Rudare (Leskovac)

Leskovačko Porečje, Jovan Jovanović, Leskovački zbornik 13, NIP Naša reč, Leskovac

Прво село на које путник наиђе, идући из Лесковца на југ главним путем кроз Поречје, јесте село Рударе. Од Лесковца је удаљено око 4км, а лоцирано је на најнижој тераси Рударске чуке, а делом у алувијалној равници реке Ветернице. Од главног пута удаљено око 200-300м на исток. Док му са источне стране дише коса Рударске чуке, са запада је село опасано Баром.

Као и остала села Поречја, збијеног је типа. Дворишта појединих кућа су једно уз другог, са свима зградама једног сеоског домаћинства на њима.

Етимолошки, назив села Рудара указује на рударску делатност која је некада  у његовој близини постојала. До наших дана у народу живи предање о рудокопима којих је некада било у Рударској чуки и по којима је село и добило своје име, а Радивоје Максимовић је у својој књизи „Наше рударство и топионичарство“ забележио: „да се бакарна руда експлоатисала у средњем веку и код Лесковца, где у селу Рудару и данас постоје стара бакарна тросковишта.

Старине. – По многим знацима изгледа да је у близини садашњег села Рудара, пре доласка Словена, постојало неко веће византијско насеље. На постојање ове рановизантијске насеобине у овом крају указују темељи садашње Рударске цркве дуги 19, а широки 9м, који су били темељи византијске базалне (саборне) цркве из 6-ог века, на којима је данашња Рударска црква подигнута. Ако је у доба Јустинијана Првог (527-565) на месту данашње Рударске цркве била византијска базилика, она је морала бити за неку већу варош. Немачки путописац Феликс Каниц је у своме делу „Краљевина Србија и српски народ“  забележио легенду да је у близини Рударске цркве постојала латинска варош. Код наших истраживања у току 1960-те године, рекао нам је Драгољуб Николић, из села Рудара, стар 54г, да је од пре 3-4г (1956-57) орући своју њиву „Јазоње“, на падини Рударске чуке, на око 500м јужно од села Рудара, ископао из земље делове грнчарије необилног облика и цигле различитих димензија од оних које сада праве.

Значајну старину чини данашња Рударска црква, посвећена св. Петки Трновки. Није нам познато када је подигнута, али се зна да је обновљена 1799г и да је била богато живописана. После обнављања, временом, били су попустили црквени темељи, па су услед тога зидови цркве напукли. Стога се црква морала репарирати. Том приликом, неуки свештеник, није знао вредност фресака на црквеним зидовима, наредио је да се преко њих стави дебео слој малтера и потом црква измолује једноставним шарама.

Црква има висок камени звоник, а ниже од њега, на око 40-50м, уздиже се велики црквени конак на спрат, са пространим тремовима, терасама под кровом и собама, на крову са танким димњацима. То је грађевина стила грађанске архитектуре балканског типа, која за себе представља интересантну културну и архитектонску реткост у целој Лесковачкој Морави.

Источно од цркве налази се веома простано гробље, у коме су сахрањивани Лесковчани до 1895г, са стећцима или саркофазима. На надгробним споменицима има старих датума од 1832, 1853, 1857, 1857, 1862 године и тако даље, дакле из периода када је Поречје било под Турцима, па ови споменици, орнаменти и написи на њима представљају врло интересантне изворе за етнолошка, лингвистичка, културна и историјска истраживања целе Лесковачке Мораве.

Рударска црква има пространу порту у којој је до првог светског рата било много столетних храстова. Ове храстове су Немци у току првог светског рата оборили и грађу некуда одвукли. У црквеној порти је пре првог светског рата било и паунова. На истоку од конака постојала је чесма са пријатном изворском водом.

У народном животу Поречја и целе Лесковачке Мораве сабор у Рударској цркви 8 августа представљао је велики догађај. У пространу црквену порту се тада сливао велики број људи, жена и омладине из Поречка, Лесковца и Мораве, који је овде, у хладу храстових крошњи, уживао на чистом ваздуху, уз богату трпезу, свирку, песму и игру.

И данас је порта Рударске цркве ограђена високим зидом  са капијама на западу и југу. Ову је ограду подигао свештеник Светисав Здравковић после другог светског рата.

Рударска црква и конак стављени су као историјски споменик под заштиту државе.

Родови и њихово порекло. – Рударе је после ослобођења од Турака имало 32 пореске главе. По Хану, оно је 1858г имало 30 домова. Сада (1960) има 80 домова. Становништво овог села чине родови:

1. Загужани (досељени из села Загужана) 6к
2. Султанци, староседеоци (СС) 2к
3. Николинчики, сс 12к,
4. Марковићи, сс 2к,
5. Мита-Јованчини, сс 5к,
6. Костини (Маријини) 2к
7. Зељини, 22 2к,
8. Ђинковићи, 22 2к,
9. Пејчини, сс, 2к,
10. Трајчини, сс 3к,
11. Шљангови, сс, 2к,
12. Цветановићи, сс, 4к,
13. Калајџици, сс, 2к,
14. Тасићеви, сс 3к.
15. Николини, сс 6к,
16. Деда-Илијини, сс 3к,
17. Змијаркини, сс 2к,
18. Ценини, сс, 2к,
19. Ћопинчики, сс, 2к
20. Шиптарци, сс 1к,
21. Алексић Стојан, досељен, врањског порекла 1к,
22. Алексић Аритон, досељени Врањанац 1к,
23. Стошићи, Врањанци 4к,
24. Алексић Бора – досељени Врањанац, 1к,
25. Стојановићи, Врањанци, 2к,
26. Мицић Сретен, досељеник Врањанац, 1к,
27. Крстић Борисав, досељеник Врањанац 2к,
28. Крстић Петроније, досељеник из Мрковице 1к,
29. Миленковић Коста, досељеник из Мрковице, 1к,
30. Спасић Младен, досељеник из Мучиврца, 1к,
31. Спасић Влајко, досељеник из Мучиврца, 1к
32. Стојановић Јова, досељен из Мучиврца 1к.

Род Загужана представља старија досељавања, док су остали досељеници новијег времена, из другог светског рата.

Занимање становништва. – Рударчани су прави земљорадници. Баве се и сточарством. По Лесковцу продају млеко по кућама а њихов сир на пијаци у Лесковцу је јако цењен. Имају и винограде. Разноврсност њихове земље: добре њиве за све врсте усева, нарочито за пшеницу и кукуруз, конођњу, за подкултуре: пасуљ и тикве (бундеве), за разно поврће; одличне ливаде и пашњаци, затим шуме, све то омогућава сваком домаћинству да са свога поседа добије све што је нужно за исхрану пореодице, па и за пијацу. Отуда се Рударчани не јављају у великом броју у биро за запошљавање…

Рударчани се сматрају здравим и радним људима. Стаса су високог. Иако близу Лесковца, у великој мери су очували стари начин у одевању и понашању, а сачували су се од штетних утицаја које град шири на села у непосредном суседству: нису склони пијанчењу, коцки, преварама, залудничком животу. Жене су им чисте, вредне и добро грађене.

П.С. Рударе је имало 162 становника у 1884, 470 у 1948, 551 у 2002, и 510 становника у 2011 години, у томе 12 млађих од 5 година (29 од 5 до 10), уз просечну старост од 43 године.