Sela poarbanašenih Srba u Gornjoj Moravi

Село је у равници, на Слатинској реци. Вода за пиће добија се из бунара који често пресушују преко лета…

До 1920г Г. Слатина је била село збијеног типа. Тада су се колонисти почели насељавати на утрини и по кчевинама поред друма Гњилане – Урошевац, те је село добило изглед насеља разбијеног типа. Без колонистичких кућа село се дели у пет махала, које се зову по презименима родова поарбашених Срба муслимана.

У општем делу код постанка насеља је изнето, да се име села Слатине помиње у доба кнеза Лазара. Приликом досељавања предака данашњег с из Малесије Слатина је била чифлук неког бега из Призрена. Село је од тада расло углавном прираштајем. 1914г се у њему настањују и православни Срби. Слатина се почела звати Горњом Слатином од оснивања друге Слатине испод ње.

Сада у селу живе поисламљени и поарбанашени Срби, православни Цигани и православни Срби.

Родови поарбанашених Срба муслимана су: Другзан (12к), Ћосовићи (14к), Џиновићи (9к), Ћахијовић (12к) и Араповић (5к). Старином су из скадарске области, али су најпре живели и у призренском крају. Преци су им досељени у православној вери и били су као „четири брата“ са прецима: рода Фран у Д. Слатини, свих родова у Љубишту и православног рода Торлића у Клокоту. У ислам су прешли по досељењу. Издају се за фис Соп.

Родови православних Цигана. Пучак (1к, св. Василије). Као момци живели су по многим горњоморавским селима. У Слатини настањени 1910г. – Косовићи (2к, раније св. Василије, од 1912 св. Никола). Као чифчије и момци живели су по многим горњоморавским селима. У Слатини се настанили на купљеном имању 1913г.

Родови православних Срба.

Деретићи (3к, св. Јован Крститељ). Досељени из Ораховца (Требиње) 1914г на купљено имање.

Капор (1к, св. Јован Крститељ). Досељен 1919г из Мириловића (Билеће) на утрину.

Крстићи (3к, св. Сава). Досељени 1922г из Кордевца (Врање) на утрину.

Цветковић (1к) досељен 1925г из Липовца (Врање) на утрину.

На крчевинама поред друма су:

Пецељ (4к, св. Ђорђе), досељени из Ранковца (Љубиње), а даљу старину знају у Црној Гори.

Милојевић (1к, Шћепандан) досељен 1919г из Ранковца.

Шешлија (1к, св. Лука) досељен 1921г из Подосоја (Билеће);

Миленићи (1к, Никољдан), 1920г из Границе (Билеће).

Перишић (1к, Никољдан) 1921г из Границе.

Перишић (1к, вере католичке, слави „Јовандан“), до пре 30г живели у Рамљану (Сплит), доцније у Сплиту, одакле су досељени 1920г.

У Турску је 1913г исељено 8 домова поарбанашених Срба муслимана.

2. Доња Слатина (Витина)

Село је у равници, пола км ји од Г. Слатине. Кроз село протиче поток који пресушује преко лета. Вода за пиће се добија из бунара по двориштима…

Село је збијеног типа и овалног облика. Дели се у три махале које се зову по родовима који у њима живе. Махале су одвојене улицама и потоком.

Место на коме је село било је под лугом пре 150г. У то време, како се прича, неки Циганин из Пожерања, чувајући стоку, наишао је на извор који је сада у селу и то доставио бегу, господару чифлука у Горњој Слатини. Тада је бег, пореклом Призренац, довео претке данашњег с из призренског краја. Село је од тада расло само прираштајем. Село је добило име Слатина због тога, што је било на хатару села Слатине (садашње Горње Слатине). За разлику од Горње, због природног положаја, зове се Доња Слатина.

У селу живе ови родови:

Фран (35к) поарбанашени Срби муслимани. Старином су из села Франг (Скадар). Доселили су се пре 150г заједно са прецима садашњих родова у Горњој Слатини „као браћа“. Испрва су били чифчије у бега који их је довео из призренског краја, где су се преселили из старине, али се доцније „откупили“ од чифчиства. У ислам су прешли по досељењу у Слатину. Издају се за вис Соп.

Мијак (5к) поарбанашени Срби муслимани. Досељени пре 100г из Мијака у Љуми. У ислам су из православља прешли још у Љуми. Издају се за фис Краснић.

