Stari Slankamen (Inđija)

Stari Slankamen, Željko Kumar, Glasnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka, knj. 4-6 (1955-1957)

1)      Кретање и национални састав становништва у прошлости

Налазећи се на положају који доминира и контролише речни пут и ушће Тисе, а у тако прометној отвореној области Срема, која везује Западну и Средњу Европу са Југоисточном, Сланкамен је увек био изложен нападима и више пута мењао господара; сасвим је природно да је из тога узрока често мењао своје становништво.

Нас специјално занима кретање словенског елемента овог насеља, који је после мађарске инвазије свакако веома ослабљен, али се већ од 12 века па надаље стално појачава. Тако папа Јован 22 (1316-1334) каже за Сланкамен да је место „in fine regni Hungariae circa paganos, што значи, да је ово насеље било потпуно окружено словенским елементом, односно Србима, па можемо претпоставити да их је било и у самом граду. Српски је елеменат појачан у 15 и 16 веку, јер је тада Сланкамен био један од најзначајнијих средишта у јужној Угарској, у чијим су редовима служили многи Срби. Када је Сланкамен био под феудалном влашћу српских деспота Лазаревића и Бранковића, онда је српски живаљ нарочито ојачао, јер је ово насеље постало једно од духовних жаришта српске културе, односно преписивачки центар, чију је активност развио како изгледа Деспот Вук. Тако се у једном извештају из почетка 16 века помињу три црквена лица међу којима поп Георгије, ђакон Божа и протопоп Ђурђе, син попа Радоње и матере Радосаве родом „от серпскија страни, зовом Витезово“. Свакако да је Срба било и много раније у Сланкамену како смо већ навели, али је ово први званични извештај са податком о месту исељавања.

Значајан је податак из 16 века који говори да је Стеван Штиљановић, вођа Срба у Угарској до 1515год, као заповедник и организатор шајкашких флотила довео многе Србе у Сланкамен.

После пада Београда и заузећа Срема 1521-37 огд од стране Турака, Сланкамен је порушен и опустошен. Међутим, он је по једном турском извору убрзо насељен баш од оних Срба који су пресељени у Срем с обавезом „да буду раја и плаћају харач“. То потврђује и путописац Герлах, који је 1573 год посетио Сланкамен, односно његово предграђе, за које каже да у њему станују само Срби.

У доба аустро-турских сукоба до мира у Карловцима 1699г, Сланкамен је опет страдао и становништво се разбегло. Међутим, изгледа да се становништво убрзо повратило, пошто се у извештају од 1702г говори како Сланкамен има 89 српских и 4 католичка дома.

Подаци из 1735г казују слично као и горњи подаци. Према тим подацима у Сланкамену је тада била само једна католичка породица. Међутим, већ 1768г помињу се 367 католика. То су свакако биле хрватске породице које су се населиле ускоро после 1735г, пошто се у матичним књигама, које су вођене од 1756г, помињу многе хрватске породице које и данас постоје у Ст. Сланкамену (као и у Н. Сланкамену). Њих је довела управа Војне Крајине из пасивне Лике и они су се населили неки у Сланкамену, а други услед недостатка простора нешто подаље и ословали заселак Заград, који је и данас потпуно хрватски.

Године 1783 била је друга сеоба Хрвата из Лике и Далмације које је уз помоћ управе Војне Крајине довео пуковник Рид. Међутим, они се нису населили у Сланкамену, јер ту није било више места, већ на 1,5 км изнад Сланкамена на лесној заравни дуж пута који води ка Инђији. Ово се насеље доцније сасвим издвојило под именом Нови Сланкамен, како смо већ раније рекли.

Нешто касније исте године населила је управа Војне Крајине већу групу Чеха, Словака и Немаца у Н. Сланкамен.

Ове две сеобе у Н. Сланкамен 1783г наводимо стога, што су многи Новосланкаменчани доцније помоћу брачних веза прешли у Ст. Сланкамен и Заград, где их данас налазимо.

Поред горе описаних сеоба у Ст. Сланкамен, које су се вршиле до друге половине 18 века, нарочито су биле значајне оне из Бачке, чији је интензитет био најјачи између 1870 – 1900г, у доба најжешћег раслојавања и пропадања бачких поседника, који су у потражњи за бољим животом прешли у Ст. Сланкамен, где капиталистички односи, после укидања Војне Крајине 1871г, нису били тако изражени као у цивилној Бачкој. Са том групом Срба и Хрвата, Шокаца и Буњеваца, прешла је и мала група Мађара.

