Privatizacija i imovina 2

Sluga Jernej i njegovo pravo

Kao sluga Jernej u potrazi za svojim pravom, Ivan Krašić iz Pančeva decenijama dokazuje da je imovina na Luštici, opština Herceg Novi (Crna Gora) – njegova. Gotovo tri decenije piše na sve adrese institucija pravde u Crnoj Gori, podatire dokaze, pokreće sudske sporove. I ne broji više koliko je puta presavio tabak i koliko je prevalio od Crne Gore do Pančeva da nađe zaturenu pravdu. Danas je njegova sudbina pred Vrhovnim sudom Crne Gore, odakle starina čeka barem odgovor. Traži imovinu koju je nasledio od dede – 250 parcela (u dokumentima čestica) samo u katastarskoj opštini Mrkovi, plus u katastarskoj opštini Rose – podeljena je drugima i rasprodata. Za neke Ivanove parcele ovih danas se javljaju agencije za promet nekretnina, trgovci su neki drugi ljudi, a kupaca ima odasvud. „Ne trgujte tuđim, apelujem na trgovce!”, upozorava Krašić, i nada se da će kad-tad barem pred međunarodnim sudovima dokazati da je imovina na Luštici samo njegova. O tome poseduje dokumente: Zapisnik iz zemljišnih knjiga od 10. avgusta 1896. godine, s kojim potvrđuje da je zemlju na Luštici, kao prvi doseljenik, kupio njegov deda Ilija (Save) Krašića. Zapisnik je potpisao i „kotorski sudac” Atanasije Vilić.

Među više stotina hiljada prijava, koliko se pretpostavlja da je stiglo na adresu Direkcije za imovinu Srbije, nalaze se i prijave članova porodice Karađorđević. Kneginja Jelisaveta Karađorđević traži da joj Vlada Srbije vrati vilu Crnogorka, koja je u vreme zajedničke države Srbije i Crne Gore bila beogradska rezidencija crnogorskih zvaničnika. Ova vila je posle razlaza Srbije i Crne Gore, 2006. godine, ispražnjena shodno teritorijalnoj podeli imovine i sad je u vlasništvu Vlade u Beogradu. Kneginja Jelisaveta s podstanarskim statusom u Beogradu i njen brat knez Aleksandar, koji živi u Parizu, traže povraćaj vile, jer je do nacionalizacije posle Drugog svetskog rata, kada je postala jedna od rezidencijalnih objekata bivše Jugoslavije, bila vlasništvo njihove majke kneginje Olge Karađorđević. Advokatska kancelarija Đorđa Đurišića je u ime prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića Direkciji za imovinu Srbije podnela prijavu za evidentiranje imovine koja je pripadala njegovoj baki kraljici Mariji i dedi kralju Petru Drugom. Nakon donošenja zakona o restituciji potrebno je regulisati pitanje vlasništva nad dvorskim kompleksom na Dedinju površine od oko 130 hektara. Karađorđevići ne potražuju samo imovinu u Srbiji, nego i u republikama bivše SFRJ, Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori, gde su zakoni o restituciji doneti pre desetak godina. Od imovine u Crnoj Gori Karađorđevići potražuju i kuću na Cetinju, u kojoj se rodio kralj Aleksandar, dvorac Leskovac u Rijeci Crnojevića i letnjikovac u Miločeru, koji crnogorska Vlada koristi kao rezidencijalni objekat. Međutim, dvorac koji radi kao elitni hotel, a koji je podigao kralj Aleksandar Karađorđević 1935. godine, još dugo neće menjati vlasnika niti svoju namenu. „Članovi kraljevske porodice dobrodošli su tamo, ali samo kao turisti”, pisalo je u odgovoru, a to je bio i ostao politički stav Crne Gore povodom predatog zahteva srpskog prestolonaslednika za povraćaj te imovine. Upućeni opet kažu da u zemljišnim knjigama u Kotoru ima dokaza da dve miločerske plaže i dvorac pripadaju kraljevskoj porodici. U Srbiji Karađorđevići polažu pravo na dvorski kompleks koji su pre desetak godina dobili na korišćenje, još dve vile na Dedinju i placeve u centru Beograda. Osim toga, princeza Jelisaveta, kćerka kneza Pavla, potražuje od Vlade Srbije vilu na Dedinju koja je bila vlasništvo njene majke. Karađorđevići su već ponudili rešenje za dvorski kompleks, a po kom bi Beli dvor bio na raspolaganju državi, a Stari dvor na raspolaganju prestolonasledniku do kraja života, pa bi se kasnije odlučilo šta bi se radilo s njim.

