Duljevo (Kuljače i Dapkovići, Budva)

Ова парохија, која се састоји од одломака Куљаче и Дапковићи, налази се више Лукањег брда, а граничи са Црном Гором. У висини је над морем око 468м. Пију изворску воду са Врела и Шипице; потока није, а поднебље мало оштро, јер мјесто сјеверу изложено.

Свега је у Куљачама земље 341ха, од чега порезу подложно 335, и то оранице 48х, вртова 0,38, пашњака 162, а шума 125ха; а у Дапковићима површине је 128ха, а 126 порезу подложно; од тога отпада на оранице 35, врте 0,21, пашњаке 78 и шуме 13. Све су ове земље близу кућа, изузев шуме и пашњаке, који су комуница од села према Црној Гори, по сата удаљена. Главна је шума Липова главица.

Дуљево се дијели на Куљаче и Дапковиће – Дапковићи су више Лукањег брда, те граниче са Црном Гором. – До њега је источно у растојању 10м Куљаче. – Куће су при страни наблизу покрај пута, који кроз село иде. Посебни је скуп кућа за одломак Дапковићи, гдје живе Дапковићи (8к), а у другом у Куљачама, живе Куљаче (24к). И у једном и у другом куће су у скупу без реда и без улица. Манастир Дуљево лежи у једном јазу над брдом. То је задужбина цара Душана. У њему је Арсеније III, српски патријарх, родом Паштровић, искушавао се и закалуђерио. – Овај је манастир био филијала Дечана. Црква је посвећена св. Стефану. – Овдје је један дио калуђера из савинског чардака послао свршетком 17в владика Саватије Љубибратић. Махмут паша Бушатлија га је 1785г изгорио, и тад је манастир Савина одмах послала огољеном манастиру многе лијепе прилоге те и неколико богатих сасуда.

Дуљево је познато по истоименом манастиру, а одломци Куљаче и Дапковићи по братствима који у њима станују.

Ту је манастирска црква св. Стеван, а о манастиру сам већ говорио. У Дапковићима налази се у добром стању кућа Арсенија III, српског патријарха. Његови се стари доселили из Црне Горе, из Брда. Старо презиме с којим су дошли у Паштровиће био је Черни, Црнци и Црнокућићи, како је кому милије било. Кад их Млечић није могао да полатини, он им полатини презиме, преводом Кажанегро (Sasanegro), као што се и данас њихови потомци називљу. У неким старим писмима из 17в називали се и Црнци, а у појединим и Црњак, а не Црнокућићи и Црнојевићи. Арсенију је световно име било Алексије. Он једном као парох по једном свом сроднику, који му је ишао на виђење, пошаље новца те се је ова кућа поправила тако да и данас одваја својом спољашњом љепотом и унутрашњим распоредом.

Село је давног постанка, као и поријекло становништва: овдје се у 8 веку из Пипера доселише Дапковићи, који су између оних 12 главних племена.

Куљаче су исто Дапковићи, те по надимку се прозвали Куљаче. Славе Никољ-дан.

Boka (Antropogeografska studija) od popa Save Nakićenovića, Srpski etnografski zbornik, knjiga 20, 1913