Vreme je za novi Memorandum!

Годину у којој живимо карактеришу два међународна конфликта: сукоб Запада са ИД, и сукоб Запада са Русијом око положаја Руса у Украјини. У време неизвесности у погледу последица ескалације ових сукоба, УК и САД предлажу  УН-у декларацију о геноциду у Сребреници!? Овај гест би био разумљив да се Србија налази на страни ИД-а или Русије у овим великим сукобима, али не након историјске посете српског председника владе Тирани, након његовог одласка у Вашингтон, након толико доказа о љубави коју он, у име свог народа, испољава према Западу.

Да ли ће, након усвајања ове резолуције, следећи захтев бити еутаназија свих старијих од 40, или 30 година у Србији, јер су до тог узраста могли са гнушањем да одбаце било какву везу са народом у коме су сасвим случајно рођени? Ко до тридесете године схвати да је одвратно бити Србин има право да настави да живи као глобална потрошачка јединица правовремено указујући на сумњиве чланове овог друштва који српство нису одбацили у потпуности. Што више сумњивих пријави смањује могућност да буде осумњичен, а онда и успаван…

Након папине посете  Сарајеву, требало би да уследи његова посета Београду, а против воље српске православне цркве, и то би било пожељно (претерујем) да се догоди на дан када Степинац буде проглашен за свеца! Посети би претходила медијска припрема, тако што би све попове и монахе требало представити као хомиће, педофиле и сатанисте… А и Степинац је имао најбоље, такорећи свете, намере да нам ублажи ове дневне и ноћне море 70 и више година након његовог пастирског дејствовања по овчицама које нису признавале власт њега и папе, највећих хуманиста, посебно у погледу бесмислености живота уколико сте Србин.

Меморандум САНУ написан је пре тридесет и једне године, а 70 година након победа српске војске у биткама на Церу и Колубари и 40 година након комунистичког „ослобођења“ Београда. Садржао је констатације чињеница о угроженом положају Срба у комунистичкој Југославији, а пар година након његовог писања наступила је ескалација сукоба на Косову и Метохији, а затим у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Комунистичка вођства Србије, и других БЈР лако су постала националистичка, а још су лакше потражила начине да се обогате и да лагодно живе у општој несрећи народа… Али, оставићу овај део приче упућенијима…

Након Меморандума САНУ, и након крвопролића у бившој Југославији може се констатовати да је од 1990 до 1999 године (а и даље, само другим оружјем и средствима) заправо настављен други светски рат против Срба, а како би они били уништени, отерани, избрисани… У другом светском рату злочине против Срба чинили су: Бугари, Мађари, Албанци, Хрвати, Муслимани, а онда и Срби комунисти, по заповести више деценија вољеног и хваљеног Хрвата који је дошао да подиже устанак у Србији, а у којој су Немци убијали 100 за једнога, баш када су у Хрватској усташе биле најпродуктивније у деловању…

Средином 80-тих година прошлог века, као средњошколац, проводио сам дане и дане изнад карте СФРЈ „играјући“ се рата, са неким перлицама које су ми служиле као ознаке за оружане формације. У свим тим игрицама Срби би остали без Западне Славоније, као неодбранљиве територије уз најважнији сукоб око Брчког као места коридора између Крајине и Србије. Док сам се играо нисам рачунао да ће сви удружени непријатељи имати уз себе и подршку НАТО-а из ваздуха, али и на друге начине.

Основна последица наставка другог светског рата на простору бивше Југославије је етничко чишћење Срба са великих територија у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Али, као што је „и после Тита Тито“, тако је рат до данас настављен и води се у превише различитих форми и употребљеног оружја: економски, дипломатски, пропагандно, обавештајно… Ко би рекао да ће 97 година након што је српска војска ослободила све народе до Триглава, данас Србија постати колонија ових народа: Словенаца и Хрвата? Латинизирана, препуна ужитака и штекова, потурчена у „бекап опцији“…

Због овде написаног, и због којечега, мислим да је сада тренутак да водећи људи у САНУ и СПЦ одрже низ састанака на којима би се анализирало стање, претње које се још нису испољиле, и последице које ће наступити, а како би се донео документ који би садржао смернице за опстанак народа, уз потпуну подршку служби унутрашње и спољне безбедности. Непријатељској „јавности“ документ уопште не би морао да буде штампан и јавно доступан.

Након идеолошких промашаја, од комунизма до глобализма, једини обједињујући фактор требало би да буде српство: демографски опстанак народа у материјално пристојним условима.

Уколико би се објективно сагледале чињенице о стању и претњама Србији, Републици Српској, и Србима ван ових државних творевина, онда би све политике требало да буду усмерене ка основним циљевима: опстанку народа и његовом достојанственом животу.

У Сребреници је почињен страшан злочин који баца огромну срамоту на историју слободарског српског народа, и он је за сваку осуду. Али, шта је са савезничким бомбардовањем Београда и Ниша 1944 године? Шта је са злочинима над цивилима у окупираној Србији у два светска рата (и на другим територијама где је живео). Да ли би, по угледу на Јермене, требало да тражимо да се Турска осуди за геноциде над Србима у више наврата: 1690, 1740, 1790, 1813 године?