Slično je i s dvorcem na Brdu kod Kranja u Sloveniji koji slovenačka vlada, takođe, koristi kao reprezentativni objekat u kojem je leta 2006. godine boravio princ Aleksandar sa princezom Katarinom Karađorđević. Knez Pavle je u posedu imao dvorac Brdo kod Kranja, a njegovi potomci su tražili tu imovinu. Kralj Aleksandar i kraljica Marija su posedovali sopstvenu imovinu na Bledu i Bohinjskom jezeru. Slovenija jeste usvojila Zakon o restituciji, ali je njime isključila kraljevsku porodicu s obrazloženjem da se članom 81. njenog Ustava ne daju prava na povraćaj imovine porodici Karađorđević. Oni se pozivaju na Ukaz o oduzimanju državljanstva i konfiskaciju imovine Karađorđevića koji je donela Skupština SFRJ 1945. godine.

U Hrvatskoj Karađorđevići nisu imali nekretnine, a u Bosni i Hercegovini su imali posed u Han Pijesku. U Makedoniji je postojalo imanje u Demir Kapiji, koje se vodilo na kraljevića Tomislava. Imali su još u vlasništvu i akcionarski kapital u nekim akcionarskim društvima i bankama, kao i pravo korišćenja lovišta u Hrvatskoj, Vojvodini i Bosni. Budući da se zakon o restituciji u Srbiji očekivao početkom 2007. godine, a nije donet ni do početka 2010, Karađorđevići će morati da dokazuju svoje pravo nad vlasništvom koje potražuju. Kraljevska imovina, koja se nalazi u republikama bivše SFRJ, prvo treba da bude predmet sukcesije, nakon čega bi postala imovina države Srbije ili tih republika. Pre donošenja zakona o denacionalizaciji mora se utvrditi šta je porodična imovina Karađorđevića, a šta je za kraljevske potrebe gradila cela monarhija od 1914. godine, ali i ranije jer su Karađorđevići nasledili Obrenoviće, pa sve do 1941. godine. Imovina koja je nacionalizovana svakako treba da im bude vraćena.

____________________________________________________

Okvir

NASLEĐE KARAĐORĐEVIĆA

IMOVINA U CRNOJ GORI

–          Miločer, letnja rezidencija kraljeva u kojoj je do Drugog svetskog rata letovala kraljica Marija sa sinovima;

–          Vilu Topliš kraljica Marija je sagradila 1938. godine za prijateljicu, englesku dvorsku damu Rozmari Kreksvel;

–          Zgrada Etnografskog muzeja (nekada srpskog poslanstva) na Cetinju, u kojoj je rođen Aleksandar;

–          Ljeskovac u Rijeci Crnojevića, zimska rezidencija Karađorđevića sa desetak soba, koja je već sasvim dotrajala i oronula;

STATUS: predati su zahtevi za povraćaj imovine na osnovu crnogorskog Zakona o restituciji. Čeka se prvi korak Crnogoraca – inspekcijski pregled zahteva. Odgovor nije stigao ni do početka 2010. godine;

IMOVINA U SLOVENIJI

– Dvorac na Bohinjskom jezeru sa šumom i parkom;

–          Lovački dvorac u Kamničkoj Bistrici;

–          Princ Pavle je imao dvor na Brdu kod Kranja;

–          Kraljica Marija je posedovala imanja u Donjoj i Gornjoj Radovnji;

STATUS: Ustavni sud Slovenije odbio zahtev još pre deceniju i po;

 

IMOVINA U MAKEDONIJI

–          Princ Tomislav Karađorđević bio je vlasnik velikog imanja u Demir Kapiji, sa ukupno 2.700 hektara zemlje, na kome se nalazila hidrocentrala. Ovo imanje delimično je porušeno, a delimično rasprodato;

STATUS: Postoji Zakon o restituciji, ali nije rešen status imanja Karađorđevića;

 

IMOVINA U BOSNI I HERCEGOVINI

–          Rezidencija u Han Pijesku sasvim je porušena devedesetih godina u ratu;

IMOVINA U SRBIJI

–          Dvorski kompleks na Dedinju, sa parkom i šumom, kao i dve vile na Dedinju: Olgi, majci princeze Jelisavete, pripadala je vila u Užičkoj, a kraljeviću Tomislavu u Tolstojevoj ulici u Beogradu;

–          Nekoliko zgrada u Sarajevskoj i Krunskoj ulici koje su porušene;

–          Imovina u Soko Banji i okolini Topole;

STATUS: Nema zakona o restituciji, imovina je popisana;

_________________________________________________

 

