Srbija u skoroj budućnosti: između potpune kolonije i „malo“ suverene zemlje…

Мотив за овај текстић је вест:

B92: IZVOR: TANJUG Zagreb — Nemačka kancelarka Angela Merkel upozorila da ćerka Dojče telekoma, Hrvatski telekom, ima problem jer hrvatska država gradi paralelnu telekomunikacionu mrežu.

 

Док се у Србији јавно излуђује народ „страним директним инвестицијама без којих нема развоја“, прећуткује се истина да су оне интрумент експанзионистичке политике великих сила, и да „страни инвеститори“ осигурање свог, најчешће монополског, профита траже од влада малих земаља, од амбасада својих земаља у земљи инвестирања, а у крајњој линији од матичних држава, јер су оне, као велике компаније, утицале на избор политичара у својим земљама, а како би им се гарантовао профит (и покривали губици, у екстремним случајевима) у глобалном пословању.

Пре коначне продаје Телекома Србија и ЕПС-а, приватизације медија (као чина потпуне колонизације где ће власници приватних локалних медија бити много суровији од садашњег излуђивања народа турским, хрватским, босанским, индијским и сличним „културама“, „обичајима“…) још увек су пред Србијом две могућности: (1) она извесна, колонијална, и (2) она могућа, идеалистичка о држави која се стара о општем добру, које подразумева мере помоћу којих ће већини грађана бити боље, и просперитету који ће бити последица развоја предузетништва и заштити пољопривреде и других грана економије где је заштита потребна, а како би се развиле.

1. 1. Колонијална будућност

Заправо то нам је садашњост уколико не постоји јавна полемика о економским и политичким изборима, већ се намеће да ЕУ нема алтернативе, да стране инвестиције немају алтернативу, и да другачије мишљење не постоји (а чињенице су погубне, па их треба прећутати) осим оног које износе особе које су потпароли станих институција, компанија и држава. У овој клими се спинује питањима „да ли да се новац од продаје Телекома употреби за отплату скупих зајмова или да се уложи (делић) у саобраћајну инфраструктуру?“. Не поставља се питање, да ли је уопште продаја потребна, а да ли, на пример, Телеком може да буде инструмент државне политике Србије, тако што ће куповати телекомуникационе компаније у суседним земљама. Након његове продаје, имаћемо, без пардона, изјаве попут мотивационе реченице на почетку текста.

ЕПС? Са довољним повећањем цене електричне енергије након његове продаје, Србија ће живети у мраку, а Немачка, Италија, Француска, или нека четврта земља (најбоље је Турска, пошто су већ вековима овде газдовали, а и побуна раје је била чиста грешка), моћи ће да угасе неколико нуклеарних електрана и/или да дођу до довољног удела зелене енергије у свом укупном енергетском билансу.

И овај пут не бих даље елаборирао, јер је он опште јавно место, и мимо њега наша будућност алтернатива нема.

1. 2. Мало суверености за много малих користи

Заступати мишљење о суверној држави у свету испреплетаних интереса и геостатегијских ратова је идеалистичко, да не употребим грубљу реч, будаласто… Могу да се одушевљавам неким државничким примерима из прошлости, махом далеке, даље од 100 година (онда је политика Југославије кренула да живи на штету њеног највећег народа), али то чиним да бих побегао од садашњости и будућности који ме ужасавају. Никако да бих тврдио да је понављање нечег сличног могуће.

Оно што ја сматрам за „мало суверености“ јесте:

1. Демографска политика у виду великих новчаних давања женама које роде у сеоским и потпуно уништеним подручјима (Пуста Река, Књажевац, Сврљиг, Куршумлија…). Не би нико имао ништа против да се оваква потрошња спроводи, јер је скоро све земље ОЕЦД-а воде (најчешће кроз различит систем опорезивања зарада запослених без деце и са децом), а и ММФ би само тражио контраставку на којој би се иста количина новца уштедела.
2. Пољопривредна политика је мало, или много, далеко сам од сазнања, комплекснија јер би подразумевала низ различитих мера, од царинске и нецаринске заштите, преко промене система субвенција (од ратарства ка сточарству, од регистрованих до свих пољопривредника…), па до система обавезног откупа и робних резерви које интервенишу у коридору жељених цена…
3. Према уделу предузетника у укупном броју запослених Србија је у европском врху, и то због људске муке (или жеље за самосталношћу током целог социјалистичког периода), а не због неких других разлога, и њихов опоравак и развој зависиће од локалне тражње, коју формирају пољопривредници и радници. Пољопривредници су поменути у претходној тачки, а раднике овде помињем у вези са субвенцијама за запошљавање. Уколико се субвенционише отварање радних места искључиво у девастираним подручјима, онда оно има позитивних ефеката и на демографска кретања и на опоравак села и пољопривреде. На жалост, странци изаберу најбоље локације, а још им држава додели бесплатну радну снагу на пар година, те се овај процес депопулације и девастације само убрзава.

Зашто не треба продавати Телеком, ЕПС и да не помишљам, писао сам пре 4-5 година. И сматрам да, као и ово написано, је потпуно бесмислено. Ми смо глупи, али ти паметни странци ће нам донети све реформе и инвестиције да нам буде боље…