Milanovo (Leskovac)

Село Миланово засељено је 7км западно од Лесковца на најнижој дилувијалној тераси, која пада са севера на југ у правцу корита Цернице. Нагиб терасе је тако благ да се има утисак да село лежи у равници.

Тип села. – Пре но што је засељено, израђен је план по коме је у центру села остављена четвороугаона површина знатне величине. Поред овог простора кретале су се и под правим углом укрштале по две широке улице. Простор поред улица издељен је у плацеве, на којима су имале бити подигнуте куће појединих домаћинстава и друге помоћне зграде. Дакле, тип села је био „ушорено село“, каква су села у војвођанским равницама. Село је припремано за насељенике из тих крајева по споразуму краља Милана и бечке владе оног времена.

Село је добило име по Милану Обреновићу, за чије владе су и ослобођени ови крајеви од турске власти.

Насељавање. – Године 1883 почели су да пристижу први насељеници и насељавање је трајало све до 1887 год. Били су то Банаћани, Сремци, Бачвани, Личани, Босанци, па и Румуни из Баната. Из Новог Села испод Варденика био је Стојиљко Здравковић, отац мог информатора Драгутина. Из тог села је био и Јован Младеновић. Трећи насељеник из Власинских планина био је Јован Петковић из Доброг Поља.

Први досељеници почели су да се скућују. Једна од првих брига је била доћи до воде. Копани су бунари и до 120 метара, али воде нигде није било. Због несташице воде првобитни насељеници су се почели расељавати. После 1922-23г више их није било. Отишли су на Косово (Ново Косово), Александрово (Добрич), Косанчић (Пуста Река). На њихово место дошли су Власинци, Црнотравци, Врањанци.

Становништво припада овим родовима:

Шопови из Новог Села, 2к,

Добропољци из Доброг Поља (Власина) 3к,

Јабуковци, из Јабукова код Владичиног Хана, 2к,

Деда Арсини из Горње Пчиње 3к,

Андрејини, из Ораовице (Град.Клисура) 2к,

Тесовци из села Тесовишта код Врања 3к,

Врањанци из околине Врања 3к,

Чокалије из Стајовца (Врање) 2к,

Грујићи из Бувца 2к,

Миладиновци из Дедине Баре 4к,

Гргуровци из Гргуровца 4к,

Мртвичани из Мртвице 4к,

Весковци из Дервена 5к,

Кртовејци, из Сушевја 4к,

Симоновци из Дервена 7к,

Шашини из Ораовице 3к,

Сагајци из Стојовца 3к,

Маринковићи из Новог Села 2к,

Други род Врањанци, из Сливнице код Корбевца 4к,

Немијенци из Стојовца 5к,

Бојкинци из Јабукова 4к,

Пешини из Горње Пчиње 4к,

Новоселци, из Солачке Сене 1к,

Јосићи-Банаћани 3к,

Стошићи из Моштанице код Вр. Бање 1к,

Црноземци (насељени на црној земљи) из Гиљана 3к,

Даркови, из Клисуре код Корбевца 2к,

Стојановићи из Стајовца 5к,

Крстићи из околине Куманова 2к,

Тричкови (Тричковићи) из Гара 3к,

Барци из Барја 5к.

Главно занимање становника јесте земљорадња. Сеју пшеницу и кукуруз. Кромпир саде за кућу и нешто за пијацу. Робни су произвођачи црног лука. У задње време свака кућа гаји јагоде зенга-зенгана на површи од 8 до 48 ари. И дуван сади готово свако домаћинство.

Повртарске културе у овом селу нема јер су у великој оскудици са водом.

Многи знају зидарски занат. Из сваке куће бар један је запослен у Лесковцу у разним привредним организацијама и службама.

Има и привремених радника у иностранству: Аустрији –два, у Западној Немачкој 2 и један у Сједињеним Америчким Државама.

Од стоке чувају 1-2 краве. Сире млеко.

Овце имају само два домаћинства и то по 20 брава.

Свиње гаје за домаћу потребу, прасад за пијацу.

Коња има 30% домаћинстава.

Трактора у селу има само 4-5 комада.

Омладина похађа школу у Белановцу.

Борба за воду. – Прве генерације насељеника су се мучиле тражећи изданску воду у самом селу. Када су се уверили да је нема, одселили су се. Нови насељеници, упорнији и сналажљивији, потражили су воду ван села. И нашли су неколико изворишта. Драгутин ми је рекао: „У селу воде нема, али изнад села, има „куде хоћеш“. Из тих изворишта сељаци су удружени у групе доводили воду у своја дворишта. Имају сеоску чесму у средини села. На жалост, сад је запуштена и не ради. А када су за њу нашли извориште и организовали се да заједничким радом и средствима доведу здраву воду у село, сви су се радовали. Било је то право славље. Сећам се плавокосог Љубе Станисављевића, великог пријатеља професора Богуновића, како је са усхићењем говорио о том њиховом подухвату у коме им је Богољуб помогао. Драгутин Здравковић истиче да заслугу за успешно окончање тог посла има Хигијенски завод из Лесковца, који је селу Милановцу, на основу решења бана Вардарске бановине Живојина Рафајловића, исплатио 100.000 динара за куповину цеви и израду чесме. Поред тога, свако домаћинство је дало по 30.000 динара.

П.С. Миланово је имало 638 становника у 1948, 546 у 2002, и 516 становника у 2011 години, у томе 30 млађих од 5 година (17 од 5 до 10), уз просечну старост од 44,1 година.

„Donja Jablanica“ Jovan V. Jovanović