Љубомир Стојановић „Старо Ужице“. Објављено у Гласнику Географског друштва, 7-8, Београд 1922.
Такво је од прилике било старо Ужице. Њега више нема ни по животу, ни по раду, ни по становништву. Занате је потисла фабричка роба; због умањења стоке нема више извоза вуне и кожа; после окупације Босне затворена је граница за ракију; после концентрисања сточне трговине у Пешти затворена скела на Митровици. Стари извори благостања су усахнули, а нови се нису створили ни развили. Све стало. Народ из села не придолази, јер нема чега у вароши да се прихвати; старе генерације изумиру, а нове беже из Ужица или преко школа у чиновнике, или да на другом месту нађу зараде, и становништво се смањује. Попис од 1895, 1900 и 1905 показује стално опадање, тако да је за 15 година (од 1890 -1905) број становника умањен за 12,75%.
Ужицу не може помоћи ни железница ни гарнизон, ни то што ће бити административан центар. Да једно место напредује треба да производи и да му је околина богата. Околини би се могло помоћи рационалним сточарством, воћарством и шумарством, од кога би биле веће користинего од земљорадње и утамањивања горе сечењем луча и печењем катрана. Радиност у Ужицу једино би се могла подићи малом индустријом н.пр. кожарском, конзервисањем воћа и дрварством, које имају све услове да се развију.
Да ли ће се међу њима наћи људи који би свој родни крај умели и могли превести у модерни живот и радиност, јер са стране ни од куд им помоћ неће доћи, а најмање од државе. Само на њима је да Ужице опет постане „мали Цариград“, кроз који се – као некад – неће моћи проћи:
„Од ћошака и од ћепенака,
Од дућана и од базерђана,
Од момака и од ђевојака,
Од зумбула и од каранфила“.
„Да ли ће се међу њима наћи људи који би свој родни крај умели и могли превести у модерни живот и радиност, јер са стране ни од куд им помоћ неће доћи, а најмање од државе.“ Kljucno pitanje i danas. Ko je generator razvoja. Koji je model razvoja.