Prodaja Telekoma je ekonomski zločin

Дnевни лист ,,Политика“ – у броју 36443 од 26. априла 2015 године –  објавила је изјаву премијера Србије о намери Владе да прода ,,Телеком“ и о употреби добијених средстава од те продаје. Како се наводи, половица средстава би се употребила за враћање неких неповољних кредита, а друга половица би се утрошила у реконструкцију инфраструктуре. Из навода се може закључити, да ће се половица употребити за враћање средстава која су већ путем буџета потрошена, а да ће друга половица бити у ,,нешто“ утрошена, а шта је то не зна се. Дакле, наставља се континуитет неолибералне глобализације засноване на Вашингтонском концезусу са којом су у Србији ,,приватизована“ државна предузећа и многи пиродни ресурси те уништена домаћа производња, домаће трговине и банке, а све због такозване либерализације и дерегулације да би колонијалне силе лакше загосподариле материјалним ресурсима и животима грађана. Концепт неолибералне економије – који се код нас проводи од 2000. године – разорио је и привреду и друштво и изродио је експлоататорске производне односе. Направљени су прави економски злочини, а земља је претворена у недефинисани статус, па се с разлогом питамо, да ли смо колонија или протекторат? Дошло је до незапамћеног раслојавења друштва и убрзаног стварања нових друшвених клааса, а то су: 1. Политичка клептократија – коју чини лоповска власт (ово се нарочито односи на претходну власт), 2. Привредна кримократија створена на крилима власти – за коју се може рећи да је више секта него друштвена група одређених индивидуа – који су морално, интелектуално и емпиријски не утемељени – али способни за корумптивне и криминалне радње и сарадњу са групама и појединцима у власти и 3. Класа сиротиње коју чини највећи део грађана Србије, налик на гладијаторе из Старога Рима.

Требамо се присетити да су и робови имали жељу, да нешто материјално, створено крвљу и сузама, оставе потомству. Запитајмо се, шта то ми остављамо нашим потомцима? Јесмо ли ми без жеља и љубави према њима? Сем дужничког и колонијалног ропства, да ли им још нешто остављамо? У размишљањима да ли још увек нешто имамо, често се присетим мисли песника Рајка Петрова Нога: ,,Није све пропало, кад пропало све је.“ Овај песник и мислилац види наду у нечеме што и не постоји, а без наде нема опстанка. Његове мисли терају ме у размишљања, да ли још нешто има што би се могло сачувати од пропасти. Засигурно има, али тешко се може сачувати од неодговорне неолибералне власти. Имамо Телеком Србија, Аеродром ,,Никола Тесла“ и рудник бакра и злата са топионицом РТБ Бор, ПКБА  и ….. Због тога се питам, да ли неолиберални вазали могу схватити да се продајом ,,породичног  блага“ остварује само једнократна корист и да се потом  благо заувек губи. Да ли било ко има право да чини економске злочине и одузима будућност потомцима? Затим, да ли земља може постојати и бити препознатљива без својих брендова и материјалних ресурса? На сва ова пиатња власт неће одговорити, јер за одговор требала би имати свест, савест и одговорност. Но, требамо се запитати шта је са нашом интелектуалном елитом, зашто се њихов глас не чује. Није чудо што се обичан свет ућутао. Од страшне ,,милине“ једва дише. Да ли то подсећа на стања за која би мудри Књаз Милош рекао да ,,треба попуштати“ или времена страха и једноумља која је својевремено песник Гојко Ђого назвао ,,вуненим временима“?  Уместо одговора, нека грађани оцене шта требају радити.

У Београду 29. април 2015 године                                                   Јово Р. Дробњак,