Љубиштан (3к) поарбанашени Срби муслимани. Сродници су роду Фран у овом селу, свих родова у Љубишту и православних Срба Торлића у Клокоту. Старином као и његови сродници – из скадарске области. У призренском крају, у селу Љубишту (отуда и презиме роду) остали су и после својих сродника. У Слатину су досељени пре 90г по позиву. У ислам су из православља прешли у призренском Љубишту. Издају се за фис Соп.

3. Златаре (Урошевац)

Село је на Златарској Реци, која пресушује преко лета. Вода за пиће добија се из једног врло старог бунара и из једне чесме у слеу…

Село је старије од арбанашког досељавања у Горњу Мораву. Становништво му је било српско, па је по досељавању Арбанаса прешло у ислам и поарбанашено. Међу тим Србима изгледа да је био заступљен знатан број православних Цигана, чији се тип код неких и сада одржао. У селу живе само поисламљени и поарбанашени родови.

Родови су:

Топаловит (8к) и Салаовит (6к) са старим презименом Митровић.

Куртовит (5к) и Ибишовит (9к) са старим п Цингареви;

Исеновит (3к), Лаћевит (6к), Муслиовит (4к) и Етемовит (4к) са старим презименом Петковић. Муслиманска презимена су скорашња и готово су сва по оцевима садашњих старих људи у селу. Сви су ушли у фис Бериш.

4. Пожерање (Витина)

Село је у равници с обе стране друма Гњилане – Урошевац, и то на његовој средокраћи. Кроз село протиче Свинтулска Река. У селу има бунара, ли они пресуше преко лета, а и вода им је тешка и „бљанкава“, те се за пиће доноси вода са извора „Тресаве“ на 300м си од села…

О Пожерању се прича, да је врло старо село. У њему су живели Срби и православни Цигани, од којих су се неки раселили, а неки прешли у ислам. Православних старинаца је остало свега 2к. Село је расло прираштајем, а после Светског рата и досељавањем. По једној причи ово је село било велико и прво се звало Пазаране и у њему се тада тобож одржавао пазар исто као и у Новом Брду, у Бинчу и на Главичици (код Носаља). И као да су овај пазар укинули Џинићи кад су подигли Гњилане, а име Параране прешло је у Пожерање. По другој причи село је добило ово име по пожару који се десио кад је ратовао „Срп“ са „Јунаном“ (Грком.

Сада у селу живе највећим делом поарбанашени Срби (можда и Цигани), затим православни Срби и Цигани, Арбанаси мухаџири и Черкези.

Родови поарбанашених Срба (или и Цигана ) су:

Пировићи (16к), Али-Демовићи (29к), Зуковићи (34к), Рамићи (11к) и Терзићи или Аљабаци (17к). Сви су старинци. Време преласка у ислам одређују после Косовског боја, али у набрајању појасева терају свега до седам. Срби из околних села овај догађај везују са напуштањем Пећске патријаршије. О своме преласку у ислам сами причају, да су после „јунанове“ (грчке) пропасти посрбљени, а после српске пропасти „потурчени“, чиме хоће да кажу, да су пореклом стари Арбанаси. Зна се да су доскора светковали Бадње вече као и православни Срби. Издају се за фис Тсач.

Арбанашки родови: Агушевић (1к) од фиса Шаља. Досељен из Качаника пре 40г.

Суљовић (7к) од фиса Гаш. Досељен као мухаџир из Драгобужде (Врање).

Бајровит (3к) од фиса Хот, мухаџир из Остроглаве (Врање).

Малићевић (2к), од фиса Климент, мухаџир из Бугојевца (Јабланица).

Рустемовић (1к) од фиса Соп, мухаџир из Драјинца (Лесковац).

Оруглица (3к), од фиса Бериш, мухаџир из Оруглице (Јабланица).  До 1926г је живео у Заграђу код Шашара, када се преселио у Пожерање.

Српски родови:

Златовићи (2к) старинци.

Стојиљковићи или Слатинци (1к). Старином из Горње Слатине. Око 1885г се иселили у Србију и до 1913г живели у Рамној Бањи (Јабланица), дада се вратили и купили имање у Пожерању, а доцније добили и утрину.

Бацковић (1к, св. Јован Главосек). Досељен 1921г из Пјешиваца (ЦГ).

Булатовић (1к, св. Лука). Досељен 1921г из Роваца (Колашин – ЦГ).

