovu zemlju i pitanje je za koga se ona sklanja iz prometa? Uos­talom, kada oko građevinskih zona šestarom opišemo krug poluprečnika 10 kilometara, od vojvođanske zemlje skoro ništa ne preostaje. Na piramidu nejasnoća, dodaje se i slučaj nerešene restitucije. Ovim se i treća kategorija interesenata pojavljuje u “ringu” borbe za prava i interese. Namera države bi trabalo da bude najpre restitucija, a zatim prodaja ostatka državnih oranica domaćim poljoprivrednici­ma. U pomenutom nacrtu Zakona o poljoprivrednom zemljištu posebno zabrinjava ubačeno ovlašćenje Min­istru da naknadno propiše pravila po kojima će se postupati po osnovu pra­va prečeg zakupa. Zašto ne transpar­entno zakonom odmah u njegovom tekstu? Nadamo se da paori neće dati zemlju i da su spremni da se bore za nju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Iskustva EU u prodaji njiva strancima

Prebrza prodaja zemlje

Nove članice EU ne daju svoje oranice ni posle mnogo godina od trenutka punopravnog članstva, a mi od poslednje ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju

 

Trenutak otkada će stranci, a pod tim se podrazumevaju fizička lica, moći da kupuju zemlju u Srbiji iz dana u dan sve je bliži. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) koji tako nešto predviđa ratifikovale su praktično sve zemlje članice Evropske unije. To je poslednja učinila Litvanija.

 

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Srbije i Evropske unije (EU) ratifikovalo je svih 27 zemalja članica Evropske unije zaključno sa Litvanijom koja je to učinila 18. juna 2013. SSP je stupio na snagu 1. septembra 2013. pošto ga je prethodno potvrdio i Savet ministara EU. Proces ratifikacije u EU je trajao tri godine a povremeno je dolazilo do zastoja zbog nedovoljne saradnje s Haškim tribunalom i spornih pitanja u odnosima sa pojedinim članicama, poput Litvanije.

 

 

Pitanje vlasništva nad oranicama nije bez osnova ako se zna da, po Ustavu, stranci ne mogu da budu vlasnici zemlje u Srbiji. Međutim, uprkos ovoj ustavnoj odredbi stranci su kod nas postali vlasnici zemlje i to preko poljoprivrednih preduzeća koja su kupovali u procesu privatizacije. I ne samo to. Po slovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju za nekoliko godina i strani državljani, fizička lica, moći će da postanu vlasnici pod istim uslovima kao i naši građani. Druge zemlje nisu  bile toliko liberalne kada je ovaj nacionalni resurs u pitanju.

Po slovu Sporazuma nakon četiri godine od trenutka kada ga i poslednja zemlja članica ratifikuje, a to bi moglo da znači već u 2017. godini, mi bismo trebali, kako je izričito navedeno, da dozvolimo strancima, građanima Unije, da pod istim uslovima kao i domaća lica mogu da kupuju zemlju. Naš Zakon o poljoprivrednom zemljištu, u kome sada postoji zabrana za tako nešto, moraće da se izmeni.

 

2015.

Primeri…

Druge zemlje, koje su već u EU dosta dugo, to ni izbliza nisu učinile. Ostavile su sebi dosta duge rokove nevezano za članstvo u Uniji. U slučaju Poljske zabrana prodaje zemlje strancima na snazi je 12 godina od datuma ulaska u EU.

