Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Северно од Средње Добриње с обе стране истоимене реке, пење се село на све стране у висока околна брда, да даје општи брдски изглед. Село је неравно и високо се пење на исток у високу кабларску косу Шиљковицу и северно на Гојну Гору. Што је равнијег земљишта оно је око цркве и доле ка Средњој Добрињи и на запад Јежевици. По брдима до Гојне Горе и Шиљковице су испусти, а по заравнима и насеља.
У рано доба заузеле су село три породице и створиле три џемата великог обима и препуна. Први је џемат Милошевићи до Јежевице и Душковаца, други над Ср. Добрињом Чарапићи и трећи Узуновићи провукао се од цркве целим селом и изашао на врх Шиљковице.
И у овој Добрињи се стари трагови губе и нестаје их, нарочито ако су по потоцима и њивама. Многе бобије и спомен плоче по Шиљковици остаће још за позадуго.
Најстарија породица овог села су: Узуновићи. Обична, мирна, радна породица доселила се из Црне Горе под овим презименом, дошла као доста јака, населила се на 3км СИ од садашње цркве. Узуновићи се добро плоде и одржавају, растурени су на све стране по селу, тако Тодоровићи и Исаиловићи подишли под Шиљковицу, Сретићи се испели, Василијевићи отишли од старог места лево, Јевтовићи у врх Добр. Ријеке као и Митровићи још даље. Има их 35 кућа, славе св. Стевана.
Друга велика истодобна породица су Милошевићи, у овом селу познатији као Ђукићи. Поп Милош је пореклом из Братоножића (одакле су по свој прилици и Узуновићи), први пут је пред крај 17-ог века пао у Рошце по позиву свог сродника калуђера у кабларским манастирима. Како је дошао са много сродника, неке је оставио а сам се упути у ово ради поповања. Прву кућу засновао је на брду, где су сада Достанића куће, па се иста премештала, тако да је час припадала овом селу, час опет Ср. Добрињи. Поп Милош је оставио иза себе синове: Михаила, Гаврила и Ђуку. Михаило је поповао и имао синове: Петра и Теодора, па је Петар опет био поп, Гаврило је био трговац и оставио је иза себе синове Теофана, Арсенија и Танаска. Теофан је трговао, немирне природе, отурио се у хајдуке и због гоњења пребегао у Турски Бечеј у Банат, тамо остао и има потомства. Ђука је иза себе оставио синове: Филипа, Радована и Јована попа и наследника поп Петровог. Поп Петар је оставио је иза себе кћер, удату у Чачак, умро је 1804 год и сахрањен је код Добрињске цркве. Теодор је био земљоделац и деобом од Петра отишао је у Ср. Добрињу и оставио је синове: Радомира, Радисава, Радоњу, Милоша, Јеврема и Јована. Милош Милошевић је Милош Т. Обреновић кнез обновљене Србије, кога је поп Петар извео и направио великим човјеком уз његовог брата по мајци Милана Обреновића. У Ср. Добрињи од Радисава има потомства; од Радоње су замрли, од Радомира одведени су у Лорет. Арсенијеви потомци у Узуновићима су Арсићи, од Танаска Танасијевићи у Мађеру. Од Ђукиних синова највише је Милошевића и зову се: Јавђенијевићи, Грујићи, Радовановићи, Поповићи и Достанићи, којих је свих у овом селу 27 кућа, славе св. Николу. Ова породица и данас попује у овом месту.
Трећа велика породица су Чарапићи, досељени из села Петњице у Дробњацима. По предању у овој породици у село су дошли три брата Чарапића, врло необично одевена и необичног раста. Њих је лепо примио и поред себе населио поп Милош, и тада је израдио да су добили најбоља имања муслиманске породице Малопара, због чега се Чарапић који заузе та имања и прозове Малопарац, како му се и данас зову потомци. Сви други Чарапићи, доцније досељавани, слати су и испраћани одавде, задржавајући се или не задржавајући. Сваки ко би морао остати потискиван је у брда пошто га Малопарци нису хтели задржавати уза се. Малопарци или Чарапићи су високи, кошчати, пуни снаге и живота, пргави, добри говорници, сувише сујетни и осетљиви, насељени су у 26 кућа, славе св. Ђурђа. Кад се Малопарци, који су били у сталној борби са Милошевићима о првенство у селу, сравне с њима, други су мањи, јачи и у послу издржљивији, с мање освете а с више сујете и издржљивости.
Још је поп Милош населио неку свештеничку породицу у Ријеци ближе Гојној Гори. Поп Мијушко Матијевић дошао је жени у ово село, и као удов, пошто се морао два пут женити, престао је поповати, али је зато спремио сина Василија, који је био мало млађи од попа Петра, и уз њега поповао. Поп Василије је наследио и попа Петра и мало после њега умро. За живота свога чуда је чинио по селу и околини. Његовој пушци и оку ништа се није могло измаћи. Све је био пре него поп, отац му је дошао из Бихора и сви веле да је био праве арнаутске крви. И данас његови потомци из другог брака поп Мијушковог зову се између себе Мијушковићи, а изван села Матијевићи. Има их 29 кућа, славе св. Ђурђа.
Проновићи у Чарапићима су дошли из Пљевља, има их њ куће.
Кламповићи на врху села до гојногорских Шумљака, населио их је из Јабланице поп Петар, њих је 14 кућа, славе св. Ђурђа.
Стевановиће изнад школе, и цркве доселио је опет поп Петар као зидаре из Осата, има их 8 кућа, неге у Горобиљу, славе св. Николу.
Јеремићи код цркве су на имању Поповића, дошли из чачанске Јежевице, има их 2 куће, славе св. Николу.
У Горњој Добрињи је 143 куће од 8 породица.
П.С. Горња Добриња је имала 377 становника у 1834, 586 у 1884, 891 у 2002, 505 у 2002, и 428 становника у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година (22 од 5 до 10; 30 од 10 до 15), уз просечну старост од 47,2 године.
„Užička Crna Gora“ LJ. Pavlović, Naselja i poreklo stanovništva, knjiga 19, 1925; Službeni Glasnik i SANU 2010.