Propast u Pričevcu (Knjaževac)

Причевац се налази у долини Ранине или Причевачке Реке. Незнатан је део села (до 20 кућа) у осоју (на левој обали), а све остало у присоју (на десној обали пом реке).

Име. – Село народ зове Причовци или Причевци, а о постанку села прича се ово: Некада је чума морила по селу толико, да је остао био само једна свињар „за причу“, да прича пропаст својих, и од њега се намножи поново село и отуда се прозове Причевци.

Старине. – У потоцима Златарици и Содолчичу или Суводолчичу има много згуре, шљаке, рупчага, те су, по свој прилици, трагови старе рудокопње. Шљаке, згуре, има доста и у долини Ранине и Ждреличке Реке, камо су је снели потоци. Згура се овде зове згурија.

На десној обали Ждрелничке Реке, пред самим њеним ушћем, прича се, налазила се црква. Данас се ту познају темељи, и судећи по њима, црква је била доста пространа. Очуван је престони стуб од бигра камена, који је сав ишупљикан. На темеље те цркве подигнута је капела те се ту скупља народ о Русалној св. Петки. Коме је била посвећена, и из ког доба, не зна се, нити се о њеној судбини прича.

Из прошлости Причеваца зна се ово: На ставама Ждреличке и Ранине Реке, баш испод села, налази се Селиште. До почетка 19-ог века, у време војевања за слободу (1804-1815), Причевци су били на овоме месту. Једном ударе Турци, крџалије, на село, поробе га и спале, па и цркву на десној обали Ждреличке Реке, од које се данас види само темељ. На месту старога села су данас многи шљиваци, које неројина из Ждреличке и Ранине Реке све више и више засипа. Близу селишта су и стара гробишта којима се служило старо село. Надгробно камење је до скора стајало; сада је разнесено. Изнад селишта налази се један косар звани Калиманица. Ту је, мисли се, била грнчарница јер се туда непрестано ископава комађе од лонаца (грнаца), паница, земљаних казана, читави ћупови итд.

Када је село било на овоме селишту, прича се, било је свега 12 кућа.

Што је остало непоробљено од крџалија, то се не хтеде више насељавати на старом селишту, једно што је село било у питомој долини Ранине и Ждрел. Реке, те је село било на удару Турцима, а друго и због тога што је било у непрестаној опасности да га Ранина или Ждреличка Река не поплаве. Отуда се село засели у Раниној Реци, баш изнад данашњег села. У то време цела је околина за причу била притиснута шумом. Ово је место било погодније за ондашње прилике: и прикривени су у теснацу Ранине Реке, опкољени шумом и обезбеђени од поплаве. Али становници овога села стану одмах сећи шуму које за грађу које за огрев. За кратко време оголеше косе изнад села. Али од тада и Ранина Река поче све чешће плавити село, док у време првога српскога и турскога рата не удари једна сприја (пљусак с буром), која око 17 кућа однесе. Једно природа а друго и Турци (1876) учинише, те се село одатле распршта као разбијена војска низ Ранину Реку: сваки је напуштао старо село, и правио кућу на згоднијем, безбеднијем месту. Тако ово село за непун век претрпе два јача пораза и промени два селишта. А као да се неће задржати ни на овом, трећем месту.

Становништво, издељено по породицама, изгледа овако:

Крстичи (28к) су врло стара и јако разграната породица. Старинци су. Зову се и Матејинци. Из ове су фамилије, прича се, Бандзичи у Г. Соколовици, Крстичи у Штрпцима, Крстичи у Д. Каменици, Крстичи и Грци у Дејановцима и Крстичи у Алдинцима (све у Заглавку). Славе св. Аранђела (8.11).

Милијичи (10к) су тако исто стара и разграната фамилија. Они су, као и Крстичи, растурени по целом селу: у Гаришту, Братинској Падини и у селу (крај Ранине Реке). Из ове се породице издвојио деда Давњан (Дамњан) од кога су Давњановци у Папратни (Заглавак). Славе св. Николу.

Стојичи (6к) су старинци. По деда Стоји названи су Стојинци, а по његову сину Николи – Николичи или Николинци. Од њих су две куће у Калиманици а 4 к у селу. Из ове се породице одселио у Г. Каменицу деда Недељко, од кога су тамошњи Причовчање. Славе Св. Николу.

Ђорђичи или Павловичи (11к) су ћутуклије. Захватају доњи део села (Раљин Дол). Од њих се један преселио у Румунију, куда је отишао службе ради. Славе св. Николу.

Влатковичи или Влатковци (8к) су старовремци. Названи су по чукундеди њихову Влатку. Славе св. Ђорђа.

Шутаци (1к) су из Дејановаца. Славе Врачеве.

Једна циганска кућа. Цигани Турски. Ковачи су. Досељени из Алдинаца. Говоре српски.

Јединствено село по својој прошлости, јединствено по становништву своме – то је село Причевци. Ово се село, после Дејановаца, сматра као најстарије. Редак је случај да је становништво састављено од све самих ћутуклија. Онај Шутак је домазет. И ко би се доселио у село, где човек мора бити на мртвој стражи вечито за време киша и топљења снега, да му вода не однесе кров с главе и њега с њим! Из овог села, обрнуто, има доста одсељених у околину. Читаво село Папратна преселило се одавде. Зна се да су се 19 породица одселиле у Бугарску, у околину Белграџика, од којих се неке вратиле амо.

Сеоска је слава Петков-дан.

„Zaglavak“ Marinko  T. Stanojević, Naselja srpskih zemalja, knjiga 9, 1913, Reprint Službeni Glasnik i SANU

П.С. Причевац је имао 77 становника у 1834, 354 у 1884, 418 у 1948, 54 у 2002, и 25 у 2011 години, у томе без млађих од 50 година, уз просечну старост од 72,8 година.