Mađarska je ispregovarala sedam plus tri godine. Taj rok Mađarima uskoro ističe. I pre toga severni sused Srbije je bio najradikalniji u odbrani da stranci budu vlasnici njihove zemlje. Tako je Mađarska, kao punopravna članica EU, odlučila da trajno zabrani stranim državljanima da kupuju obradivo zemljište. Uoči katoličkog Božića 2012. godine, mađarski parlament usvojio je ustavne amandmane koji to predviđaju. Vlada je ovaj korak nazvala ,,istorijskim’’, mada analitičari procenjuju da bi on mogao da dovede do trvenja sa EU. Ustav će da štiti mađarsku zemlju kao nacionalno blago, naše zajedničko nasleđe i osnovu našeg života, objavilo je tim povodom mađarsko ministarstvo za ruralni razvoj. Vlada Mađarske ističe da je došla nova era za domaću poljoprivredu I da zemljište mora da se zaštiti od strani, ali I domaćih špekulanata i bankara koji bi da naprave dobar posao na račun domaćih farmera. Stranci su, inače. Već bili onemogućeni da kupuju mađarsko poljoprivredno zemljište na osnovu privremene mere, koja je bila deo pristupnog sporazuma za ulazaka Mađarske u EU iz 2003. godine. Cilj te mere je bio da se izbegne nagli rast cena mađarskog poljoprivrednog zemljišta ne bi li se postepeno dostigle cene zemljišta u EU, uključujući i usednu Austriju. Ovoj meri važnost je isticala 2011. godine, ali je ona u međuvremenu produžena do aprila 2014. godine. Nijedna od poslednje primljenih deset članica EU, uključujući i Hrvatsku, tako nešto nije dozvolila dok ne uđe u punopravno članstvo, a pojedine zemlje su zadržale moratorijum na takvu prodaju zemlje i posle toga.

Zašto smo mi, koji još nemamo ni datum za početak pregovora za članstvo u EU, a ne znamo ni kada bismo mogli da postanemo punopravni članovi, u SSP-u ispregovarali rešenje na sopstvenu štetu – pitanje je koje traži odgovore. Jedan od ponuđenih, da smo u vreme pregovora očekivali da postanemo članovi ujedinjene evropske porodice sredinom ove decenije, zvuči krajnje naivno. Dakle, za razliku od severnog suseda Srbija, koja nije ni član EU, a sad očekuje datu za početak pregovora koji će trajati oko osam godina, odlučila je da prodaje zemlju strancima. Postavlja se pitanje da li mi uopšte želimo da štitimo ovaj nacionalni resurs kao naš severni sused i neke druge zemlje i da li smo u toj borbi spremni na tako radikalna rešenja kakva je preduzela Mađarska. Odgovor na ovo pitanje treba da daju političari!

U Ministarstvu poljoprivrede Vlade Srbije, iako su svesni ovog problema, zvanično još ne predlažu nikakvo rešenje. Bilo je razmišljanja da se od svih 27 članica Unije zatraži izmena datog obećanja, ali i da se donese zakon koji bi ograničio veličinu poseda koji mogu da kupe strani državljani ili da im se vlasništvo nad zemljom omogući uz uslov da imaju prebivalište na teritoriji Srbiji.

Poslenici u ovoj oblasti ističu da bi trebali da obnovimo pregovore sa Briselom po ovom pitanju. Ukoliko njihovi pritisci budu veliki trebalo bi da tražimo da se strancima omogući kupovina zemlje tek posle pet ili deset godina od našeg ulaska u EU. Neki, posebno vlasnici manjih poseda,  predlažu radikalan mađarski stav – zakonom zabraniti prodaju zemlje strancima.

Zašto su tranzicione zemlje uvele ograničenja o prodaji zemlje? Odgovor je zato što je zemlja bila jeftina i što je pretila opasnost da bude rasprodata budzašto. To je urađeno u Rumuniji i stranci su tamo doneli GMO tehnologiju. Mađarska je isto tako olako odmah posle pada socijalizma prodavala zemlju pa je izgubila suverenitet u zapadnoj Mađarskoj. Posle je reotkupljivala tu istu zemlju. I u Srbiji je zemlja u privatizaciji otišla za male pare. Cena joj je, preračunato, bila od 200 do 500 era po hektaru, a sada šeici kupuju, u aranžmanu države, po 12.500 evra po hektaru. U nekim delovima Bačke hektar već sada košta i 20.000 evra. Dakle, ukoliko se neka mera ne preduzme samo je pitanje trenutka kada će stranci masovno početi da kupuju oranice.

