Mišar (Šabac)

Šabačka Posavina i Pocerina, Vojislav s. Radovanović

 

Село се дели на четири мале – „краја“: Старо Село, Слатину, Глоговац и Бајир. Старо Село су Турци разорили 1806 за време боја на Мишару. Онда се село растурило по крајевима данашњим – све по шуми, и тако се заселили на нова места. На Старом Селу су шанчеви Карађорђеви (на брду око коте 97).

У Мишару споменик „О стогодишњици Мишарске битке“ – „Карађорђу и Мишарским јунацима 1806-1906“. На Протиновачи ( по неком проти из Шапца који је ту имао имање) налазе старине. Такође у Црквеном потесу и Савском пољу. Коз старог мишарског општинског мајдана ископан гроб и у њему „златна чаша“. Предата суду и државној власти (доста давно пре рата) –  за музеј.

Мијаило Кнежевић био „буљубаша“ за време 1 устанка; учествовао у боју на Мишару. Кад је пропао устанак 1813, онда Турци запалили Кнежевића кућу у Старом Селу (СС), на Башчинама. На Кнежевића кућишту изоравали су раније жито из амбара, са ондашњег згаришта. Тада Мијаило склонио чељад у Слатину, на пропланак у сред шуме – скривено место од Турака, одвојено водом Слатине од пута. Мијаило је умро 1827. Имао још два брата чије потомство изумрло, и само од Мијаила род остао. Мијаилов син Матија био посланик за време Александра Карађорђевића, био обреновићевац. Матијин син Аксентија, Аксентијин – Светозар, Светозарев-Сава, отац Живорада Ковачевића. Матија (умро 1852) нашао печат од литре злата (четврт оке) и на њему „слово“ „Кнез од Кемурије Петар Маџар Кнежевић“. Нађено у кући. Тај печат се чувао. Матија трговао са Бечом, продавао свиње. Имао побратима у Београду. Тај побратим казао: „Слушај, побратиме, дај ти мени печат од злата да га прелијем у дукате у Крагујевцу, да кренемо јачу трговину са Бечом. Ђед Матија дао, и побратим се никада није вратио, ни са печатом ни са дукатима“.

Мишар има 164 куће (кућне заједнице), 968 становника; од тога више задруга (Тирића 20 чланова, Мирковића 25, Ковачевића 16 и 14 (две задруге), Стевановића 20, Симића 17, Тасића 14, Гајића 14 и др.).

Кнежевићи (5к, Аранђеловдан). Са Старог Села у Слатину, 1к у Савском Пољу, у Црквеном Потесу; 3к у Орашцу на Сави, 1910 и 1922г. Пореклом су „Маџари“ – доселили се из Маџарске.

Давинићи (3к, Михољдан). Најстарији после Кнежевића. Не зна нико отклен дошли. У Бајир са Старог Села 1806 г.

Поповићи (16к, Ђурђевдан). Сви су сад у Слатини, а тамо са Старог Села, 1806. Од њих су Маринковћи, 4к у Бајиру.

Ђурићи (3к, Ђурђевдан), у Слатини, са Старог Села 1806г.

Ковачевићи (8к, Никољдан), у Слатини. Са Старог Села. Кад су Турци запалили старо село, онда била 4 брата: Милојица остао ту, а 3 брата се одселила (један у Трбушницу, други у Скелу, трећи у Лојанице – уплашили се Турака).

Ковачићи (3к, Ђурђиц). У Слатини. Из Босне дошао ковач почетком 19-ог века. Сад земљорадници.

Мишковићи (6к, Аранђеловдан). Са Старог Села, 1806. У Слатини 4, у Бајиру 2 куће.

Стошићи (5к, Јовањдан). Из оближњег Орашца, на 30 година иза мишарске битке.

Симићи (8к, Ђурђиц). Доселио се однеке Циганин као ковач, на 30-40 година после мишарске битке. Њихови дељеници, од два брата деца су Јанковићи (3к, Ђурђиц). У Глоговцу су сви.

