Bujanovac

1878 године, докле је Бујановац сматран као сеоско насеље, био је насељен само Србима, који су тада укупно бројали 90 до 100 домова. Поменуте године на један мах су се у Бујановац населили муслимански мухаџири из Србије. Њихов број је најпре износио око 150 кућа, па је после нових придолажењем нарастао на око 200 домова. Са претварањем насеља у ворошицу, пред крај 19 века почели су се у Бујановац досељавати Срби, Цигани, а у мањој мери и други становници. Тако је насеље 1912-1913 године укупно имало 435 домова. Наредних година кретање броја становника и домова у Бујановцу вршило се на овај начин: 1919 – 2.240 становника, 1940г – око 3.250 становника са око 585 кућа, а 1950г – 3.346 становника са 597 кућа.

Срби старинци у Бујановцу су добро заступљени и у те родове рачунају се: Бекрици (око 52к), Божанци (око 15к), Џевалци (око 30к), Узунци (око 20к), Стошинци (око 30к), Лингурци (око 30к), Шенђулци (око 40к) и Баутовци (око 20к). Седа се поменути родови деле на мање огранке и за њих се чују нови називи као: Крстинци, Пунчини, Бишкови, Торомани, Калини, Додичини и други. Старинци из Бујановца не памте да су се исељавали, јер су и за време Турака живели на својој земљи. Зато су њихови родови данас најразгранатији.

Остали српски родови у Бујановцу потичу од досељеника, који су се овде прибирали од 1878г до данас. Ипак у њиховом долажењу одвајају се две главније периоде: једна је од 1890 до 1912г, а друга је од 1918 до 1930г. Области из којих су се Срби досељавали су: Бујановачко Поморавље, Пчиња и околина Прешева. У мањој мери има досељеника и из других ближих и даљих предела.

Из Бујановачког Поморавља су досељени:

Илићи, Тасићи, Крстићи, Тимићи, Стоилковићи дошли су из Сејаца;

Марковићи, Ђорђевићи, Качамаци, Антоновићи су из Буштрања („српског“);

Ковачевићи, Симоновићи, Протићевци су из Клиновца;

Чукићи су из Дрежнице;

Шољкини и Милосављевићи (2к) су из Жбевца.

Цвајковци, Бобаци, Бојковићи и Џолини су из Старца.

Стојковићи су из Љиљанца;

Прочковци, Манићи и Тошковићи су из Лапрдинца итд.

Из Пчиње су пореклом ови родови:

Величковићи и Црвенџици из Барбаца;

Живковићи и Златановићи из Шајинца;

Недељковићи из Мездраје („сушне“),

Јовчићи из Пчиње.

Из околине Прешева доселили су се:

Стефановићи (2к) из Братоселца;

Рогожари или Стошићи (1к) из Биљаче;

Дубак или Стојменовић из Буштрања („турског“);

Стаменковић из Прешева;

Крџалици из Ослара;

Јовановићи из Боровца.

Из Врања и околине су:

Коџаџици (4к), Милан и Реља из Врања;

Ристићи (4к) из Бачвишта;

Ковини из Доњег Ристовца.

Из Кололеча у околини Гњилана су Станковићи (3к), а из Призрена су Лукићи (2к). Поменути српски досељеници данас имају фамилије у местима из којих су дошли.

Бујановац, када је постао варошица, био је привлачан центар и за један број досељеника из Македоније. Тако су из Велеса дошли Лазићи; из велешког Башиног Села пореклом су: Хаџи Бошковићи, Чувићи и Васићи. Ови родови још у првој генерацији су се изједначили са осталим српским становницима. Раније је у Бујановцу живео и велешки род Саздовци, касније исељен у Скопље.

Од 1878 до 1912 г у Бујановцу чинили су велику групу мухаџири који су се доселили из Србије. Ти су мухаџири били Турци, Арбанаси, а око 1908г доселило се и око 20 кућа „Бошњака“. До 1912г мухаџири су нарасли на око 200 домова. Сада се памте по имену само неки истакнутији мухаџирски родови: Изет-бегови и Шефкет-бегови доселили су се из Сурдулице; Заим-агини, Алим-бегови и Ибраимови доселили су се из Врања и околине; Асанови, Демирови, Ћеримови вили су из Масурице итд. Од 1912 до 1918г скоро сви мухаџири (изузев 4 куће) иселили су се у Турску.