Марковић (1к, св. Никола): досељен 1920г на утрину из Доњег Романовца (Масурица). Даљом старином је из Рожана (Власина), а најдаља старина је у Вучеделцу (Масурица).

Марковићи (3к, св. Никола); досељени 1922г из Кознице (Масурица).

Маринковић (1к, св. Арханђео) и Станојевић (1к, св. Арханђео) досељени на утрину 1922г из Дупљана (Масурица).

Стојиљковићи (3к, св. Никола), Стаменковић (1к, св. Арханђео и св. Никола), Павловић (1к, св. Никола) и Миросављевић (1к,с в. Јован); сви су досељени на утрину 1922г из Дикаве (Масурица).

Михајловићи (2к, Петровдан); досељени 1922г на утрину из Романовца (Масурица).

Станимировић (1к, Петковдан) и Стојиљковић (1к, св. Арханђео) досељени су на утрину 1922г из Вучеделца (Масурица).

Будимир (1к, св. Арханђео), Ћук (3к, св. Никола), Владошић (1к, св. Врачи), Вијештица (1к, св. Ђурађ), Шијан (1к, св. Арханђео) и Димић (1к, св. Арханђео), сви су досељени 1922г на утрину из Зрмање (Лика). Сви веле да су старином са Косова, одакле су се иселили после пропасти. Род Будимир наводи за старину и неко село Трново на Косову.

Ковачевић (1к, св. Ђурађ) је старином из Зови-Дола (Невесиње), одакле је од аустриске власти 1900г пребегао у Србију и живео у Дубрави (Јабланица, а 1920г досељен у Пожерање на утрину.

Андријашевић (1к. Ђурђевдан) досељен 1920г на утрину из Бојишта (Невесиње).

Кларић (1к, Ђурђевдан) досељен 1920г на утрину из Шипашне (Гацко).

Родови православни Цигана: Павић (1к) и Стојковић (1к), оба славе св. Василија. Као момци живели „свуда“ у Г. Морави. У Пожерању су настањени од 1916г.

Черкески род је: Исаковић (ново презиме Асановић) (3к); досељени око 1860г са Кавказа, из села Асукаја, Кубанске области, из племена Абати.

У Турску су 1925г исељене 4 арбанашке мухаџирске куће из рода Суљовић.

5. Баланце (Витина)

Село је на Житињској Реци. Наставља се на село Житиње на његовој северној страни. Вода за пиће добија се из бунара… У селу има старинаца поарбанашених Срба; старије је од досељавања Арбанаса. Пре тога га је често морила чума. Село је расло прираштајем од две заостале куће и досељавањем.

Породице поисламљених па поарбанашених Срба су: Куртићи (34к) и Коцићи (11к); старинци. У ислам прешли пре 180г, у доба досељавања Арбанаса у њихово село, чији су фис и узели (Тсач).

Арбанашки род је Мрић (14к), од фиса Тсач. Досељен из околине Скадра пре 180г као „Латин“, па ускоро прешли у ислам.

6. Мијак (Витина)

Село је на четири брда око Мијачког Потока. Вода за пиће добија се из чесме до села и са слабих извора у селу…

На месту „Ишме“ постоји неко старо гробље обрасло у луг. Приликом досељавања пре 120г преци данашњег с нису затекли село. Име селу је пренето из Љуме. Село је расло само прираштајем.

У селу живе родови: Мурталарт (9к), Идризаларт (5к), Мегеларт (7к), и Бећираларт (8к). Постали су од једне или две досељене куће пре 120г. Досељени су из Мијака (Топојане) (Љума) са „турском“ вером, али по предању знају да су им преци у Љуми били Срби, односно „Шкије“ како они кажу. Убрајају себе у фис Краснић.

7. Бегунце (Витина)

Село је по брдима и косама. Вода за пиће добија се из бунара, а има и по један извор у махали Коронит и Зековића.

Приликом досељавања пре 120г преци данашњег с су затекли једну арбанашку кућу која се ту населила за годину дана раније. Кажу да се на земљи овога села, коју су купили од некога бега, познавало да је била скоро обрађивана. Кажу да је село добило име по томе што је ово била бегова земља. Село је расло прираштајем и досељаваљем.

Ђерекарци (1к), од фиса Гаш; старином као Мамутовићи у Ђерекару од којих су се издвојили и преселили у Бегунце на 1г пре досељења Аземовића и Асановића.

Аземовићи (12к) и Асановићи (15к), досељени пре 120г из Равне Бање (Јабланица), јер им је тамо била рђава земља.

