Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Ima nečeg čudnog, opasnog i gotovo kockarskog u načinu na koji je „Trojka“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) mesecima pregovarala sa Grčkom. Čini se da su pregovori odavno prešli sa terena ekonomije na teren politike, ako su na terenu ekonomije ikada i bili. Trojka kao da više želi da uništi Sirizu, nego što bi da rešava finansijsku krizu Grčke i da predupredi potencijalno teške posledice koje ta kriza može imati na stabilnost evro zone i evropskih ekonomija.
Bez ikakvog sentimentalizma valja ponoviti – za ekonomsku krizu Grčke koja traje od oktobra 2009., odgovorni su pre svega Grci i njihovi kreditori[1]. I jedni i drugi su platili, ili plaćaju cenu neodgovornosti.
U martu 2012. usvojen je reprogram kojim je grčki dug smanjen za oko 105 milijardi evra (oko 54% BDP-a) i to je najveći apsolutni otpis dugova u finansijskoj istoriji. Za privatne kreditore cena je bila paprena. U tom reprogramu, u tzv. „šišanju“ kreditora, strani privatni investitori su izgubili oko 65 milijardi evra, dok je ostatak otpao na domaće kreditore. Time je i struktura kreditora promenjena, pa je učešće privatnih kreditora svedeno na samo 20 procena u ukupnom grčkom dugu. Preostalih 80 procenata Grci danas duguju stranim javnim institucijama – evropskim državama i fondovima, Evropskoj centralnoj banci, MMF-u i sl.. Iz ugla dužnika, takva struktura poverilaca je mnogo nepovoljnija od one u kojoj dominiraju privatni kreditori.
Ročna struktura grčkih dugova je takođe promenjena, rokovi otplate su produženi i pomereni u daleku budućnost, s tim da poslednje tranše dugova dospevaju za naplatu tek 2054. godine. Kako se ubrzo pokazalo, taj reprogram je došao prekasno, i uprkos visini otpisa, dug je i dalje ostao neodrživo visok. Visina javnog duga se danas kreće oko 177 procenata BDP-a, dok je na kraju 2008. iznosio oko 109 procenata.
Reprogram iz 2012. godine je zahtevao od Grčke oštru politiku budžetske štednje. Danas su Grčka i njeni građani prisiljeni da plaćaju visoku cenu ugodnog života koji je finansiran jeftinim kreditima protekle decenije. Grčka je 2014. godinu završila sa BDP-om koji je za oko 26 procenata realno niži od njihovog BDP iz 2007. godine, dok je realna potrošnja opala za trećinu. U istom periodu je stopa nezaposlenosti sa 8.4 procenta skočila na 26.5. To su strašne ekonomske činjenice iza kojih stoji i mučna ljudska drama velikog broja Grka.
Upravo u pomenutim ciframa se krije i suština grčke drame. Kada je pod pritiskom kreditora Grčka prihvatila gorku medicinu, građanima je objašnjeno da će posle kraćeg perioda žrtvovanja uslediti oporavak. Do oporavka nije došlo i grčke muke su se nastavile[2]. Šok terapija bez rezultata i beznadna agonija bez kraja porodile su, gotovo niotkuda, Sirizu. Ona je ostvarila veliku izbornu pobedu obećavajući da će se izboriti za novi, mekši aranžman sa Trojkom, da će okončati politiku surove štednje, da će podstaći privredni rast i Grčku izvesti iz krize.
Nema sumnje, a danas je to još vidljivije nego juče, neiskusna Siriza je precenila svoju pregovaračku poziciju. Jedini adut koji je Siriza verovala da ima, počivao je na eventualnom strahu Evropljana od cepanja evro zone i od nove destabilizacije finansijskog sistema koji bi započeo bankrotom Grčke. Igranje na tu kartu je bila jedina strategija koju je Siriza imala, a istini za volju, nikakvu drugu nije ni mogla imati.
Na drugoj strani stola, Siriza se suočila sa iskusnim, koordiniranim i surovim pregovaračima. Od prvog dana je bilo jasno da se sa Grcima ne pregovara, već da im se uslovi diktiraju i da se njihovi argumenti ignorišu. Još gore, i naoko zbunjujuće, Trojka nije ni krila da se upravo tako i samo tako „pregovara“.
Mediji su se postarali da svetsku javnost upoznaju sa svim detaljima pregovaračkog procesa. U tom izveštavanju, grčki pregovarači, ali i Grci en gros, često su izvrgavani ruglu. Neiskusni lideri Sirize su ponekad svojim izjavama i gafovima i sami olakšavali takvu vrstu medijske satanizacije. Ukratko, evropska javnost je strpljivo pripremana da podrži tvrd, beskompromisan stav prema Grčkoj, bez obzira na eventualne posledice[3]. Čak je i u nevažnim, marginalnim državama van evro zone, poput Srbije na primer, mehanizam medijske diskreditacije Sirize u punom pogonu.