Међутим, треба нагласити да је исељавање Сланкаменчана било увек јаче од досељавања. Исељавали су се нарочито у Н. Сланкамен, где је било више места за изградњу нових домова и ширење насеља на десној заравни. Највише су се исељавали из источног краја насеља који се зове Дугореп, и који се пружа уз обалу, од бање ка потесу Одушевац. Овај је крај био угрожен због дунавских поплава, клижења и одроњавања лесних маса са падина и отсека. Исељавање је било тако јако да се овај крај скоро сасвим раселио; тако су се неке српске породице сасвим иселиле из  тог дела Ст. Сланкамена, те их данас налазимо само у Н. Сланкамену као Станиће, Шкаре и Радомировиће.

Према подацима школске споменице из Ст. Сланкамена која је вођена од половине 19 века, почели су Срби да насељавају у Н. Сланкамен од 1790г; како споменица даље наводи, они су се преселили „ради удобности у економији својој“, тј могли су се више посветити земљорадњи на лесној заравни, него у Ст. Сланкамену, где су услови за то били далеко слабији.

Хрвати су се такође исељавали, нарочито после премештања њихове црквене жупе из Ст. Сланкамена у Н. Сланкамен 1862г, који је био претежно хрватски, те је интензивно привлачио католичко становништво.

Уопште неповољне прилике за насељавање и даље ширење насеља а све већа тенденција за исељавање у Н. Сланкамен, где је било више могућности за земљорадњу, огледа се и на следећој статистици, из које се види да је становништво Ст. Сланкамена од краја 18в па до данас порасло за свега 85 особа, што је и поред ратних пустошења ипак мало, ако се узме у обзир природни прираштај становништва у томе раздобљу:

Број становника:

1791 – 840

1808 – 844

1869 – 810

1880 – 846

1890 – 846

1900 – 887

1910 – 963

1921 – 1019

1931 – 1040

1948 – 925.

2) Данашњи национални састав становништва, време, узроци и струје досељавања

У почетку горњег одељка изнели смо све оне узроке који су учинили да је данашње становништво Ст. Сланкамена и његовог заселка Заграда својим пореклом и временом досељавања тако разноврсно. Међутим, док је Ст. Сланкамен претежно српски, дотле је Заград потпуно хрватски. Подаци званичне мађарске статистике из 1910г потврђују нам такође ову етничку композицију која и данас постоји (Ст. Сланкамен 607 ст, Срба 434, Хрвата 148; Заград 304, Хрвата 300, Срба 1; укупно 911, Хрвата 448, Срба 435).

Пошто се Ст. Сланкамен и Заград толико разликују, па и топографски претстављају издвојене целине, то ћемо их посебно приказати.

Већ смо раније рекли да су најстарије породице у Ст. Сланкамену српске; међу њима има 9 родова са 26 домова за чија смо презимена утврдили помоћу матичних књига крштених (вођене су од 1777г) да се јављају између 1777-1781г, те их можемо сматрати настаријим у Ст. Сланкамену. То су Грујићи, Карамате, Прелићи, Кетићи, Мркшићи, Николићи, Бугарини, Живићи и Угринови. После ових има 10р са 25д, чији чланови не знају када и одакле су насељени али тврде, да су се населили за време управе Војне Крајине тј до 1871г (да је то тако види се и по томе што су имали крајишка права) а то су: Бајићи, Мирковићи, Поповићи, Продановићи, Терзићи, Грковићи, Нивићи, Попадићи, Рабаџије и Марковићи.

Српских родова којима смо могли да забележимо порекло има 36 са 46 домова. Они су досељени за последњих 100 год па сеу према областима досељавања заступљени овако: 7р са 16д су из Н. Сланкамена, 5р са 8д из Бачке, 7р и 7д су из околних насеља, 7р са 7д су из Србије, 4р са 4д су из Лике, 4р са 4д су из БиХ, 2р са 2д су из Баната и 1р са 1д су непознати.

Код Хрвата Ст. Сланкамена традиција је такође врло слаба. Тако има 7р са 23д чији чланови не знају порекло. Међутим за родове Радениће и Саба-ове утврдили смо да су матичним књигама умрлих католичке жубе (вођене су од 1756г) јављају већ између 1756-1783г, те се може претпоставити да су се они доселили још у првој сеоби Хрвата у Ст. Сланкамен око половине 18 века (после 1735г). Остали родови су насељени, према традицији, још у време управе Војне Крајине те су сви имали крајишка права.