Jer, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), koji tako nešto i predviđa, ratifikovali su praktično sve članice EU. To još jedino nije  učinila Litvanija, a to bi moglo da se dogodi svakog trenutka.

Želja, revizija SSP

Prilikom nedavnog skupa posvećenog problemima agrara i izvozu hrane Božidar Đelić, pregovarač i potpisnik SSP upitao je Vensana Dežera, šefa delegacije Evropske unije u Srbije, da li se može pokrenuti revizija Sporazuma. Dežerov odgovor je bio – morate da pitate Brisel.

Šta, uostalom, Srbija može da uradi da minimizira moguću štetu?

Ex ministar poljoprivrede, Goran Knežević rekao je da je, jedna od zamisli, da se stvarno pita Brisel. Da se od svih 27 članica Unije zatraži da nam omoguće ono što su druge zemlje u pristupanju EU sebi obezbedile – da im stranci za budzašto ne razgrabe neobnovljiv resurs kao što su plodne oranice. Može li se, drugačije rečeno, nekim domaćim propisom dobiti malo na vremenu dok ne ojačamo i cena naših hektara ne budu približno kretanjima u EU. Poljoprivredno zemljište je veliki resurs koji ne smemo da rasprodamo, kao što smo rasprodali preduzeća, rekao je ministar.

Jedno od rešenja, kako saznajemo u Ministarstvu poljoprivrede, moglo bi da bude da stranci kao budući vlasnici zemlje budu ograničeni time da samo oni koji imaju prebivalište na teritoriji Srbije mogu da kupuju zemlju. Neko drugo rešenje moglo bi da bude da se strancima ograniči veličina poseda koji mogu da kupe. Takvo rešenje postoji i u drugim zakonodavstvima zemalja članica EU.

Problem sa prodajom zemljišta strancima nije jedini koji je nastao usled loše ispregovaranog SSP-a, već i zbog početka liberalizacije trgovine poljoprivrednim proizvodima od 1. januara 2014. godine. Koliko je poznato, od Evropske komisije još uvek nije zatraženo da nam produži rok za liberalizaciju. Ministar Knežević je izjavio da očekuje da taj rok bude pomeren za nekoliko godina, ali i da će se tek razmatrati spisak proizvoda koji bi mogli da budu obuhvaćeni eventualnim produžetkom roka, odnosno da Ministarstvo poljoprivrede radi potrebne analize.

VAŽNO

Izuzeto nacionalno bogatstvo!

Prema članu 3 Zakona o privatizaciji, iz privatizacije se izuzima nacionalno bogatstvo, odnosno zemljište, a i dosadašnji Zakon o zemljištu zabranjuje prodaju zemljišta strancima! Razlog je što se ono tretira kao teritorija! Stranci međutim kažu da oni nisu vlasnici zemljišta nego preduzeća i da na osnovu toga obrađuju zemlju!

Po slovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kada ga i poslednja zemlja potpiše – ratifikuje (čeka se na Litvaniju), već u 2017. godini, bismo trebali, kako je izričito navedeno, da dozvolimo strancima, građanima EU, da pod istim uslovima kao i domaća lica, kupuju zemlju. Dakle, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, u kome sad postoji zabrana za tako nešto, moraće da se izmeni. Druge zemlje, ni izbliza nisu ispregovarale ovako kratke rokove, pogotovo ne nezavisno od članstva u Uniji. Nijedna od poslednje primljenih članica EU, tako nešto nije dozvolila, dok ne udje u punopravno članstvo, a pojedine zemlje zadržale su moratorijum na takvu prodaju zemljišta i posle toga. Hrvatska, iako postaje član za nekoliko meseci, još pregovara o pitanju prodaje zemljišta.