Данас у Бујановцу постоји мала група муслиманских Арбанаса која броји 22 куће. Од њих су само Ајруловићи (1к), Бећировићи (1к), Абазовићи (1к) и Исеновићи (1к) заостали од мухаџира, док су остали Арбанаси досељени у новије време из околине Прешева, Бујановца, Гњилана, Новобрдске Криве Реке и из Ђаковице.

Из околине Прешева су:

Реџеповићи (1к) из Шушаје;

Асановићи (1к) из Стрезовца;

Из околине Бујановца су:

Рамадановићи (1к), Шабановићи (1к) који су дошли из Трновца.

Из Гњилана и околине дошли су: Алимовићи (1к) из Гњилана, Бека (1к) из Царевајке, Укшини (1к) из Прилепнице;

Из Новобрдске Криве Реке, дошли су: Јумеровићи (3к) из Огошта, Абдуловићи (1к) из Сијерине, Арслановићи (2к) из Брезница, Шабановићи (4к) из Секрирје;

Из околине Ђаковице су Бећировићи (1к).

Поменуте области, из којих су се досељавали Арбанаси, биле су етапне станице, док је њихова старина у Северној Арбанији (од фисова Гаша, Бериша и других).

Број циганских домова у Бујановцу износио око 70. По вери су сви муслимани и међу собом говоре цигански („турски Цигани“). Цигани су у насељу нови досељеници јер су се прибирали постепено како је Бујановца постао варошица. Као места из којих су долазили наводе се околна села: Карадник, Трновац, Биљача, Кончуљ и друга, док је њихово даље порекло тамно. Поједини цигански родови зову се: Мамутовићи (5к), Имеровићи (4к), Еминовићи (5к), Идићи (5к), Асановићи (3к), Саитовићи (7к). Бујановачки Цигани до сада су вршили жива кретања, што се види по њиховим родбинским везама са Циганима насељеним у околним местима. Занимања Цигана су: ужарство, свирање, ковачство, надничење и друго. Њихово је гробље одвојено од гробља других муслимана и налази се западно од насеља према кориту Јужне Мораве.

Пред крај 19 века у Бујановац су се доселили и неколико јеврејских (око 20к) и цинцарских домова. Од Јевреја памте се родови: Гершон, Рубен, Битика; они су се 1912г иселили у Скопље, Солун и друге градове. Цинцари су били Пурићи (2к) сада посрбљени. Они су у Бујановац дошли преко Куманова. Пурићи су припадали оним Цинцарима који су после пропасти Москопоља населили по балканским областима.

Према подацима од 1950г становништво Бујановца дели се на: Србе, Цигане и Арбанасе. Првих има 2.796, других 460, а трећих 90 душа. Када се баци поглед на састав становништва види се да насеље у огромној већини има српски карактер, што се јавило као последица српског карактера села која се налазе у околини варошице из којих пристижу најбројнији досељеници. Ретка је друга варошица у Поморављу у којој има мање разлике између њених становника и околних сељака. Уствари варошани су ти исти доскорашњи сељаци. Поменуту хармонију не кваре ни малобројни досељеници из других области, нити туђи елементи, например, Цигани и Арбанаси.

Др. Јован Ф. Трифуновски „Бујановац – антропогеографска испитивања“, Гласник Етнографског института САН, 1953-1954.

П.С. У Бујановцу је 2002 године живело 12.011 становника, у томе 4.329 Срба, 3.590 Албанаца и 3.859 Рома.

У 2011 години Албанци су бојкотовали попис становништва. У збиру је пописано у Бујановцу и Прешеву 18.067 становника. У 2002 години у ове две општине је у збиру живело 78.206 становника у томе 55.589 Албанаца и 22.617 Срба, Рома и осталих народа. У 2011 години пописано је 18.067 становника у ове две општине, што је за петину мање неалбанског становништва у односу на претходни попис 2002 године.