Neto korist od izvoza

U Srbiji je, nakon izbijanja svetske ekonomske krize krajem 2008. godine, promenjeno shvatanje ekonomije i ekonomske politike. Do krize preovladavao je koncept da će prodaja lokalnog tržišta strancima i naplata poreza na uvoz robe, podržan jakim dinarom, uticati na ekonomski rast. To se i dogodilo, ali uz ogroman rast duga stanovništva i privrede. Od izbijanja krize do danas raste razumevanje u pogledu pozicije male zemlje čiji rast standarda prevashodno zavisi od rasta izvoza.

I dok je rast robnog izvoza očigledan, povećan je tačno za 50% u 2014 u odnosu na 2008. godinu (sa 7.429 na 11.155 miliona evra), koristi od tog povećanja nisu vidljive: industrijska proizvodnja je daleko ispod nivoa proizvodnje u 2008. godini, zaposlenost (kao i zarade) u industriji je smanjena, a stalno se postavlja pitanje koja je vrednost od izvoza ukoliko su najveći izvoznici zapravo neto uvoznici? Ovde se ne radi o „Stanojki u zemlji čuda“, jer je istraživanje dodate vrednosti u međunarodnoj proizvodnji i izvozu postalo jedna od najinteresantnijih oblasti u međunarodnoj ekonomiji.

Uzmimo za primer izvoz ajfona. Ukoliko se samo registruje fakturna vrednost izvoza iz Kine, onda SAD imaju ogroman trgovinski deficit. Ukoliko se u ceni jednog telefona dođe do pojedinačnih troškova, ispada da je najmanji udeo cene radne snage u Kini, a da je najveći udeo troškova istraživanja i razvoja u centralama proizvodnih kompanija u Japanu i drugim azijskim zemljama. Često može biti slučaj da je veći profit američkih kompanija u odnosu na njihove troškove proizvodnje u Kini. Sad, Kina je najmnogoljudnija zemlja na svetu, koja sebi može da priušti luksuz „iskorišćavanja“, uz mogućnost da kopira strane tehnologije i da tako „prečicama“ ubrzano napreduje. Srbija baš i nije u takvoj poziciji.

I ovde dolazimo do „srpskog“ izvoza, velikih kompanija i neto koristi, koje od svih ovih pojmova imaju obični građani.

Ilustrovaćemo primerom Fijat-Srbija, a na osnovu finansijskog izveštaja dostavljenog APR-u za 2013. godinu. Te godine Fijat je najviše uticao da se ukupna vrednost robnog izvoza poveća sa 8,8 na 11 milijardi dinara, kao što je i njegov pad  vrednosti u 2014 godini uticao da i ukupan izvoz stagnira (11,15 milijardi). Takođe, u 2012. godini ukupan izvoz je povećan sa 8,4 na 8,8 milijardi evra, a što se ne bi dogodilo da u avgustu te godine nije počeo izvoz iz Kragujevca.

Šta se može videti iz finansijskih izveštaja Fijata? Dok su ukupni poslovni prihodi povećani sa 40,8 milijardi dinara, u 2012. godini, na 171,6 milijardi dinara, troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi povećani su sa 1,7 na 3,6 milijardi dinara. Porez na dodatu vrednost je proknjižen u iznosu od 5 milijardi dinara u 2013. godini, nakon 5,8 milijardi dinara u 2012. godini. Prosečan broj zaposlenih lica je udvostručen, sa 1.798 na 3.668 lica. I ovde je za Kragujevac nesporan ogroman značaj fonda zarada koji je isplatio FAS, kao i broj zaposlenih lica. Ali, udeo od 2% troškova zarada u poslovnim prihodima uporediv je sa udelom Kine u fakturnoj vrednosti izvoza ajfona iz te zemlje u SAD.

Do raspada SFRJ imali smo input-autput tabele po delatnostima na osnovu kojih je mogao da se meri stepen uvozne zavisnosti proizvodnje na nivou delatnosti. I može se reći da ne postoji delatnost koja, makar indirektno ne zavisi od uvoza, makar usled uvoza energenata koji su sadržani u svakoj ekonomskoj delatnosti. Pretpostavimo da je udeo uvoznih materijalnih troškova kod proizvodnje i izvoza smrznutih malina 10% od prodajne cene. Pri izvozu vrednom 208 miliona evra u 2014. godini dolazimo od činjenice da je neto izvoz iznosio oko 187 miliona evra, a što je oko pet puta veće od troškova zarada u FAS-u! Ima proizvodnja FAS-a i indirektnih pozitivnih efekata u Srbiji, ali ne u meri u kojoj bi to bio slučaj u nekoj industrijski razvijenijoj, tehnološki sofisticiranijoj zemlji.

Poput malina i izvoz kukuruza se može svrstati u proizvode sa relativno velikim udelom domaće dodate vrednosti. Nakon automobila i kablova bio je treći po vrednosti u 2014 godini, u iznosu od 375 miliona evra. I kao što bi izvoz proizvoda od malina povećao dodatu vrednost u Srbiji, umesto što se izvoze u sirovom stanju, tako isto i kod kukuruza bi se mogla povećati dodata vrednost ukoliko bi se izvozilo meso i mesne prerađevine, umesto kukuruza u zrnu.

Buduća proizvodnja nemačke mesne industrije Tenis u Srbiji predstavljaće neku kombinaciju između proizvodnje FAS-a i izvoza proizvoda sa većom dodatom vrednošću umesto izvoza sirovih proizvoda. Ukoliko ova kompanija ostvari „planiranu kooperaciju sa srpskim poljoprivrednicima što će im doneti veću proizvodnju i siguran plasman“, onda će koristi za Srbiju biti ogromne, ako ekološke probleme isključimo iz priče. Ali, poput FAS-a i drugih velikih kompanija ovde nam ostaje kao zadatak da u budućnosti ispratimo kolike su zapravo neto koristi od poslovanja ove kompanije za Srbiju: kolika će biti vrednost neto izvoza, koliki će biti fond zarada zaposlenih, koliki će biti prihodi od poreza, da li će se povećati ili smanjiti broj grla svinja van ove kompanije…

Ukoliko bi smo probali da izmerimo neto koristi od izvoza, verovatno bi smo došli do zaključka da najveću korist imamo od izvoza radnika, jer su doznake iznosile 1,9 milijardi evra u 2014. godini. Ukoliko pretpostavimo da je udeo uvoznih troškova 20% kod poljoprivredno prehrambenog sektora onda bi neto izvoz iznosio 1,8 milijardi evra (od 2,27) u ovom delu privrede. Ako bi pretpostavili da je udeo uvoznih komponenti kod industrijskog izvoza 80%, onda bi neto korist od industrije bila malo ispod 1,8 milijardi evra (bruto izvoz 8.857 miliona evra). Izvoz usluga iznosio je 3,8 milijardi evra, i ukoliko pretpostavimo udeo uvoznih troškova od 50%, to znači da bi uz doznake bio veći od neto izvoza poljoprivrede i industrije.

Ovakav pretpostavljeni raspored delatnosti po neto koristima ne znači da je i poželjan u pogledu budućih kretanja. Ali, trebao bi da uputi istraživače u dublja istraživanja neto koristi, dodate vrednosti i drugih predmeta, kao i da političare usmeri sa velikih priča na mnoštvo malih koristi.