Качаревићи (17к, Никољдан). Са Старог Села, 1806. У Глоговцу 12к, а 5к у Најиру.

Танасићи (1к, Ђурђиц). Из СС 1806 на Бајир.

Тирићи (2к, Михољдан) у Глоговцу. Са СС 1806г, а раније порекло из Херцеговине. Пошла три брата, један остао у Зворнику, и сад су тамо Тирићи, али су муслимани; други остао у Варној, ту одмах у Поцерини, где се зову Алексићи (иста слава Миољдан), а трећи брат дошао у Мишар. Владислава Тирића (57г) отац Милан, а и деда Милан (да би му се деца дала, дао своје име поново сину); прадеда Илија, чукундеда – не знају му име – умро од куге, за време књаза Милоша. Онда куга много поморила, зато се историја губи. Прадеда Илија тада остао сасвим мали, баба га очувала. Доктор Бора Тирић био прва жртва у Шапцу 1941 год, Немци га убили. Препирао се са Љубом Павловићем, који сматра да Тирићи са југа, као и професор Тирић из Параћина.

Бугарчићи (11к, Аранђеловдан). Са СС на Бајир 1806. Пореклом Бугари, од Трнова, пре Карађорђа. Дошла 4 брата.

Лукићи (7к, Петковдан). Староседеоци са СС, 1806 на Бајир. Старо презиме Манојловићи. Станимир председник МНО (рођ. 1892), био 1915 у Русији, доводио коње за војску, Дунавом ишли. Његов отац, Љубомир Лукић, умро у другом позиву 1916 на Солуну, деда Петар Лукић, умро 1898, био тутор цркве мишарске кад зидана, неписмен, писао у рабош, а рачуни исправни. Прадеда Јован Лукић, чукундеда Лука Манојловић рођен у Мишару. Лукин деда дошао из Црне Горе.

Додићи (1к, Степањдан). Пореклом Арнаути, како се мисли; такође врло стара фамилија – у изумирању. У Бајир са СС 1806.

Гајићи (9к, Степањдан). Стара „вамилија“ са СС, 1806г, 6к у Глоговцу, 3к у Слатини.

Јовановићи (7к, Никољдан), и они стари у СС 2к, остали у Бајиру.

Марковићи (1к, Аранђеловдан),  стара фамилија са СС у Бајир.

Петровићи (5к, Аранђеловдан). Бугари пореклом, дошли крајем 19-ог века из Бугарске.

Рајковићи (2к, Степањдан) са СС 1806 у Бајир.

Живановићи (6к, Јовањдан). Из Јеленче, на материнство пре 60г. Рајко отишао у Мишар. 3к у Глоговцу, 3к у Бајиру.

Ђ. Родић (1к, Јовањдан). Од Мостара, „од оног рата“. Као дете дошао 1918г. Био католик, примио славу женину, имања жениног. У Глоговцу.

Пера Фишер (1к), његов отац дошао из Руме, после ПСР, 1925. У овом рату радио за Немце, умро. П. Фишер ради занат. Ђурђевдан – по мајци.

Л. Пилиповић (1к, Алимпије). Из Босне 1922 у Матијевац, а 1925 у Мишар.

В. Тишић (1к) из Једра 1926г као зидар.

Петровићи (2к, Ђурђевдан). Цигани, један ковач, други алас, оба и музиканти, корпари. Из Миокуса 1933.

В. Ђорђевић (1к, Мала Госпојина), из Велике Врањске 1934, корпар – Циганин.

Ивановићи (2к, Аранђеловдан), из Каоне (Посаво – Тамнава) дошли сад после рата, Цигани, корпари. Спадају у Бајир.

На Мејдану, у Савском потесу било пре рата 7-8 кућа Цигана, радили као корпари у врбацима. Избегли за време рата од Немаца.

П.С. Мишар је имао 294 становника у 1834 години, 460 у 1884, 915 у 1948, 2.217 у 2002, и 2.200 у 2011 години, у томе је имао 113 млађих од 5 година, а просечна старост становника била је 43,1 година.