Turekovac (Leskovac)

Турековце се заселило у центру источног дела Доње Јабланице, на десној обали реке и на њеној алувијалној тераси. Типа је груписаног, гомиластог. Од Лесковце је удаљено око 7км према западу.

Име села. – Код имена села Турковца очигледно се ради о једном зоониму. Константин Јиричек је у својој књизи Историја Срба забележио: „Још и у средњем веку живеле су по шумским ливадама две врсте дивљих говеда. Као родоначелник неких варијетета нашег домаћег говечета важи сада изумрли тур… Многа имена села у Крањској, Далмацији, Босни, Србији, Македонији и Бугарској изведена су од т у р. У Србији по свој прилици, већ је био редак у оно време када је српски краљ Стефан Првовенчани такве животиње добио на поклон од угарског краља Андрије другог. Тур је у доба Када се Турековце заселило, можда већ био настао од зелених енклава којих је ту и тамо било у бескрајном зеленом мору шуме која је покривало дно Лесковачке котлине. Међутим у топоомије тог краја, где се село заселило, остао је траг тура, па је по томе и село засељено у доба стварања српске средњевековне државе, добило име Турковце. У званичним документима село се зове Турковце, а становнике назива Турковчани.

Турековце је у време ослобођења од Турака имало 74 куће. Било је седиште турковачке општине и највеће село у њој. Оно је и сада, по броју становника, највеће село у Области јер, по попису из 1981г има 1948 становника.

На доброј земљи, близу великог потрошачког центра – Лесковца и са вредним становништвом, оно је у сталном демографском, привредном и културном расту.

Турековце је подељено у ове махале: Славујску, Жишину, Динчину, Бабанску и Циганску. Као што се види, основ за деобу села у махале јесу поједини родови, чији су преци и најстарији становници овог села. Турековце је пример села засељеног неким родом, ширењем тог рода и доласком других родова. Тог родовског има много и у земљи турековачкој. Стога би се за ово село могло рећи да представља прототиш сеоских насеља лесковачке еколине.

Родови носе ова имена:

Зербаци, староседоци (сс), 8к,

Ганчини, досељени за време Турака из околине Врања (родослов овог рода: Петар, Властимир, Стојан, Јован, Маринко који је био кмет села Турковца за време Турака, Петко).

Мијалкови, пореклом из околине Врања, има их више презимена, укупан број кућа 17.

Род Мицини су тако исто врањског порекла, 6к,

Маринчани, врањ.порекла 9к,

Коваџинци, неп.пор (били кованџије у кованлуку који се у топономији села до данас очувао) 3к,

Пешинци, пореклом из Тетова. Узмакли пред Арбанасима после сеобе Срба под Арсенијем 2 Чарнојевићем. Има их око 40 кућа.

По последњем попису становника и домаћинстава од 1981г у Турковцу је живело 440 домаћинстава. Према списку домаћинстава који ми је дат у месној канцеларији у Турковцу, у овом селу је тада било пописано 418 домаћинстава (1979г). Ова домаћинства нису груписана по родовима, већ свако домаћинство за себе. Постоје велике техничке тешкоће да се сва та домаћинства наведу понаособ.

Ја ћу, уз већ навдена домаћинства побројати и Роме (Цигане) који имају своју насеобину у Турковцу. То су:

Денићи, пореклом из околине Врања, највероватније из Врањске Бање, 25к,

Демировићи, истог порекла 26к,

Арифовићи (бургијаши, чергари, скитнице, одавно дошли из непознатог краја), 5к,

Исметовићи, гурбети, конопљари неп.пор. 4к,

Ибраиновићи, сс, 3к,

Има нових досељеника из Лебана, Радоњице, Доњег Буниброда, Свођа, Дрводеља (лебански крај) укупно око 20 кућа.

Из прошлости села. – Турековца нема у сумарном попису села нахије Дубочице из 1516г. Могуће да је пописано под другим именом, а могуће је да је пре тога постојало на местима зв. „Селиште“, па га је, било из ког разлога, нестало и у време пописа као село није постојало. Уверен сам, међутим, да је Турковце рано засељено, вероватно у доба Стефана Немање.

Када су многа села у Лесковачкој котлини почитлучена, то јест подвлашћена неком моћном Турчину или Арбанасу, и Турковце није измакло тој судбини. Глигорије Михајловић, стар 85г, казивао ми је 1980г да му је познато да је село Турковце имало господара, да је овај имао своје гумно на садашњем плацу Милоша Недељковића. Имена задњег господара се не сећа. Др. Видосава Стојанчевић наводи у једном свом раду да се Емин Паша Агић, трговац из Лесковца, код српских пореских власти после ослобођења водио као пореских обвезник на имању које је имао у Лесковцу, затим у селима Печењевцу, Турковцу и Великој Грабовници. Према народном предању он је био и господар Турковца и као такав се сукобио са женом господара села Белановца или је сама била господар овог села, око шуме на брегу између ова два села. Турковце је плаћало аграрни дуг на основу одлуке Берлинског конгреса. По казивању сељака за наплату дуга Томи Јањићу продато 18 дулума земље, а Јовану Стоилковићу 2 дулума. Драгутин Ђорђевић је забележио да су Ђелинци дуговали на име аграрног дуга 600 динара. Да плате дуг морали су продати двоје санке пшенице, 200кг кучине, две краве и лепу зелену кобилу.