Адемовићи (12к), Ибаљовићи (12к), на 10 до 15г доцније пресељавају се из Дебелдеја, а Зековићи (13к) из Врбана, и прикупљају се око првих као њихови сродници и сељани, који су нешто пре њих напустили Равну Бању. Код свих је даља старина у Малесији. По предању знају да су из Арбаније у Равну Бању прешли као Срби – „Шкије“. У ислам прешли у Равној Бањи. Сви ови родови сада припадају фису Бериш.

У Турску се 1926г иселиле 2 њихове куће.

8. Љубиште (Витина)

Село је на брдима на левој страни Љубишке Реке… Село је разбијеног типа. Дели се на пет махала, које се зову по родовима у њима.

Приликом досељавања пре 200г преци данашњег с нису затекли насеље на овом месту, већ су крчили шуму ради настањивања. Село је постало од 5к, од којих је доцније постало 5 махала. Расло је само прираштајем. Име селу је пренето из призренског краја, где су им преци живели извесно време.

У селу живе родови: Османовићи (14к), Бајрамовићи (19к), Имеровићи (22к), Уковићи (13к) и Кодровићи (10к). Старином су из скадарске области. Досељени су пре 150г из Љубишта у призренском крају заједно са родом Фран у Доњој Слатини, са свима поисламљеним па поарбанашеним родовима у Горњој Слатини и са православним Србима Торлићима у Клокоту „као четири брата“.

9. Деваје (Витина)

Село је у долини Девајског Потока, између брда Високе, Голеша и Космајке. Вода за пиће добија се из бунара по двориштима и на улицама…

У селу има стариначког или давно досељеног с, које је заборавило своју старину. Око 1780г је једна српска кућа овог села прешла у ислам. Тада се сем једне остале српске православне куће раселе, те ове две заостале поделе земљу. Десна страна потока је припала православној, а лева поисламљеној кући, па су оне тако и доцније постојале и после прираштаја села. Због већег богатства у води десне стране потока муслимани су доцније истерали православне на леву страну, а сами се тамо преселили.

После Балканскога рата Срби су почели куповати куће и имања на десној страни, те сада и у „турској“ махали живе 3 српске куће.

У селу живе православни и поарбанашени Срби муслимани. Родви.

Станисав (5к, св. Ђорђе Алимпије), православни Срби старинци.

Терзије (3к, св. Ђорђе Алимпије), православни Срби старинци.

Павићи (2к, св. Никола), православни Срби, пресељени из Могиле 1916г.

Петкацићи (2к, св. Никола), пр. Срби, пресељени из Трпеза 1910г.

Кудријовићи (13к), од који су постали Весељовићи (3к), поисламљени па поарбанашени Срби; припадају фису Тсач. У ислам су прешли пре 150г у Девају. Старину своју знају у Будризи, сматрају се за даљне сроднике са поарбанашеним Смакићима у Церници.

10. Липовица (Гњилане)

Село је око изворишта десних притока Пасјанске Реке и растурено је на четири брда. Вода за пиће добија се из извора и два бунара у селу…

У општем делу код постанка насеља је с претпоставком напоменуто, да се ово село помиње 1560г. По предању у овом и околним селима Липовица је врло старо насеље. Била је тако велика да јој је хатар захватао садашње село Буринце и махалу Зекбаш у Мучибаби. У њој се тобож на Ускрс просило по 70 девојака. Код Арбанаса се наводи број 90, и то не да су се просиле, него да им је на црквеном сабору „тататин“ удавао по њиховој молби, јер их родитељи нису давали где су оне хтеле, а где су родитељи хтели оне нису хтеле. Прича се даље, да је једном у селу чума уморила 360 девојака. Село је тада било на месту које се сада зове „Старо Село“, а на данашње је место је пресељено после чуме. Осим 3к остало је с стариначко. Његов већи део је прешао у ислам и поарбанашен је.

Православни родови.

Ђурићи или Стојкови (6к, св. Врачи), старинци.

Грујини (3к); пре 100г им је предак као пасторак доведен код Ђурића. Старина у равници Г. Мораве. Славили су св. Николу, али им је деда примио славу свога очуха – св. Враче.

Поарбанашени Срби муслимани су: Селимовићи (5к), Алировићи (3к) и Незићи (11к). Сва три рода су у сродству са Ђурићима у овом селу и са Липовчанима у Пасјану. Ушли су у фис Краснић.