Sopot (Kumanovo, Makedonija)

Село лежи на западној падини планине Рујан, на висини око 450м. Положај је погодан из економских разлога: на планинском гребену источно од Сопота становници имају пространу пашу (око 300х), док су на нижем земљишту са западне стране потеси са њивама. Околна су насеља: Сушево, Карабичане, Табановце и др. Становници се служе водом из извора и бунара.

Сопот има збијен тип. У средишном делу села је Масуричка махала. Остале махале зову се: Чајанска, Љубиштанска, Груалијска, Црноречанска или Леповичка, Аџијска и Шеховска. Имена махала су по родовима – данашњим или ранијим. Укупно има Сопот 96 домаћинстава.

Народна традиција наводи да је у 19в власник Сопота био неки Маљок-бег. Постојала је и тзв. Маљочка чифлик-сахибијска кула. По том бегу остало је топографско име Бегова корија. Још сељаци кажу да је овај сопотски бег стално живео у Прешеву. Када је Сопот био чифлијско насеље ту су живели само хришћански становници, бегове чифчије. Број чифчија није био велики.

Такво је село било до 1878г. Те године у њему су насељени арбанашки мухаџири из села у Врањској котлини – Масурице, Лепенице и других. Тада је престао да постоји бегов чифлик у Сопоту, док су стари хришћански родови некуда исељени. Сада се зна за род Пуцкови исељен у Куманово. Приликом ослобођења од турске власти 1912г Сопот је имао око 25 арбанашких кућа.

Од 1913г у Сопот су се насељавали нови хришћански родови. Долазили су на земљу коју су куповали од муслимана отсељених у Турску. Садашња фаза у развитку Сопота настала је иза другог светског рата: насељени су нови муслимански и хришћански становници.

У средишном делу Сопота постоје две муслиманске богомоље: бекташка текија (унутра са три гроба) и џамија. Текија је саграђена пре 1912г, док је џамија од 1936г (обновљена 1971г). Текију су саградили мухаџири рода Дервиши. Њихови становници сада у селу не постоје (отишли у Турску), па се о текији („како аманет“) старају становници рода Лепеничани.

Муслиманско гробље је на простору између текије и џамије. – Православно гробље је „над село“, на потесу Широка падина. Тамо је и крст св. Илије, постављен иза 1918г.

У Сопоту је 1921г било 42д са 233с. Г. 1948 село је имало 65 са 430с, а 1961г 92 са 595с. Од 1912 до 1961г разлика је износила: број д већи за 50, број с за 372.

У Сопоту живи досељено становништво – арбанашко (66к) и спрско-македонско (30к). Први потичу од мухаџира из околине Врања, па од новијих досељеника из Прешевског и Гњиланског краја. Други потичу из села у области Г.Пчиње, која лежи у Србији и Македонији.

А) Арбанашки муслимански родови:

Масуричани (9к) и Лепеничани (3к) досељени 1878г као мухаџири из села у Врањској котлини – Масурице и Лепенице. Становници првог рода раније су говорили и турски.

Чајци (4к), досељени после предњих родова из околине Призрена.

Иза другог светског рата населили су се:

Станевци (10к) досељени из Станевца у околини Гњилана. Једна група ових становника зове се Груалија. Припадају фису Бериш.

Курбалијци (10к) досељени из Курбалије такође у околини Гњилана. Припадају фису Бериш.

Депчани (9к) досељени из Депца у околини Гњилана. Припадају фису Бериш.

Оравчани (6к), досељени из прешевског села Ораовице.

Бујићани (4к), досељени из гњиланског села Бујића. Припадају фису Бериш.

Печена (4к) досељени из гњиланског села Печене (више Царевајке) припадају фису Соп.

Мучибаба (3), досељени из гњиланског села Мучибабе.

Летевичани (2к) досељени из прешевског села Летевице.

Алиђерчани (1к) досељени из прешевског села Алиђерца.

Б) Српско-македонски родови:

Метежевци (7к), Огутчани (7к) и Подржикоњци (3к) досељени иза 1913г из Г. Пчиње. Тамо су живели у селима Метежеву, Огуту и Подржикоњу. Насељавани су на земљу муслимана исељених у Турску.

Становници досељени иза 1948г су:

Црноречани (5к) дошли из села Црне Реке у Г. Пчињи.

Коћурани (2к) дошли из села Коћуре у Г. Пчињи.

Црновчани (1к), Радовчани (1к), Марганчани (1к), Трничани (1к) и Љаинчани (1к), такође досељени из Г. Пчиње из села: Црновца, Радовнице, Марганца, Трнице и Љаника.

Вељко (1к), досељен из неког села у Г. Пчињи.

И ови су родови насељени на земљу муслимана исељених у Турску.

Прво што човек опази у Сопоту је мали број људи у хришћанским домаћинствима, а велики у муслиманским. Стога је школа пуна муслиманске деце (око 80), док малобројна хришћанска деца од 1967г похађају школу у суседном Карабичану. Захваљујући задружном животу и великој предузимљивости Арбанаси Сопота данас су у наглом економском успону. Од 1969г имају 96 мушкараца на раду у Аустрији и Немачкој. Са зарађеним новцем свакодневно откупљују земљу и куће наших становника, који се спремају на исељавање у Куманово и Скопље. Тако ће Сопот поново постати арбанашко насеље.

П.С. У Сопоту је 2002 године живело 318 становника, у томе 306 Албанаца, 6 Срба, 2 Македонца и 4 осталих народа.

Kumanovska oblast, Seoska naselja i stanovništvo, dr Jovan Trifunovski, Skoplje 1974