Mnogo vreća a malo žita u Maloj Biljanici (Leskovac)

Мала Биљаница се заселила на левој обали Ј. Мораве, на најнижој тераци ове реке, северно од Манојловца и у симбиози са њим, да око пролазника, па ни истраживача, не може приметити где почиње једно а где се завршава друго сеоско насеље, јер ова два села раздваја један сеоски сокак какви су сви интерни сеоски сокаци сваког од наших села. Двориште и куће са помоћним зградама унутар дворишта сваког домаћинства оба села су једни до другог, што чини битну карактеристику села збијеног типа и гомиластог облика.

Име села. – На десној обали Мораве, преко пута Мале Биљанице, налази се село Велика Биљаница. До 1924г Мала и Велика Биљаница су чиниле једно сеоско насеље, са једним кметом као сеоским старешином и представником. Легенда о имену Велике Биљанице, везана за лековито биље којим је обиловао овај крај на обалама Ј. Мораве у Немањино време, односи се и на село Малу Биљаницу која се тек наведене 1924г издвојила у самостално сеоско насеље.

Из прошлости села. – Турски дефтер са почетка 16в помиње село Долња Биљаница – Шумањ као тимарско село, али није сигурно да ли се односи на данашњу Малу Биљаницу. Село је пре ослобођења од Турака било почитлучено, али није познато име последњег господара. Памти се само да је био неписмен, па му Срби, предајући му његов „десетак“ у Наумовој кафани у Манојловцу (по власнику Цинцарину Тодору Наумовом), подваљивали, предајући му формално по три вреће жита, које је сипано у кафанској просторији, а у ствари само по две. Турчин се чудио, како је могуће да према броју врећа буде мало жита. Говорио је, псујући сељацима српску мајку: „Много вреће, а мало жито!“ Вајкао се да му сељаци подваљују зато што је неписмен. Код првог српског пописа села 1879г нема М. Биљанице као села.

Године 1917 када је букнуо топлички устанак, Бугари су, под сумњом да су припадали комитском одреду, ухватили Јована Коцића, стрица Илије Коцића, из Мале Биљанице, који је имао 18 година, и нешто старијег Тодора Петровића, из Манојловца, и јавно их, пред целим селом, стрељали на манојловачком гробљу, па су Јована, који је још показивао знаке живота, и Тодора гурнули у раку и затрпали земљом.

У Малој Биљаници живе ови родови:

1. Марјановци, досељени из Тогачевца 4к,
2. Врањци, досељени из околине Врања 3к,
3. Брзаци, из Брзе 3к,
4. Репанци, из Репишта (Грд. Клисура) 6к,
5. Аџици нп 3к,
6. Момчиловци, нп 6к,
7. Ступкини, из Ступнице 8к,
8. Китановићи, из Личја (Заплање) 5к,
9. Костићи, из Велике Биљанице 3к,
10. Вуњарци (Ђорђевићи) нп 2к.

П.С. Мала Биљаница је имала 201 становника у 1948, 207 у 2002, и 187 становника у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година (9 од 5 до 10), уз просечну старост од 40,3 година.

„Leskovačko polje i Babička gora“ Jovan V Jovanović, izdanja Narodnog muzeja u Leskovcu, Leskovac 1979g.