Priča o imovini Karađorđevića u Crnoj Gori

Mada niko nikada u Crnoj Gori nije osporavao – već to čak s ponosom isticao u svim prezentacijama hotela i letnjih ponuda – da su vila Miločer i plaže oko nje pripadali dinastiji Karađorđević, ona je u paketu s gradom Svetim Stefanom izdata u zakup za naredne dve ili tri decenije (od 2006. godine). Naime, Savez za privatizaciju Crne Gore dao je zeleno svetlo da se oni izdaju u zakup singapurskom Amon rizortursu, koji je tada na tenderu ponudio najbolje uslove. U trenutku kada su donosili takvu odluku nisu znali, ili im nije bilo bitno, da će Karađorđevići odlučiti da sve ono što je pripadalo njihovoj dinastiji i u Crnoj Gori – traže nazad! Osim samog Miločera kao imovina Karađorđevića, čiji povraćaj traže naslednici Kraljice Marije, pominje se i sedam-osam manjih pratećih objekata, dve bezmalo najlepše plaže na Mediteranu, kao i stari dvorci u Rijeci Crnojevića i na Cetinju.

Priča o Karađorđevićima i njihovoj imovini u Crnoj Gori vuče korene još iz osamdesetih godina XIX veka. Crnogorski knez Nikola je još 1883. godine svojoj najstarijoj kćerki Zorki, koja se udala za kneza Petra Karađorđevića, sagradio skromni dvorac. Posle nekoliko godina dodelio je Petru i Ljeskovac, nekadašnji perjanički dom na obali Rijeke Crnojevića. Naslednik kralja Petra, Aleksandar, tridesetih godina prošlog veka, oduševljen lepotom Miločera i plaža oko njega, započinje gradnju još jednog dvorca, ali zbog ubistva u atentatu 1934. godine nije dočekao njegov završetak. Dvorac je 1935. godine završila njegova udovica kraljica Marija, koja je opet testamentom, Miločer i sve objekte ostavila sinovima Andreju i Tomislavu i njihovim potomcima, pri čemu je, iz nepoznatih razloga, izostavila najstarijeg sina kralja Petra Drugog i njegove potomke, što konkretno znači da se prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević ne može smatrati naslednikom! Iz dinastije Karađorđević poručuju da je došlo vreme da se ispravi nepravda učinjena kraljici Mariji oduzimanjem njene imovine, i zato njeni naslednici traže od Crne Gore da vrati sve što je oduzeto. Upravnik Zadužbine kralja Petra prvog Karađorđevića u Topoli Miladin Gavrilović tvrdi da potomci poslednje srpske dinastije neće odustati od dedovine u Crnoj Gori i da se vila kraljice Marije u Miločeru može tretirati samo kao porodična imovina i nikako drugačije. „Nadam se da će i crnogorski propisi u vezi s vraćanjem imovine ići u tom pravcu, i da se neće u ovom slučaju poneti kao Slovenci, koji su svima vratili oduzeto osim Karađorđevićima”, kaže Gavrilović. U ovom trenutku je nesporno da je imovina u Miločeru isključivo vlasništvo kraljice Marije Karađorđević. Oglašavanja zvaničnika o toj imovini u Crnoj Gori nema. Ipak, stigla je poruka od Crnogorske pravoslavne crkve, odnosno njenog mitropolita Mihaila (2006. godine), koji je najavu da bi Karađorđevići mogli zatražiti ono što je njihovo protumačio kao novi pokušaj „okupacije Crne Gore”.

Prodaja ostrva Sveti Marko kod Tivta je krajnje neodgovorna, dok o vlasništvu nad ovom prestižnom lokacijom ne odluči sud. Prema upozorenju generalnog sekretara Udruženja građana za povraćaj ostrva, Aleksandra Đurišića, datog pre jednu deceniju, ovakvo ponašanje države, ali i Agencije za privatizaciju, nepromišljeno je jer ostrvo ima svoje prave vlasnike – oko 200 građana kojima je dedovina nacionalizacijom oduzeta još pedesetih godina prošlog veka i koji se, kako kaže, neće pomiriti sa tom nepravdom. Iako u zemljišnim knjigama stoji da je beogradska kompanija Putnik vlasnik imovine u Crnoj Gori, on tvrdi da se ona mora vratiti starim vlasnicima. „Istina je da je Putnik 1966. i 1970. godine sa našim dedovima zaključio ugovore o kupoprodaji imovinskih prava, ali ti ugovori nisu važeći i to po dva osnova. Kao što može da se vidi na svakom rešenju o uknjiženju, koje je doneo Opštinski sud u Kotoru, Putnik je uknjižio samo pravo upravljanja i korišćenja, ali ne i raspolaganja imovinom. Kad je naša dedovina nacionalizovana, s obzirom na to da je pravo raspolaganja bilo društveno, sigurno je da naši dedovi niti su mogli, niti su preneli to pravo ugovorom na Putnik”, tvrdi Đurišić.