Иако није било на путу који је ишао из гољачког села ка Лесковцу, у Турковце су навраћали често насилници Арбанаси и пљачкали поједине домове и чинили друге тешке зулуме. Тако је Драгутин Ђорђевић забележио о томе ово: „Дођу наоружани Арнаути у Турековац и бану код баба Анђе (сада род Баб-Анђини). Она је знала арнаутски да говори, али се правила да не зна. Арнаути и не слутећи да неко зна арнаутски, затраже печену и најпре одерану кокошку, заструг масла, мед и друго, па се почну договарати о томе да затраже девојке. Баба Анђа, да би их предупредила, почне им причати како у кући на несрећу немају ни једно женско чељаде, па све мора она стара да спрема и рухо и рубље за мушкарце и тако вешто отклони опасност од куће. Ђорђевић каже: „Задруга Поповић, кола је по предању у Турековац дошла из околине Пећи, дала је чувене свештенике: попа Јанка, поп Станка, поп Ђорђа званог „дели папаз“ и др. Они су имали парохије у сливу Јабланице (Доње Јабланице, пр ЈЈ) и Пусте Реке. Били су то ваљани национални борци и храбри људи са мрежом својих пријатеља, али су баш због тога били трн у очима Арнаута. Због тога су задругу једном приликом, кад су већина људи били у граду на пазару, они напали, али су том приликом оставили четири мртва Арнаутина. Поп Јанко је после тог случаја побегао у Бивоље код Крушевца, а поп Станко се дуго иза тога крио у Пертату, бојећи се арнаутске освете до које је касније и дошло. Арнаути су запалили село (Турковце, пр. ЈЈ) и собом отерали 400 говеда, а чобане из фамилије Ђилинци и Баба Анђини побили код Китке према селу Пертату.

За време првог светског рата Бугари су поставили у Турковцу за кмета неког Ардела, Арбанаса по пореклу. Ардела памте у народу по томе што је изорао двориште турковачке цркве и усејао га кукурузом. Говорио је: „Не орем за леб него да се прича о мени“. У балканским ратовима 1912-1913 и првом светском рату 1915-1918 године погинуло је на разним бојиштима 88 Турковчана. Податке дао шеф Месне канцеларије у Турековцу Ст. Станковић Начко, са списком погинулих.

Турковачка црква. – Од културних споменика Доње Јабланице најлепша је црква у Турковцу. Доскорашњи свештеник у њој Драгутин Ђорђевић написао је лепу монографију о овој православној богомољу. Подигнуа је 1845г.

Турковчани су велики пољопривредници, пре свега повртари. Пшеница и кукуруз, које они узгајају на својим њивама, важна је култура, али Турковчани данас мање посвећују пажњу тим културама својих дедова. Потпуно су изгубил културу конопље. Ни дувана нема по њиховим њивама. Баште су њихова главна преокупација. Повртарство је за њих главна привредна кативност. Разно поврће: рани и позни купус, паприка од џинки од зимовача и индустријске паприке; парадајз и друго поврћа. Њиве су им као хангари под пластиком. Под њима расад заштићен од позних и раних мразева. Производња за пијацу. Кроз повртарство је наш сељак ушао из натуралне привреде у робну производњу. Није само производња у питању, већ и даља манипулација производима. Пре свега уновчавање разних повртарских производа. На једном месту, у Лесковцу, који као потрошач велике количине прехрамбених артикала није много интересантан. Даља, далека места широм Југославије су њихова пијаца. Пре свега Београд. Закупљују се тезге на пијацама и код њих се налази један члан породице. Други је транспортер, трећи су берачи. И тако тече читав ланац: производња, жетва, транспорт до тржишта и продаја. Еко како то практично изгледа. Род Ђелиних: отац, два сина, њихове жене и унуци. Деца у школи, стари у њивама и у баштама са синовима и снајама док не дође до првог плода. Онда једна снаха одлази у Београд. Она је крај тезге. Њен муж или девер на своме моторном возилу, камионету, превлачи до Београда увек свежу робу, коју беру остали чланови крвне задруге. То тече готово свакодневно, са свим пролетњим, летњим и јесеним производима. Механизам функционише савршеном тачношћу. Резултат: једно економски стабилно домаћинство, један културан живот у дому са свима реквизитима модерног домаћинства: модерним постељама, водоводом, купатилима, белом техником и телевизорима. Радио апарат, ко на њега мисли данас?

Ето, тако је повртарство начинило једну револуцију у привредном погледу, у културном начину живота и психологији сељака – модерних пољопривредника.

Сточарство. – Искључиво се у стајама гаје добре и млечне пасмине крава. Називи земљишта у пољу: Грчке трле, Трле поред Јабланице, то је само траг некадашњег екстензивног сточарења. Сада тога нема. Има нешто свиња. Један или два вепра за посек, већ према бројном и имовном стању домаћинстава, крмача једна или две за приплод, прасади за домаћу потребу о празницима и за пијац. Живину свако домаћинство да се нађе за исхрану, за јаја, по мало и за пијац и за трошак женама.

Оваца нема. Ни паше више за њих нема. Биволи припадају прошлости. Коњи још служе радном домаћинству. То су дивна грла. Нема више кљусади. И лимузине су ушле у многа двориша. А домови су често праве швајцарске виле. По статистичким подацима у 1981г на 440 домаћинстава долазе 544 стана! Значи село располаже са сто станова више но што има домаћинстава. Свако домаћинство у Турковцу, у просеку, има 4,42 члана. Ромска домаћинства имају 5-6 чланова, а једно 10 чланова.

У пољопривреди је примењена механизација и агрохемија, а културе осетљиве на ниске температуре су под пластеницима.

Тако изгледа привреда турковачког домаћинства, тако изгледа више или мање привреда радних домаћинстава свих села на алувијалној равни поред Јабланице.

П.С. Турековац је имао 633 становника у 1884, 1.453 у 1948, 1794 у 2002, и 1493 у 2011 години, у томе 65 млађих од 5 година (85 од 5 до 10), уз просечну старост од 41,9 година

„Donja Jablanica“ Jovan V. Jovanović