За последњих 100г насељено је у Ст. Сланкамен још 32р са 40д за које смо утврдили одакле су досељени. Највише их има из Н. Сланкамена и то 15р са 21д, затим следе Бачка са 9р и 11д, Далманција са 5р и 5д и Срем са 3р и 3д.

Док је Ст. Сланкамен претежно српски, дотле је његов заселак Заград потпуно хрватски. Ту долази до израза груписање насеља по етничким скупинама. Овде сам забележио 25 родова са 48 домова. Међу њима има 6р са 19д за које нисам могао утврдити порекло и време досељавања, једино се зна да су насељени за време Војне Крајине, јер су имали крајишка права. Ипак смо помоћу матичних књига утврдили, да се род Кризманић населио неколико година после 1756г, тј у време оснивања Заграда, док се род Бонус населио у другој сеоби Хрвата (у Ст. Сланкамен и Заград) пошто се помиње после 1783г.

Последњих 100г населило се у Заград доста нових породица а међу њима су најзаступљенији досељеници из Н. Сланкамена. Њих има 8р са 13д, даље следе 4р са 5д из околине Ст. Сланкамена и 3р са 5д из Бачке. У Заграду има такође 4 словачка рода са 3 дома који су сишли последњих 10-15г из МалеПазове, виноградарског насеља код Н. Сланкамена.

Сумирајући све горње резултате добићемо ове вредности: укупно 119 родова са 208 домова, од тога се за 88р са 118д зна порекло. Највише родова има из суседног села Н. Сланкамена и то 30р са 50д, затим следе Бачка са 17р и 24д, ближа и даља насеља Срема са 17р и 18д, Србија са 7р и 7д, Далмација 5р са 5д, БиХ са 4р и 4д, Лика 4р са 4д, Банат са 2р са 2д и 1р са 1д непознато…

Приликом насељавања велику улогу играли су етнички моменти, занимање и имовно стање досељеника, те функционална разлика Ст. Сланкамена и Заграда. Тако су се раније, док није било бање, највише досељавали ситнопоседници, надничари и рибари, и то Срби искључиво у Ст. Сланкамен, док Хрвати и у Ст. Сланкамен, који  је увек био мешовит и у Заград који је чисто хрватски. После изградње бање почетком 20 века, досељавали су се у Ст. Сланкамен највише бањски радници, занатлије и чиновници, затим занатлије и трговци ван бање, али они који су посредно били везани за бањску активност. Ситнопоседници су највише долазили из Н. Сланкамена, обично после деобе породичне задруге. Зато су се дошљаци којима је остало веома мало ораница највише бабили виноградарством и рибарством. Далматинци лађари, који су се населили у Ст. Сланкамен, искључиво су Хрвати; они су се населили јер су се оженили Хрватицам из Ст. Сланкамена и Заграда. У Заград као рибарско насеље, одувек су се досељавали они који су економски стајали лоше, те им је рибарство било главно или допунско занимање.

3) Претапање досељених родова

Навели смо како су још 1783г уз Хрвате дошли Чеси, Словаци и Немци, а у другој половини 19в уз бачку струју Хрвата и нешто Мађара. Сви су се ови досељеници у прилагођавању живота новој околини а отцепљени од свог етничког језгра, склапајући бракове са исто тако католичким Хрватима, убрзо похрватили. Да је та асимилација заиста нагло напредовала показују чак и аустријски подаци из краја 19 века… Услед тог сталног претапања страних елемената у Хрвате, имамо данас у Ст. Сланкамену и Заграду много туђих презимена чије је порекло несумњиво као: Дивалд, Прибил, Хавранек и Фијала (Чешка); Кумпф, Шиц, Вимер, Тот, Хабеншус и Бонус (Немачка) и Ференц, Ласло, Ракош, Фекете, Беке (Мађарска) итд.

П.С. Стари Сланкамен је имао 674 становника у 2002 и 543 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година (13 од 5 до 10; 20 од 10 до 15; 29 од 15 до 20 година), уз просечну старост од 48,7 година. У 2002 години у Старом Сланкамену било је 485 Срба и 108 Хрвата.