Udruženje postoji više od deset godina i okuplja građane, koji su, kako tvrde, vlasnici ukupno 2.000 kvadratnih metara, odnosno dve trećine ostrva Sveti Marko. Pravo vlasništva Putnika nad ostrvom, članovi Udruženja osporavaju pred Komisijom za povraćaj i obeštećenje u Tivtu, ali i pred Evropskim sudom u Strazburu. „Na vreme smo upozoravali državne organe da prodaja pre utvrđivanja porekla imovine na ovom ostrvu može da nanese samo štetu. Vrednost ostrva je veća od 70 miliona evra. Spor oko vlasništva otvoren je čim je Agencija za privatizaciju 31. jula 2006. godine pozvala zainteresovane da učestvuju u javnom nadmetanju za kupovinu ostrva, čija je početna cena bila 16,75 miliona evra. Zemljište i objekti koji pripadaju Putniku, površine su oko 301.000 kvadratnih metara i prodaju se u „viđenom stanju bez naknadnih reklamacija”, pisano je u pozivu. Međutim, odmah se Opštinskom sudu u Kotoru javio advokat američke kompanije Univorld, nesuđenog vlasnika Putnika, zbog čega se čak pred Međunarodnim sudom u Parizu vodi arbitraža. Ovo reagovanje za posledicu je imalo privremenu zabranu prodaje zemljišta. Da stvar bude još komplikovanija, sa ovim se ne završava spor onih koji pretenduju na vlasništvo nad ovom lokacijom. I ranije se kao vlasnik pojavljivala i Mitropolija crnogorsko – primorska.

Crnogorski Savez udruženja za vraćanje i zaštitu privatne svojine upozorava vlasti i državu da neosnovno ne otuđuju nacionalizovane objekte, jer bivši vlasnici ili njihovi potomci poseduju dokumente o oduzimanju. Naime, u Službenom listu Narodne republike Crne Gore, broj 8. od 30 aprila 1948. godine, objavljeni su ukazi prezidujuma Narodne Skupštine Crne Gore, da se kao „preduzeća od posebnog značaja nacionalizuje 57 firmi, to jest njihova imovina”. Dok jedan broj objekata na spisku više ne postoji, drugi su više puta promenili vlasnika, a ostalo su opštine prodale. Za mnoge, bivši vlasnici vode višegodišnje sudske sporove. Na spisku nacionalizovanih firmi i njihovih zgrada, uglavnom na primorju su i one koje država ima nameru, a ne bi smela, da proda.

 

Prodata najatraktivnija zdanja

Najatraktivnija zdanja nacionalizovana 1948. godine, a koja je opština prodala ili su u planu za prodaju, nalaze se u Budvi. Hotel Iva Radovića, takozvanu Žutu kuću, Opština Budva prodala je 1998. godine, kao i hotel Balkan. Prodat je i restoran Sutjeska u Petrovcu, a Budvanska rivijera prodala je hotel Avala, koji je takođe nacionalizovan 1948. godine. Na spisku 1948. godine nacionalizovanih zgrada u Budvi i Petrovcu su hoteli Palas i Petrovac kao i pansion Suđić, a u Budvi hoteli Budva, Beograd i Mogren. U Herceg Novom nacionalizovani su hoteli Topola, Rudnik, Plaža, u Igalu Vila Jovanović, a u Zelenici Plaža, Boka i Špedicija. U Kotoru su nacionalizovani hoteli Vardar, Dalmacija, Grac i Puhalović, više kafana i bifea, a autobusko preduzeće Boka, tvornica soda-vode Stanice Laković, a u gradu i okolini još četiri motorna mlina. U Prčnju nacionalizovan je hotel Vrmac, paviljoni i odmaralište. U Službenom listu od 30. aprila 1948. godine navedeni su i nazivi nacionalizovanih objekata u Tivtu, Baru, Ulcinju i Nikšiću. Tivatski nacionalizovani hoteli su: Botica Franjo, Central, Istra, Jadran, kao i pekara Tarle i gostionica Josifa. U Baru su nacionalizacijom oduzeta četiri mlina za preradu maslina i jedna fabrika sapuna, u Ulcinju hotel Republika i njegov depadans, a u Nikšiću hoteli Javorak i Zirojevića. Nacionalizacija od 1948. godine bila je jedan od prvih „revolucionarnih akata o oduzimanju”, koji danas može ispraviti reprivatizacija – vraćanje bivšim vlasnicima.