Srbija 2050 godine

Да би се предвиђала будућност, нису неопходне надприродне особине, попут видовитости. Довољно је да се екстраполирају трендови постојећих појава, а и да се погледа стање у одређеним блиским земљама. Ова блискост не мора да буде само географска, може и да буде у вези са сличним мерама и политикама које се примењују. Стога би идеалну комбинацију узора могле да представљају Бугарска и Украјина. Прва због демографског слома и напредности у погледу извршених реформи и приватизација, а друга услед синхронизованог учествовања у аранжманима са ММФ-ом када и Србија.

Када помислим на приватизацију ЕПС-а, онда себи кажем да је то дно. А лажем се, јер има још подморских дубина. Будућност након приватизације електропривреде видео сам у Бугарској: насеља са угашеним осветљењем јер је цена електричне енергије недоступна обичним грађанима. Ту ја схватим да ће продаја ЕПС-а послужити да нека земља угаси своје нуклеарне електране и да добије „зелену“ енергију из наших обновљивих извора, те да покуша да мало поврати здраво окружење. Оно се и у Србију враћа, али спонтаном обновом природе у напуштеним насељима и читавим пределима миле нам отаџбине.

Када лажем себе да је то најцрњи сценарио потискујем ужасне мисли какво ће тек пропагандно бомбардовање да наступи након продаје ЕПС-а: приватизација образовања, здравства и укидање унутрашње и спољне безбедности (тј. полиције и војске); образовања и здравства јер су неефикасни, а безбедности јер нам није потребна, осим што је неефикасна.

И шта ћемо, након ових завршних самодеструкција добити?

Образовање има релативно велику грађевинску инфраструктуру у односу на коју је све мање деце. Стога би инвеститори куповином ове инфраструктуре могли да понуде нове садржаје. Узмимо, на пример продају неке основне школе. Инвеститор би могао да промени њену делатност и да заради од мултифункционалних садржаја: једну половину школе претвори у куплерај (када се проституција легализује), другу половину у шопинг центар, а фискултурне сале понуди за колективни смештај избеглицама из далеког света. Они ту не би спавали бесплатно, морали би да раде у једној од прве две функције овог препорођеног објекта. Велики профит који би инвеститор стекао искористио би да се окрече објекти, да се у двориштима изграде паркићи за децу, и да се на низ других начина испољи друштвено одговорно понашање.

Здравство има све више пацијената у односу на постојећу инфраструктуру, те би инвеститор у здравственим објектима требало да прво изгради крематоријуме испред објеката, а како би болеснике одбио од ове нове компаније са сасвим другим, мултифункционалним садржајима. По угледу на реформу у образовању, приватна иницијатива би овде имала неограничен избор делатности и активности у којима би се могао стећи пристојан профит.

Уместо трошкова за војску и полицију, као излишне институције у времену када Србија нема, макар спољних, непријатеља, могла би да се оснује приватна компанија, назовимо је Седвотерс или Седхилс, која би дејствовала по унутрашњем непријатељу. Уз мало ресурса, информатичких, хелихоптера и борбених возила, уништавала би превентивном акцијом сумњиве групе од 3 и више чланова (породица више неће постојати, па ће маме или тате солирати уз своје јединче). Тако би биле уништене групе од 3 и више радника које би пошле да протествују испред седишта своје компаније, молећи да им се радни дан скрати са 16 на 15 часова, а да недељом добију и парче меса уз (свакодневни) клот пасуљ.

И тако, не треба бити ни много паметан, ни видовит, а још мање маштовит, да би се видело којим то путем иде Србија….