Na globalnoj sceni Siriza je sama, bez saveznika, bez podrške ali i bez jasnog i ubedljivog ekonomskog plana. Sva je prilika da ni lokalni centri moći, od velikog biznisa do grčke Centralne banke ne podržavaju Sirizu. Ne bi bilo iznenađenje ni da ove strukture već poodavno i diskretno paktiraju sa Trojkom.
Finansijski pregovori sa Grčkom vode se po sličnoj matrici po kojoj su vođeni politički pregovori sa Srbijom 90-tih. Nejasni su razlozi zbog kojih je Grčka ovako grubo i javno ponižavana. Nejasno je i zbog čega se pregovori koji bi morali biti odmereni, diskretni, strpljivi i sklonjeni od očiju javnosti, gotovo pornografski guraju na prve strane novina.
Grčkim pregovaračima nije ponuđen častan izlaz, niti je učinjen i najmanji ustupak koji bi pomagao da im se spasi obraz. I poruke koje se šalju grčkoj javnosti lišene su bilo kakve empatije i razumevanja za muke kroz koje nacija prolazi.
Jedino logično objašnjenje bi moglo biti da se na primeru Grčke javno i glasno trenira strogoća, da se uspostavljaju nova pravila ponašanja i da se šalje jasna poruka onim glasačima koji bi da podrže nove pokrete poput Sirize. Kao da Evropa, za primer, kažnjava Grke zbog toga što su glasali za „pogrešnu“ stranku.
Centri moći su odlučili da je politika stroge štednje jedini put i da se takav put ne sme dovoditi u pitanje. Građani se moraju navikavati na novo vreme i nova pravila koja uspostavlja veoma moćna i bogata manjina. Sve da je Siriza i imala bolji program od onoga koji je prezentiran, sve da je i prezentacija tog programa bila ubedljivija no što je bila, teško je poverovati da bi ishod po Grke bio drugačiji.
Izaći u susret Sirizi i tražiti rešenje u nekakvom kompromisu pretilo bi da ojača slične pokrete u Evropi, poput Podemosa, na primer. Malo je poznato i da je veliki uspeh Škotske nacionalne partije dobrim delom vezan za njenu politiku suprotstavljanja programu štednje koji se sprovodi u Velikoj Britaniji. Nema sumnje da bi i eventualni uspeh Sirize veoma osnažio sve one pokrete koji se bore protiv politike brutalne budžetske štednje i da bi time ugrozio sve tradicionalne i etablirane političke partije. U tom strahu su manje-više ujedinjene i levica i desnica.
Ako je ova linija rezonovanja tačna, onda Siriza ne sme proći, od politike oštre štednje se neće odustati, pa makar se rizikovala i stabilnost evro zone, pa makar se svet rušio.
Gledano iz evropskog ugla, najavljeni referendum u Grčkoj je zapravo dobrodošao. Ako do referenduma dođe, ako Grci budu glasali za mere koje traži Evropa, taj ishod će biti ravan izglasavanju nepoverenja Sirizi, i značiće njen kraj ili bar političku marginalizaciju. Ako Grci budu glasali protiv predloženih mera, mediji će objasniti svetskoj javnosti da je reč o trijumfu ludosti i neodgovornosti, pa tvrdoglave i lenje Balkance treba pustiti niz vodu. Uzgred, nije previše važno što u trenutku kada se (i ako) bude glasalo na referendumu, evropskog predloga neće ni biti, pošto je on istekao 30. juna.
Pred Grčkom je period neizvesnosti, novih muka i verovatno žestokih unutrašnjih konfrontacija. Za Grčku nema dobrog ishoda, a vreme će pokazati i da li je oštra politika prema Grčkoj bila od kakve koristi Evropi.
[1] O genezi krize sam pisao u tekstu Grčka kriza i njene poukehttps://nkatic.wordpress.com/2011/07/09/grcka-kriza-i-njene-pouke/.
[2] O problematičnim rezultatima politike oštre budžetske štednje sam pisao u tekstu Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?https://nkatic.wordpress.com/2014/09/29/fiskalna-konsolidacija-na-putu-ili-na-stranputici/.
[3] Za Grčku nikada nije bilo simpatija, pogotovo ne na severu Evrope. O razlozima sam pisao u tekstu Evro kriza iz nemačkog uglahttps://nkatic.wordpress.com/2015/03/18/evro-kriza-iz-nemackog-ugla/.